Sagledavanja

ISSN 2217-2017
UDK 821.163.41-93.09

Milutin Đuričković

Semantizacija neočekivanih obrta
u pričama za decu Milenka Matickog

Zamisliti priču isto je što i videti ostrvo na horizontu.
Vidim dve tačke, početak i kraj; ono što se između
ove dve tačke događa moram da izmišljam i otkrivam.

H. L. Borhes

APSTRAKT: U ovom radu autor se bavi semantizacijom neočekivanih obrta u pričama za decu i omladinu Milenka Matickog, prateći hronologiju i tematiku objavljenih knjiga kratke proze Indijanci i devojčica, Beli svet i Priče o snu i javi. Ukazuje se, takođe, na pojedine stvaralačke osobenosti, etičko-psihološke preokrete i dinamizaciju fabule, kao segmente prisutne u većem broju priča. Na pojedinim primerima objašnjena je poetika izokrenute zbilje, koja se povremeno javlja u naraciji realističkog tipa sa autobiografskim detaljima.

KLJUČNE REČI: priče za decu, poetika, tema, jezik, stil, neočekivani obrti, naracija.
 

Kratke priče za decu i mlade¹ Milenka Matickog često nemaju ekspoziciona obeležja, posmatrano sa stanovišta literarne konstrukcije, već početnom rečenicom i uvodnim referencijalnim okvirima upućuju čitaoca u "fikcionalni svet priče" (Sternberg). Polazak od periferije ka centru zbivanja teče sukcesivno, kratkim pasažima i dinamičnim ritmovima, po principu od pojedinačnog ka opštem. Autorovo "modelovanje uzroka", kako bi to rekao Lotman, postepeno se proširuje i u svoj vidokrug prima nove likove, teme, sadržaje. Za korpus priča sa iznenadnim preokretima karakteristično je i "takozvano samoposmatranje autorskog postupka, odnosno puna teorijska svest o sopstvenom saznanju kroz prozni iskaz, poznat u anglosaksonskoj terminologiji kao selfreflective prose."²

Najveći broj priča ove tematike utemeljen je na poetici izokrenute zbilje, čiji oblici u svom sastavu i strukturi poprimaju određene karikaturalne, groteskne, pa čak i burleskne obrise, kao elemente začuđujućeg i paradoksalnog (Indijanci i devojčica). Takve priče imaju obeležja neizvesnosti i nepredvidivosti, u smislu da im je kraj sasvim iznenađujući i u suprotnosti od očekivanog. Autor time nastoji da kraj priče usmeri ka drugačijem toku, alogičnom obrtu i nonsensu, koji su u skladu sa dečijim iluzionističkim doživljavanjima igre.

Uočljivi su pokušaji da se napravi neka vrsta potpunog i naglog zaokreta, zasnovanog na duhovitim paradoksima i humorističkim dosetkama (Rep), što simplificira izokrenutu situaciju, "neočekivane obrte kojima se narušava indiferentna ravnoteža stvari, računa se šokom i iznenađenjem, eksplozijom zauzdane n energije kojom se mijenja suština odnosa čovjeka i svijeta".³

Matickijeva poetika pripovedanja podrazumeva život i svet detinjstva kao veliku i raskošnu igru, sa maštovitim i neobičnim događajima, u kojima ravnopravno učestvuju deca i ljudi, ponekad i životinje, a samo jednom predmeti i apstraktne pojave (Priča o snu i javi). Literarna pozornica je vrlo osmišljena i pristupačna, kao otvoreni receptivni i simbolizirani horizont. Autorova sposobnost izmišljanja i kreiranja nesvakidašnjih doživljaja i pustolovina (Rogovi koji pevaju, Jegulje) obeležena je igrom i radošću, vedrinom i tajanstvenošću, što u dobroj meri podstiče maštu, delovanje, razmišljanje. Naizmeničnim promenama očekivanog i neočekivanog, kao i pojedinim elementima takozvane tehnike konfrontacije, Maticki stvara duhovitu i nonsensnu situaciju, odnosno komične i parodične obrte.

Produhovljenost, igravost i maštovitost čine neke od osnovnih odlika pojedinih priča, često zasnovanih na crnohumornim okolnostima ili oksimoronskim situacijama. "Estetski opravdan smeh" (Etjen Surio) najizrazitije je ovaploćen u pričama sa neočekivanim obrtima, u kojima paradoks i nonsens dostižu pravi vrhunac (Beli svet, Rep, Zeleni moped). Primetni su nenametljivi pokušaji naratora da uvuče čitaoca u priču i igru (Povratak). Iako poseduje prepoznatljiv radovićevski naslov Dobro jutro, deco, ova priča donosi drugačiju tematiku sa vrlo duhovitim i osmišljenim obrtom. Na samom početku lokalizovana je naracija i određeni njeni hronotopski okviri:

U odeljenju lokalne radio stanice (...) Bližilo se sedam sati (str. 13).

Takođe, imenovan je glavni aktant, a to je mlada spikerka Vera, koja se sprema da najavi i pročita najnovije vesti. Odmah nakon njenog prvog obraćanja slušaocima, vrata studija su se otvorila i sasvim nenadano ušao je njen ljubimac vučjak Duda. U strahu da se njegov glas ne čuje preko radio-talasa, junakinja ga jednom rukom miluje i odbija, a drugom pridržava tekst i čita vesti bez ikakvog zastoja. S posebnim umećem u dočaravanju psihološke i dramske napetosti, Maticki opisuje privrženost životinje i čoveka, ne dozvoljavajući, ipak, da dođe do neželjene scene. Napisana u jednom dahu, stilski efektno i intrigantno, ova priča održava pažnju mladih čitalaca, jer se sve do njenog kraja ne nazire konačan ishod i rešenje nastale situacije u studiju. Sa strukturalno-kompozicionog aspekta indikativno je naratorovo pojavljivanje u završnici priče, koje u svojoj projekciji i obraćanju donekle ima i didaktizirane naboje, a povodom dečijeg blagovremenog jutarnjeg ustajanja:

Verujte mi, dragi čitaoci, znam dobro da ta jutarnja radio-emisija retko istera iz kreveta kojeg dečaka ili devojčicu. Kako sam obavešten, tog jutra je Dudin lavež razbudio i oterao do umivaonika svu decu u čijoj kući je bio otvoren radio-aparat (str. 15).

Maticki, dakle, ne propušta priliku da se makar i u kratkim crtama oglasi i eksplicitno iznese svoj sud, dovodeći ga na izvestan način u vezu sa onim što je pragmatično. Bez obzira na ovaj direktan i konkretan izričaj, za Matickog se ne može reći da je poučitelj ili savetnik. U odnosu na dosadašnji tok pripovedanja, možda epilog deluje anahrono ili poetički nekompatibilno, ali upravo u toj maloj razlici i stilsko-strukturalnoj promeni nalazi se piščeva sposobnost da iskaže nedorečeno i tako finalizuje svoju ideju i misao. Tek u završnici priče čitaoci će moći da shvate i opravdaju svrsishodnost i samu semantizaciju naslova.

Naša ideja je napisana iz pozicije deteta: Ceo moj razred gunđao je i galamio (str. 25). Za razliku od prethodnih, ova kratka priča ima neočekivan i duhovit obrt, kome prethodi dogovor učenika da krišom pomere časovnike, kako bi predavanja mogla da im počnu malo kasnije od predviđenog vremena. Svi učenici su održali svoje obećanje, tako da se njihova zamisao odnosila i na časovnike ostalih članova uže porodice. Iako se u početku mnogo toga odvijalo po njihovom planu (Trljali smo ruke od zadovoljstva), deca nisu ni naslutila da je njihovu ideju otkrio učitelj, koji ih je zadržao jedan čas više nego što je to predviđeno rasporedom. Duhovitim vraćanjem milo za drago, dečija tajna nije direktno obznanjena, ali je na osnovu učiteljevog smeška i navijanja ručnog sata u završnoj sceni donekle objašnjen smisao i preokret čitave dečije igrarije i sitne prevare.

Iznenadnom izmenom sleda događaja i vraćanjem stvari u prvobitno stanje, pisac insistira na objektivizaciji slike sveta, odnosno da sve mora teći svojim prirodnim i uobičajenim tokom. Pokušaj dece da izmenom vremena na časovnicima uspostave nešto drugačiju sliku i stanje stvari, nikako ne predstavlja njihov poraz ili gubitak, već osmišljen i duhovit pledoaje za ulazak u prostore igre, mašte i slobode. S obzirom na to da je priča napisana glasom deteta i retrospektivnim postupkom kazivanja, u smislu evociranja uspomena iz detinjstva, razumljivo je prisustvo i dominacija autobiografskih elemenata. Stoga se Naša ideja poima kao sećanje na dečačke dane i školske klupe, kada se aktuelizuju nezaboravni trenuci i đački nestašluci. Sadržaj ove priče izrazito je humorizovan i anegdotski intoniran, te sa dosta lirizma i sentimenta oživljava jedan nesvakidašnji događaj, koji još uvek delotvorno i inspirativno egzistira u piščevoj svesti i imaginaciji. Saopštavanje je vrlo ekonomično i pojednostavljeno, sa dominacijom igre i akcije, humora i hedonizma, kao značajnih poetičkih i strukturnih određenja kratke priče.

Naša ideja svojevrsna je pošalica sa "zračenjem vedrine" (Dragutin Ognjanović), te kao takva svedoči o autorovom stvaralačkom odnosu prema humoru i šalozbiljnim relacijama između dece i odraslih. Junakinje priče Ptičji bukvar, Sonja i Lida, glavni su akteri i u priči Tajanstveni gost, koja, takođe, ima neočekivan obrt i humorističku dimenziju posebno naglašenu u epilogu. Sa osvrtom na psihu i svest dve devojčice, koje nestrpljivo očekuju nepoznatog gosta, sestrića iz Beograda, pisac pravi analizu njihove naravi i karakterologije naklonjene igri, druženju i zabavi. Sonjina i Lidina spremnost da što bolje dočekaju svog gosta otkriva svu njihovu plemenitost, dobrotu i požrtvovanje da mu udovolje na svaki mogući način (Svu ušteđevinu potrošile su na poklone). Uprkos svojoj sažetosti i izvesnoj misaonoj nedorečenosti, Tajanstveni gost prava je apoteoza dečije radosti, očaranosti igrom i vedrinom koju ona sobom nosi. Dodatnu idejno-tematsku složenost upotpunjuje neočekivani obrt u epilogu priče, sadržan u saznanju i razočaranju dveju junakinja da gost nije njihov vršnjak (str. 28):

U kolicima je ležao strinin sestrić – beba od godinu i po dana! Držao je cuclu u ustima i žmirkao. Sonja i Lida zgranuto pogledaše u gosta – bebu, pa pobegoše.

I naslovna sintagma je u funkciji postupnog iznenadnog preokreta, jer implicira nešto nesaznatljivo i nepoznato, koje se u celosti obznanjuje tek u završnici pripovedanja. Reakcija dve devojčice je, u neku ruku, prirodna i opravdana, s obzirom na to da u svojoj infantilnoj projekciji obuhvata i znake stidljivosti, iznenađenja i emotivnog poraza, ali ne u strogom smislu te reči. Maticki je uprostio i simbolički preneo njihovo ponašanje, koje može biti razumljivo i očekivano za postupke deteta u sličnoj situaciji. Ovde se mogućnost za veliku igru iznenada pretvara u neku vrstu razočaranja i duhovnog klonuća, sa refleksima koji izazivaju smeh, čuđenje i drugačija značenja. Autor slika vedro i veselo dete pre početka igre, a potom setno i neraspoloženo zato što nije došlo do realizacije prvobitne zamisli. Iako u kratkim crtama, ali dovoljno ilustrativno i podsticajno, emocionalni preobražaji dečijeg bića i duše predstavljeni su vrlo autentično u svojoj čistoti i iskrenosti, bez ikakvih komentara ili elemenata karikature i parodije. Ova priča otkriva lepotu i vrednost dečije prirode, njene jednostavnosti i otvorenosti, uokvirene realističkim/stvarnosnim slikama.

Naslov kratke priče Aprilili na određen način sugeriše humorističku i kalamburičnu konotaciju, koja se i ovom prilikom otkriva u punom svetlu i pravom značenju tek na kraju, odnosno u ne/očekivanom preokretu. Nekoliko uvodnih rečenica najavljuju nepredvidljivu događajnost i humorizovan ishod, upotpunjen hiperbolizacijom, elipsom, paradoksom i drugim stilskim figurama (Čak je stari učitelj zaboravio kako se pišu jedinice). S posebnim osećanjem za sažeto pripovedanje, britke dijaloge i urnebesne obrte u završnici, Maticki stvara intrigantu crticu i proširenu anegdotu. Naime, iluziju igre i smeha neguju i odrasli, a u ovom slučaju sedi i kratkovidi učitelj, koji prihvata šalu svojih đaka, odnosno njihovo sakrivanje ispod klupa u učionici. Školski milje poslužio je kao dobra osnova i topos za osmišljavanje humorizacije, iskazane jednostavnim stilom i bezmalo reporterskim postupkom. Središnji deo priče najavljuje pravo stanje stvari i psihološki priprema male čitaoce na smešnu doživljajnost i iznenadni preokret koji tek sledi:

Hteli su da se našale sa kratkovidim učiteljem, a on se našalio sa njima (str. 29).

Učiteljev izričaj Aprilili osnovna je poenta i poseban efekat naracije, nastao kao svojevrsna metateza zbog promenjene uloge adresata ove humorne inicijacije (đaci-učitelj). Od jedne do druge priče, prepoznaju se konture i forma Matickijevog načina pripovedanja i njegovog humorizovanog efektnog zasvođenja. Čin igre i smeha najvećim delom usložnjava ovakav tip pripovedanja, koji prema određenim poetičkim i stilskim oznakama (humor, hedonizam, zabava, obrti) ima niz zajedničkih tačaka i sa humorističkom poezijom Milenka Matickog. Problemski i fenomenološki usmerena na jedan događaj i humornu sliku, ova priča obogaćuje i proširuje ontologiju smeha, čija je geneza evokativnim putem oživotvorena i aktuelizovana. Savladavši metodologiju i tipologiju humorističkih formi, Maticki u ovom slučaju bira samo određene detalje i konkretizovane motive, koji svojom efikasnošću i visprenošću mogu nasmejati mladog čitaoca i izazvati u njegovoj recepciji emotivne promene i hedonističke doživljaje.

Moj prijatelj, kao što i sam naslov donekle upućuje, svojevrsna je pripovest o neobičnom prijateljstvu naratora, neimenovanog dečaka i starog kamenog konja od belog mermera. Na samom početku, odnosno u prvoj rečenici, autor daje osnovne informacije o svemu što je vezano za naraciju: KO (pripovedač), ŠTA (putuje), KADA (ovog leta), GDE (na selo), KOD KOGA (kod bake). Preplitanje pripovedanja u prvom i drugom licu, sažeti opisi (opisivanje zapuštenog seoskog parka), dijalog (dečak i sedi starac), unutrašnji monolog (Prijatelju moj dragi, šaputao sam, evo me, vratio sam se), kao i drugi stilsko-izražajni elementi naracije ovu priču čine složenom i umetnički snažnom. Dečakovo prijateljstvo sa mermernim konjem na spomeniku nije stvar obične iluzije i infantilne fikcije, koliko je ekvivalent istinskog i emocionalnog doživljavanja te projekcije. Ispoljavajući veliku ushićenost i duševno zadovoljstvo tim činom tobožnjeg druženja (Zastao sam, radostan), narator/dečak u svojoj mašti i podsvesti vidi njegovu personifikaciju i životvorno delanje:

Potrčao sam i obisnuo mu se oko vrata. Ostali smo tako, u zagrljaju, dugo (str. 37).

Dečakova imaginarna projekcija stvarnosti sa vizuelnog/fizičkog prelazi na unutrašnji/emocionalni plan. Iako svestan svoje zablude i činjeničnog stanja, dečak nipošto ne pristaje na njihovu objektivizaciju i dominaciju, već nastavlja da i dalje gaji tu zamisao i zanos (Možda su to tvoja braća? – zapitao sam). Njegovu iluziju i tok priče, sasvim neočekivano, ne prekida već na izvestan način modifikuje neki čudan starac, koji se sa njim upušta u razgovor o konju i spomeniku. Zahvaljujući njegovom objašnjenju, dečak saznaje da ovaj "skromni spomenik podiže pedeset ranjenika Druge čete dobrovoljačke vojske u znak zahvalnosti konju Jagu, koji je, jednog po jednog, iznosio iz bojne vatre, dok nije poginuo" (str. 38).

Ovim saznanjem priča se završava, ali ne i dečakovo prijateljstvo sa mermernim konjem, koje se i dalje nastavlja i razvija u njegovoj svesti. Sa izvesnim elementima etike i patosa, ali vrlo osmišljeno i lucidno, naslikana je dečakova intimna ispovest o neobičnom prijateljstvu, stvaranom i sačuvanom u infantilnoj projekciji i imaginaciji. Osetivši da je objašnjenjem sedog starca rekao gotovo sve, pisac dalje ne razvija pripovedanje, već ga zaokružuje naratorovom reminiscencijom i apsolutnim prihvatanjem istine. Iako naivističko i bez uzajamnog reciprociteta, dečakovo iskazivanje prijateljstva iskreno je i toplo; puno pozitivne energije, asocijativnosti, simbolike. Čin prijateljstva je uzvišen i plemenit, kao i čin ljubavi, te svojom suptilnošću i emotivnim intenzitetom nadmašuje sve ono što je efemerno i sporedno u dečakovoj svakodnevici. Povest o njegovom prijateljstvu u svesti malih čitalaca ne izaziva samo čuđenje i logičku zapitanost, već divljenje i impresije, kao potvrdu nečeg lepog i doživljenog.

Priča Indijanci i devojčica, prema kojoj je i knjiga dobila naslov, donosi humorno-nonsensni obrt u epilogu, dok je čitav sadržaj najvećim delom usmeren na dečiju igru i zabavu (To im je zabava). Ekspozicija priče je neobična, a sastoji se od upitne (Ko je kukavica?) i odrične rečenice (Niko od njih nije kukavica). Opisujući družinu nestašnih dečaka (Toma, Špilja, Zlaća i drugi), koje cela palanka zna, pisac veliku pažnju posvećuje njihovim dogodovštinama i vragolijama. Zbog takvog ponašanja i urnebesluka sebe proglašavaju Indijancima, a glavni kolovođa Toma postaje poglavica sa neobičnim imenom Katehekasa, to jest Brzonogi Jelen. Njegov pandan je kržljava i neugledna Viki, koja po svojoj smelosti, temperamentu i odvažnosti ponekad podseća na Pipi Dugu Čarapu. Raskol i suprotnost u igri između dečaka i devojčice vidno su izraženi, ali na jedan parodičan i humorizovan način (Vi ste hrabri tamo gde se niko ne boji), koji će tek u završnici dobiti svoje pravo značenje i smisao. U strukturalno-semantičkom smislu priča ima dva toka/ sižea:

a) prvi je eksplikativnog karaktera i odnosi se na opisivanje dečijih nestašluka (lov na ćurke, penjanje na crkveni toranj, hvatanje zmija golim rukama),
b) drugi prikazuje događaje sa školskog izleta, koji je jednog dana učitelj organizovao, a na kome su učestvovali i "Indijanci".

Kako se izlet odvijao u šumi, došlo je do nekih nepredviđenih scena, sa urlicima i strašnom hukom, zbog čega se poglavica Toma na smrt prepao i prestrašen mahnito trčao. Međutim, humorni obrti i efekti nastaju kada se sazna da je to bila simulacija i podsmešljivi glasić devojčice Viki, koja je toliko postidela Tomu da je pobegao na tavan i nije otuda izašao sve dok ga mama nije uveče za uši odvukla u postelju (str. 41). Ovaj stilski manir postaje prepoznatljiv i umnogome čini bitan deo pripovedačke poetike Milenka Matickog, naročito onog dela kratkih priča humorističke i igrave provenijencije. Njegovo komično viđenje igre i slike detinjstva ostavlja poseban utisak, jer se putem iznenađenja i tzv. izneveravanjem horizonta očekivanosti postižu specifični estetsko-umetnički i semantički efekti. Igra Indijanaca čest je motiv i deo dečije igre, koji u svojoj slojevitosti i simbolici nudi dosta prostora za domišljanje, zabavu, dinamiku. Imajući u vidu te pretpostavke, Maticki pripoveda odabrane epizode iz te svakodnevne igre, čiji epilog sa humornim preokretom ima "odbrambeno i katarzično dejstvo" (dr Zorica Turjačanin).

Naizmenično smenjivanje antinomičnosti (mali Bane – čika sa sprata, stari bicikl – novi moped, ushićenje vožnjom – strah od saobraćaja) umnogome obeležava naraciju i strukturu priče Zeleni moped, u kojoj, za razliku od dosadašnjih humorističkih obrta u epilogu, nalazimo preokret druge vrste i karaktera, odnosno izvesnu intencionalnu i saznajnu dimenziju. Naime, motiv zabrane i prepreke oduvek je provokativan i intrigantan za dečiju psihu i znatiželju, koja često i ne može odoleti tom izazovu. Tako i u ovoj priči, dečak Bane ne uspeva da obuzda svoju veliku ljubav i opsednutost zelenim mopedom svoga komšije (Bane priđe mopedu i pogladi ga rukom), pa ga na podstrek i začikavanje neimenovanog dečaka ljutito uzima i nekontrolisano vozi gradom. Željan avanture i prilike da potvrdi svoj ego pred nekim, Bane odlučuje da se oproba na zelenom mopedu, pa nek bude šta bude (str. 43). Njegovu moralnu dilemu i nedoumicu podstiče drugi dečak (Ja umem, a ti ne umeš...), koji je, u stvari, glavni podstrekač i odgovorni krivac za ono što će tek uslediti. Naravno, ni Banetova krivica nije ništa manja, a za to će pisac u epilogu eufemistički kazati:

Ali, šta je još Bane doživeo od tate, to nije za pričanje (str. 45).

Sa dozom avanturizma i dinamike, i ova priča osvetljava unutrašnji svet deteta, njegove podsvesne želje i ambicije, koje se realizuju uprkos zabrani i posledicama. Veoma uverljivo i jednostavno ispričan je događaj o tome kako se dečak osmelio da vozi moped, a da to čini krišom i prvi put. Njegovu radost ubrzo zamenjuje strah:

Bane je drhtao prestrašen i jedva održavao ravnotežu. Od one prvobitne radosti što se vozi, nije ostalo ni traga (str. 44), ali, na sreću, sve se dobro završava. Uvidevši dečakov problem i vožnju, neki starac sa slamnim šeširom otvara kapiju, a Bane se mopedom sjurio u stog sena i tako se neslavno okončala ova opasna pustolovina. Razvijajući fabulu na ograničenom prostoru, Maticki uspeva da uskladi dramske i psihološke naboje, kao i različite vidove detinjeg osećanja, radosti i razočaranja. Iako je opisan samo jedan dečakov doživljaj sa mopedom, on istovremeno osvetljava suštinu i smisao čitavog zbivanja i emotivnog reflektovanja u detetu. Drugim rečima, opisani događaj je nešto više od obične pustolovine, svojevrsna opomena i nezaboravna epizoda iz detinjstva. Otuda se stiče utisak da se ovde radi o doživljenoj priči i stvarnom događaju, predstavljenom sa posebnim osećanjem i neposrednošću. Kao zapis i sećanje iz svakodnevnog života, ova priča je još jedan tipičan primer literarne usklađenosti dečje radoznalosti i avanturističkog duha, odnosno sinteza naivnog, smešnog i poučnog u isto vreme.

Napisana iz perspektive odraslih priča o Malom kradljivcu vrlo je indikativna i poučna iz nekoliko razloga. Pre svega, ona na eksplicitan, ali i toliko utilitaran način emanira određene vaspitno-pedagoške tendencije (Ali to što si uradio nije lepo), koje se kasnije, shodno raspletu događaja, sjedinjavaju sa izrazima solidarnosti i duboke plemenitosti: Išli smo da posetimo dečakove prijatelje u bolnici (str. 47). Zanatski i stilski dobro vođena radnja prikazuje nepoznatog kradljivca koji krade cveće sa balkona i prozora. Zbog toga stanari zgrade odluče da postave zasedu i svake noći po neko dežura sakriven na stepeništu. Kao jedan od glavnih aktera je i sam narator, koji u krađi zatiče neobičnog lopova, odnosno jednog dečaka. Od njega saznaje da cveće ne krade za sebe, već za osamnaest drugova i drugarica u bolnici. Priznanje i dečakovo kajanje su očigledni (Dečak je ćutao. Suze mu potekoše), mada je njegova namera i pored tog lošeg postupka shvaćena kao pozitivna i iskrena u drugom smislu. Saksije cveća vratio je na svoje mesto, a za uzvrat dobio velika kolica prepuna cveća i time se završava priča o nesvakidašnjoj krađi i poklonima. U nemogućnosti da svoj cilj adekvatno realizuje, mali kradljivac čini to na nedozvoljen i neuzoran način. Imajući razumevanja za takve želje i nastojanja, odrasli direktno osuđuju takav čin, ali ga sa druge strane, u svojoj plemenitosti i etičnosti, srdačno podržavaju i konkretno nagrađuju.

Ova priča poseduje i socijalni motiv, jer dečak nije imao drugog izbora ni mogućnosti da pokaže ljubav i naklonjenost prema svojim bolesnim prijateljima. Etičko, humanističko i emocionalno stapa se u jedno, pa umetničko oblikovanje takve motivacije deluje zaista dirljivo i realno. Indirektna poučnost vrlo je slojevita i složena, budući da problematizuje dvosmernu dimenziju (dete i odrasli, zdravi i bolesni), koja se finalizuje na obostrano zadovoljstvo i korist. Usredsredivši pažnju i interesovanje na konkretan događaj, Maticki nudi jedno moguće rešenje i viđenje pomenutog problema, svestan izvesne i neizbežne didaktiziranosti. Bez obzira što se od početka do kraja vodi priču, komentariše u svoje i u ime kolektiva (susedstva), narator je, ipak, u drugom planu i u senci, u odnosu na dečaka i njegove manifestacije. Moralizatorska eksplikacija je, samo na trenutke, vidno izražena i dimenzionirana, ali to ne smeta da priča dobije na umetničkoj vrednosti i lirskoj snazi. U cilju istine i odgovarajućeg saznanja, pisac je mudro pomirio razum i srce dečaka, koji uz pomoć i podršku odraslih realizuje svoj plemeniti naum (poseta drugarima u bolnici).

Rep je po obimu najkraća priča, te po svojoj sažetosti, jezičkoj ekonomičnosti i narativnoj jezgrovitosti umnogome podseća na crticu. Izrazito humorističke sadržine, sa obaveznim iznenadnim preokretom u epilogu, ona govori o doživljaju dečaka neobičnog imena Cvrcajlo, koje je, takođe, u funkciji izazivanja i podsticanja smeha. Plašeći se da mu ne poraste rep (str. 55), aktant donekle prejudicira takvu mogućnost i događajnost. I upravo dolazi do toga onda kada se najmanje nadao, po povratku iz škole. Naime, grupa derana uzvikivala je za njim sinkopističkim izrazima: Gle-te, gle-te, ovaj ima rep! (str. 56). U neznanju i panici dečak uplašeno juri, plačući na sav glas, što u očima prolaznika dodatno pojačava njegovu sumnju i bojazan. Rešenje ove enigme i pojave repa donosi njegova majka, otklanjajući prikačenu traku od hartije, na kojoj je velikim slovima pisalo: Uaaaa! I u ovoj crtici dečiji humor, urnebesluk i šale naslikani su otvoreno i vedro, u skladu sa njihovom infantilizacijom i psihologijom. Dečak je prikazan kao plašljiv i povučen, pa je, zahvaljujući takvim karikaturalnim osobinama, postao meta i tema raznih začikavanja i anegdota na njegov račun. Iako se radi o nekoj vrsti podvale, pisac ne kažnjava grupu derana, već se zadovoljava efektima i smehom koji proizlaze iz njihove vragolije. Dakle, čitava atmosfera i tematika su u službi smeha i humora, počev od dečakovog pejorativnog imena/ hipokoristika, pa do pojave njegovog tobožnjeg repa. Kao što obično biva u životu dece, dok se jedni smeju i uživaju u tome, drugi plaču i traže utočište kod roditelja. Tako je i sa Cvrcajlom, kome je majka pomogla da se oslobodi ljage i nanete podvale. Očigledno je piščevo korišćenje odveć rabljene fraze da usled neposlušnosti ili nečeg sličnog, detetu može da poraste rep. Varirajući ovaj motiv na sebi svojstven način, Maticki stvara novu humoresku, čija je osnovna zamisao da kod malih čitalaca izazove smešnu inscenaciju. Bez obzira na skicioznost i sažetost, humoristička dimenzija u dovoljnoj meri aplicira poetiku i semantizaciju neočekivanih obrta, sa novim oblicima, sadržajima i temama.

Priča Marija na letovanju u svom epilogu donosi obrt, ali poučnog i etičkog karaktera. Ona govori o grupi beogradskih mališana, koji svoje letovanje provode na hrvatskom ostrvu Jakljanu. Glavni aktant je desetogodišnja Marija. Nju su sva deca u letovalištu volela, jer je bila prava vragolanka i uopšte umela je lepo da priča i izmišlja šale i dosetke (str. 57). Vreme na letovanju osmišljeno je raznovrsnim dečijim kreacijama, kao i posebnim igrama, kao što su: između četiri vatre, pokaži šta znaš, televizori i gluma Šekspirovog komada. Sa tendencijom da pokaže kako je i koliko ispunjeno i osmišljeno dečije slobodno vreme provedeno na moru, pisac istovremeno apostrofira njihovu stvaralačku igru, međusobno druženje i ljubav. Ali, to nije jedina idejna i misaona poruka ove priče. Naime, ovde dete nije predstavljeno samo kao društveno i kreativno biće, već kao samosvesna i odgovorna jedinka, koja svojim i naizgled nebitnim postupcima potvrđuje upravo ovu činjenicu. To pokazuje čin malene Marije, koja je, zaboravivši da plati dva dinara Matu poslastičaru za sladolede, učinila to poštanskim putem i navela:

Izvinjavam se po hiljadu puta što sam zaboravila (str. 63).

Ovim se, ujedno, i završava priča o Marijinom letovanju, sa posebnim naglaskom na njenu etičnost, osećanje poštenja i humanosti. Iako možda zvuči banalno i bezazleno, postupak ove devojčice govori mnogo toga i vrlo je indikativan u saznajno-poučnom smislu, a u tome je osnovna poenta cele priče. Deca, dakle, nisu samo uživaoci mora i letnjeg ambijenta, već odgovorni i konstruktivni činioci, koji svojim ponašanjem (igrom) i radom (gluma) pokazuju da aktivno učestvuju u osmišljavanju i oblikovanju lepog, korisnog, uzornog. Naravno, pisac od svega ovoga ne pravi idilu i mistifikaciju, jer svakako ima i onih koji ne pripadaju tom skladu i poretku stvari. Uostalom, to pokazuje i poslastičar Mate kada se obraća Mariji:

Nisi kao neki mališani! Ja im dam sladoled na veru, a oni zaborave da mi sutradan plate, pa moram da ih tražim po plaži... (str. 61).

Samim tim postiže se veći stepen objektivizacije i faktografska vizura, koja je u sadejstvu sa logikom i racionalnim pristupom životu. U završnici i iznenadnim obrtima primećuje se ne/skriveno nastojanje da čitaoci sami izvedu zaključak, bez obzira na vrstu i poučnost konotacije. Dakle, stvaralačka namera je u tome da se dete prepozna u određenoj situaciji, te da putem individualnog samoosvešćenja i etičkog prepoznavanja stekne pravu sliku i viđenje stvari. Opservirajući i konkretizujući pojedine aspekte dečijeg ponašanja, Maticki ih oblikuje i osmišljava kao vrlo pozitivne i podsticajne. Letovanje je poslužilo kao validan topos za svekoliku emanaciju dečijih postupaka, namera i težnji, te kao takav je istovremeno i stecište raznovrsnih emocija i doživljaja (motivi morskih predmeta i raznih uspomena). Pored likova dece, izdvaja se i lik Mata poslastičara, starog mornara i svetskog putnika, čija je reljefnost vrlo upečatljiva i autentična. Kako bi to rekao dr Danijel Đankane, ova priča je "štos koji dovodi do prekretnice", jer je njen prelomni momenat čini složenom i etički profilisanom.

Na identičnim idejno-poetičkim i etičkim motivacijama poput Avijatičareve priče, i Skupljač čahura je priča napisana iz iste pripovedačke pozicije, kao i sa istovetnom problematizacijom odnosa dece i odraslih. Umesto pilota, ovoga puta radi se o vojnicima, među kojima se nalazi i narator. Radnja se odigrava u makedonskim i povardarskim selima Žuto Polje i Čegran, čiji je ambijent verno dočaran i konkretno doživljen, reklo bi se i sa auto/biografskim elementima. Za razliku od neimenovanog i nemog dečaka iz prethodne priče, u ovom slučaju dečak Refat je aktivni i verbalni saučesnik naracije, ali tek u epilogu kada deklarativno obznanjuje naivnu logiku i emocije deteta. Druženje vojnika sa ovim dečakom je srdačno i otvoreno (Svi smo ga mnogo zavoleli), mnogo razumevanja i međusobnog poštovanja. Dečakovo skupljanje čahura i ostataka od vojne municije nije samo vid igre ili vrsta hobija, već i ne/skrivena želja za sticanjem novih prijatelja, poznanika. Obradovani njegovim prisustvom i osećanjem dečije topline, vojnici uzvraćaju istom merom ljubavi i srdačnosti:

Opet će nam dan biti veseo! (str. 68).

Njihova zajednička atmosfera, prisnost i pojedini vidovi igre su rezultat simbioze sveta detinjstva i sveta odraslih. Svoju opčinjenost dečak doživljava kao privilegiju i tajnu, koju ljubomorno čuva od ostalih mališana, plašeći se da neko ne poremeti njegovo tajnovito druženje da bude sam s tolikim vojnicima (str. 67). Evokativni ton i tzv. tehnika pripovedanja unazad daju ovoj priči posebnu aromu i prizvuk nostalgije. Kao sveznajući pripovedač i jedan od neposrednih protagonista, narativni subjekt retrospektivno saopštava lična (individualna) i kolektivna (vojnička) iskustva, kao i paradigmatične doživljaje u susretima sa dečakom, koji imaju zavidnu psihološku i etičku fundiranost. Pomenuti recidivi ogledaju se, pre svega, u brizi i pažnji vojnika prema dečaku, pa i u ispunjavanju nekih nedozvoljenih zahteva (davanje lažnih metaka dečaku), a sve zarad kontinuiteta igre i druženja (Lele, što se obradovao!). Ovaj postupak, a može se reći i manir, nije nepoznat u poetici i strukturi kratke priče Milenka Matickog, čime se, zapravo, potvrđuje stvaralačka privrženost svetu detinjstva, njegovoj lepoti i trajanju.

Ova priča sa razvijenijom fabulom upravo potvrđuje zapažanja Slobodana Ž. Markovića da njeni junaci imaju "izrazitije crte koje ih individualizuju i kojima se kazuje složenost čovekove prirode. Odnosi i udesi ljudi određeni su kako spletom okolnosti u kojima se junak našao, tako i, još više, njegovim senzibilitetom. Misaona i emotivna strana ličnosti ispoljava se uporedo sa učešćem u događanju, ali se stav, utisak i odnos aktera prema zbivanjima pretežnije stvaraju u predelu osećanja i intuicije."⁴ Dečakova nadurenost i osećaj navodne zapostavljenosti je, donekle, zmajjovinskog infantilnog tipa, ali sa srećnim i pozitivnim ishodom, što je ujedno i poenta ove priče. Doživljajnu težinu, sugestibilnost i dečiju narav ilustruje Refetova ispovest na kraju, propraćena ljutnjom i plačom, koja se induktivnim putem otkriva kao poseban duhovni trezor emocija, uspomena i snova.

Crtica U vinogradu ima realističku i psihološku motivaciju, koja u kratkim skicama, ali nadahnuto i slikovito, otkriva detinje emotivne preobražaje i razlike (strah, iznenađenje, plač i radost). Dominacija indirektnog govora ukazuje na strukturu naracije i njenu stilizaciju, blisku poetskim opservacijama i lirskim opisima:

Samo ptice, njihov cvrkut i zalutali sunčevi zraci što se zbunjeno povlače preko lišća (str. 75).

Glavni aktant je neimenovani dečak, koji u sumraku obilazi vinograd da bere zaostale grozdove, tzv. suvarke. Iako se mraka nije bojao, njegovo uživanje u vinogradu za trenutak prekida pojava nepoznate žene na obližnjoj njivi. Vođen znatiželjom, a donekle i strahom zbog zatečene situacije, dečak prilazi seljanki, jer namah zažele da joj pomogne (str. 76). Nagli preokret i dramski efekat nastaju otkrićem da je to upravo njegova majka. Ova sažeta i pojednostavljena, ali dovoljno ilustrativna manifestacija dečije psihologije u iznenadnom i neočekivanom susretu sa roditeljom pokazuje samo mali deo velike ljubavi, vedrine i plemenitosti, koja se ispoljava i dokazuje skoro u svakoj priči. Sentimentalna doživljajnost kratkog detalja vrlo je snažna i impulsivna da pokaže ono "iskonsko i detinje u svojoj elementarnosti" (Miodrag Popović). Dečakov emotivni čin u vinogradu i na njivi tipično je oličenje dobrote i humanosti (Želja da pomogne do tada nepoznatoj ženi u vađenju krompira), koje prerasta u iznenađenje i posebno osećanje zadovoljstva i topline. Maticki ne pravi idealizaciju i apoteozu od ove scene, već odabrani kadar sa jednom jedinom replikom (Majko!) opisuje kao posebno psihološko opažanje i emotivan odnos u dečijoj savesti. Kazivanje u drugom licu teče linearno, a odsustvo dijaloga čini jedan od strukturalno-formalnih karakteristika ove priče, u kojoj neočekivano nađeni momenat sreće predstavlja dragocenu sliku i sećanje iz detinjstva. Na vrlo ograničenom prostoru, minimiziranom fabulom i skromnim leksičkim fondom, pisac osvetljava široku skalu dečakovih psihoemotivnih raspoloženja, od straha i neizvesnosti do sreće i zadovoljstva.

Jedna od nesumnjivo najizrazitijih humorističkih priča, sa elementima paradoksa, kontrasta i vrlo efektnog neočekivanog obrta u epilogu, jeste U saonama na snegu, ostvarena u prvom licu jednine i u retrospektivnom obliku. Sa uspelim poetskim opisima zime i snežnih predela, vrlo razvijenim i britkim dijalozima, antinomičnim slikama (čovek – dete, ćutanje – pričanje, selo – grad, strah – smeh), ova priča otkriva pojedine zablude odraslih, a vrline i prednosti dece, sa druge strane, koje ponekad govore ne samo o njihovom ranom sazrevanju, već i o neminovnom suočavanju sa životnom stvarnošću i raznim egzistencijalnim tegobama. U ovom slučaju, radi se o vožnji sankama usamljenog dečaka kroz seoske i planinske zabiti, u kojima ima vukova kao pleve. Puna ih je šuma (str. 85). Za razliku od naratora, koji se plaši i ne skriva svoje zaprepašćenje, dečak na sve to gleda vrlo pribrano i sasvim uobičajeno. U takvoj simbolici i konstelaciji odnosa, između njega i dečaka razvija se razgovor pun čuđenja i ljutnje, blagih uvreda i iznenađenja, a najviše oksimoronskih i paradoksalnih detalja, koji u svojoj hiperbolizaciji i inicijaciji prosto navode na smeh i začudnost:

Sramota, reče on, tako mator a kukavica (str. 85).

Vožnja sankama po snegu simplificira smešno kao životnu zbilju, s obzirom na odsustvo antropomorfizacije, fantastizacije i oneobičavanja druge vrste. Naratorova manifestacija smenog nastaje kao odraz i reakcija na određenu situaciju (strah od vukova), koja u svojoj bezazlenosti i apsurdnosti izaziva groteskne i alogične obrte (susret dečaka i njegovog ljubimca vučjaka). Narativni subjekt i dečak nalaze se u međusobnoj antinomičnosti; narator se plaši i čudi se dečaku, koji se ne plaši, ali se čudi njemu i sarkastično komentariše čovekov strah. Ova kauzalna i paradoksalna slika od samog početka pa do efektnog kraja odvija se po principima pomenutih kontrasta, koji imaju svoju realnu i stvarnosnu podlogu. Dečakov podsmeh i čuđenje nisu toliko ironični i zlonamerni, jer nastaju kao prirodna zapitanost i sumnjičavost (Uplašio si se, a?). Zbog toga je i naratorovo osećanje srama (Ja se postideh), takođe, donekle razumljiva psihoemotivna reakcija i vrsta odbrambenog mehanizma, ostvarena u dijaloškom i monološkom obliku. Energija, vitalnost i svežina humora čine ovu priču veoma efektnom i originalnom, uz dominaciju karikaturalnih naboja i paradoksalnih detalja.

Hemingvejevsku borbu s ribom, uslovno rečeno, utemeljenu na realnim i mogućim pretpostavkama, ali iz pozicije deteta donosi priča neobičnog naslova Grongo. Ono što odmah pada u oči jeste jezička koloritnost, odnosno široka upotreba stranih (italijanizmi) i stručnih reči (izrazi iz ribolovačkog sporta). U centru pažnje je narator, neimenovani dečak koji u krnjem pripovedačkom perfektu saopštava svoje ribolovačke doživljaje sa letovanja, provedenog na velikom rovinjskom molu. Njegovo pripovedanje o pecanju je objektivizirano i realistički motivisano; teče pravolinijski, po logici stvari, a obogaćeno brojnim sinonimima i izrazima iz sveta lova i ribolova, koje autor precizno objašnjava u fusnotama. Auto/biografska dimenzija je više nego prepoznatljiva, naročito ako se ima u vidu da je Maticki bio strastven ribolovac i njegovo poznavanje ovog sporta došlo je do punog izražaja. Svoju opsedantnost i ljubav prema ribolovu on dosta opširno i konkretno izlaže u knjizi Beskrajno doba, pri čemu ističe da je za ovaj "praiskonski posao čoveka potrebno znanje i inteligencija kao u šahu."⁵ Ova digresija bila je neophodna da bi se potpunije razumela tematika i karakteristika ribolova prikazanog u naraciji kao najlepši doživljaj.

Pomenuti ribolovački rečnik je raznovrstan i nije u široj svakodnevnoj upotrebi. Pojedini izrazi su uže stručni, pa je samim tim njihovo objašnjenje opravdano i neophodno (sardon, kurente, zer, brancin, očada, cipal-batac, virbla, salpa, ješka). Neposredni posmatrači i delimično sudeonici aktivnog ribolova su plavokosa devojčica od četrnaestak godina (str. 19) i njen otac. S obzirom na to da su oni Italijani, njihove replike i pitanja data su i transkribovana u originalu, na italijanskom jeziku, sa prevodom u fusnotama. Dvadeset, uglavnom, kratkih rečenica na italijanskom interpolirano je u priču, a dečakovo poluznanje ovog jezika ponekad ima obeležja parodije i humora (mama mija i madona). Osnaživanju fabule, njenoj motivaciji, doživljajnosti i burnom kazivačkom temperamentu doprinose i povremeni narodni idiomi i usmene govorne tvorevine, kao što su:

Brat bratu (izreka, fraza), đavo ga odneo! (kletva) i dr.

Dramatiku i neizvesnost dečakovog velikog ulova (Bio je ogroman, znao sam) pasivno i simpatizerski prate turisti iz Italije, koji su, zapravo, i jedini svedoci tog događaja. Međutim, njihovim odlaskom sa letovanja gasi se iluzija i gubi poslednji dokaz onog lepog i doživljenog u dečijoj viziji, koje i pored svega toga sobom nosi zadivljenost sa puno saučešća. Priča ima dva kulminativna momenta, a to su: odlazak velike ribe i odlazak male devojčice i njenog oca. Zbog toga aktanta obuze potištenost, jer se time definitivno ruši zavodljiva slika sveta i doživljaj sa letovanja, koji ima veliku vrednost i značaj za dečaka i njegovu igru: ...rovinjski drugari neće poverovati kad im sutra budem ispričao (str. 25). U dečakovoj svesti i maštovitosti nalazi se smisao čitavog ovog doživljaja, motivacijski veoma uverljivo dočaranog i naslikanog.

Bahtinovskim jezikom rečeno, priča Tina zalazi u predele ozbiljno-smešnog, jer se na takvim antinomičnim poetičkim naznakama zasnivaju njen uvodni i završni deo. Umnogome obeležena dečijim pogledima na svet, fabula prati socijalnu tematiku i životnu priču majke trafikantkinje i njenog četrnaestogodišnjeg sina Koste, inače, invalida u kolicima, koji je po ceo dan prodavao cigarete u trafici na kraju Brankove ulice (str. 37). Priča je vrlo zanimljiva sa stanovišta dečije psihologije (ispoljavanje ljubomore i agresivnosti), kao i karakternih osobina iskazanih kao frustracija ili kompenzacija za nečim neostvarenim i nedosegnutim. Naime, grupa dečaka na čelu sa Brankom, ne može da se pomiri sa tim zašto je jedna lepa i fina devojčica (Tina) stalno u društvu sa dečakom koji je invalid (Kosta). Njihovo udvoričko, provokativno i arogantno ponašanje prožeto je svakojakim izlivima čuđenja i zapitanosti, koji ostaju bez pravog odgovora i rešenja:

Branko ih je posmatrao i čudio se kako to da Tinu viđa samo u Kostinoj trafici (str. 42).

Ovde se, naravno, radi o iskrenom drugarstvu i prijateljstvu Koste i Tine, ali i o agresivnom i neuzornom ponašanju Branka i njegovih drugara. U nemogućnosti da ostvari svoj cilj, Branko iskazuje svoje tzv. pomeranje agresivnosti i podsvesnu ljubomoru na sasvim drugi način, tako što se nepoznatoj babi u prolazu dere na uvo iz sveg glasa. I time se zaokružuje pomenuta bahtinovska dihotomija ozbiljno-smešno, koja očito ima raznovrsno doživljajno iskustvo. Psihološka i mentalna konstitucija dece dolazi do izražaja u različitim povodima i situacijama, što naročito ilustruju postupci dečaka Branka. Urlanje na nedužne prolaznike predstavlja, u stvari, njegovu nemoć i jedini emotivni odušak u samoiskazivanju viška eruptivne energije, koju nije mogao transponovati u pravom trenutku i na pravi način. Takvo ponavljanje pripovedač nije eksplicitno komentarisao, ali ga u etičkom smislu donekle prikazuje parodično i ironično, odnosno groteskno i crnohumorno. S psihološkog aspekta posmatrano, Brankov postupak je neka vrsta duševne katarze, odbrambenog mehanizma i potreba za dokazivanjem vlastitog libida, prouzrokovanog svešću i saznanjem da Tina uopšte ne pokazuje nikakvo interesovanje za njegove nastupe i replike.

Priča Put u život počinje direktnim pripovedačevim obraćanjem čitaocima: Znate već ono? (...) A znate li i ono? (str. 103). Ova retorička pitanja u funkciji su usložnjavanja fabule i osmišljavanja psihološke motivacije, vezane za glavnog aktanta dečaka Mila Binića, zvanog Bin. Shodno svom naslovu, priča problematizuje dečije preokupacije i razmišljanja o budućnosti (Kuda ćeš, posle osnovne škole?). Ove životne dileme i opsesije odnose se na dečaka Bina iz centralnog prihvatilišta u Zvečanskoj ulici, koji zahvaljujući pravilnom usmeravanju i podsticajima upravnika Emila Groja, a donekle i sticajem sudbinskih okolnosti, odlučuje da nakon završetka osnovne škole pohađa kurs za speleologa pripravnika. Tu upoznaje devojčicu Anu, koja će mu posle mnogo godina postati supruga, a on svoju uspešnu karijeru kruniše doktoratom iz oblasti speleologije. Naraciju čine dva toka/koloseka, koji se hronotopski i idejno-tematski unekoliko razlikuju. Prvi prati dečakov boravak i školovanje sa domcima i konstruktivan razgovor sa upravnikom Grojom, dok se drugi odnosi na period od devet godina kasnije, kada je dečak uspešno završio školovanje i iznenada posetio starog upravnika, sa ciljem da ga upozna sa svojim porodičnim i poslovnim uspesima. Dečakov put u život pravi je i nemilosrdan hod po mukama, budući da je ostao bez roditelja i da niko nije hteo da ga usvoji. Na posredan i simboličan način, pisac upućuje decu i mlade na smisao stalne i uporne borbe kroz život, bez obzira na sve nedaće i probleme.

Preplitanjem hronološkog i retrospektivnog nizanja događaja, ovaploćena je, u kratkim crtama, životna storija bivšeg štićenika doma, čija je sudbina dramsku uzbudljiva i potresna. U osnovi intencionalna i etički profilisana, poenta ove priče je saznajno-utilitarnog karaktera, te kao takva predočava da život zahteva velike napore i odricanja. Vremensko izmeštanje predstavlja, u neku ruku, prelamanje pripovedne naracije, koja iz neizvesnog i dramskog uvoda postepeno prerasta u srećan ishod i delimičnu pouku.


Literatura

1. Slobodan Ž. Marković, Antologija srpske priče za decu, SKZ, Beograd, 1984.
2. Milenko Maticki, Indijanci i devojčica, Dečje novine, Gornji Milanovac, Jedinstvo – Priština,
         1984.
3. Milenko Maticki, Beskrajno doba, Dečija literatura, Beograd, 1997.
4. Mirjana Popović-Radović, Moderna kratka priča u srpskoj književnosti i njeni značajni
         predstavnici (doktorska disertacija), Beograd, 1986.
5. Zorica Turjačanin, Licem u lice (Pred fenomenom bh. romana za djecu) u: Dječija književnost
         naroda i narodnosti BiH, Sarajevo, 1990.
 

Rezime

Pridržavajući se čehovljevskog načela da je u kratkoj priči bolje reći manje nego suviše, Maticki se, uglavnom, ograničava na značajne narativne i strukturalno-kompozicione segmente (ideja, fabula, likovi, siže, motiv), izbegavajući digresije, nevažne i suvišne detalje. Osnovna odlika ovog dela njegovog pripovedanja je, pre svega, bogata objektiviziranost, lucidnost duha i stalna potreba za igrom i akcijom, prisutna bezmalo u svakoj priči. Puštajući mašti na volju, Maticki je stvorio cikluse vrlo uzbudljivih, neobičnih i zanimljivih priča, podjednako privlačnih i deci i omladini.

____________
Napomene:

1. Citati su navođeni prema izdanju: Milenko Maticki, Indijanci i devojčica, Dečje novine – Gornji Milanovac, Jedinstvo – Priština, 1984.
2. Mirjana Popović-Radović: Moderna kratka priča u srpskoj književnosti i njeni značajni predstavnici, (doktorska disertacija), Beograd, 1986, str. 347–348.
3. Zorica Turjačanin: Licem u lice (Pred fenomenom bh. romana za djecu), u: Dječija književnost naroda i narodnosti BiH, Sarajevo, 1990, str. 196.
4. Slobodan Ž. Marković, Antologija srpske priče za decu, SKZ, Beograd, 1984, str. 339.
5. Milenko Maticki, Beskrajno doba, Dečija literatura, Beograd, 1997, str. 135.
 

nazad