O knjigama

Veselin Mišnić

OGLEDALO PROLAZNOSTI

(Mirko Kovač: Grad u zrcalu, "Samizdat B92", Beograd, 2009)

Odmah treba reći da je Kovač bio i ostao neposredan i moćan narator. Pisac, koji bi svaku priču mogao da ispripoveda sa bespogovornom uverljivošću. Bilo čiju i bilo koju. Naročito priču koja se njega tiče. Tako je i u ovoj knjizi "Grad u zrcalu". Pre dvadesetak godina ovaj naslov bi glasio "Grad u ogledalu", sada je u ovom vremenu to neki drugi naslov, druga priča, ispričana nekim drugim jezikom. Takođe, to je priča kojoj se veruje, ma koliko na oko delovala da je jednostavna pa čak i nezanimljiva. Mizanscen je odranije prepoznatljiv, tipično Kovačev, smešten u nekom gradu sa inicijalom L, imaginarnom ili stvarnom, nebitno je, ali dramatika života, zov nepoznatog, slutnja nedoživljenog, pouka viđenog, trag u sećanju i uspomeni, neizbrisiv, trajan, utisnut kao pečat sudbine, a nije deo voljnog izbora, sve su to Kovačevi uzlovi, rukavci kojima i kroz ovu knjigu plovi samo njegova nojeva barka, prepuna mozaičkih uzoraka minulih života, davno nestalih tragova iz vlastite biografije, mnoštva zaboravljenih priča.

Sve priče naših života su slične, zadojene tragikom, razlikuju se po tome kako ih neko pamti i pripoveda. Neke se gube u trajanju, kao da ih nikada nije bilo, neke poput ove nastavljaju da žive čak i onda kada njihovih nosilaca nema. Kovačeva priča je uvek uverljiva i proživljena. Junaci njegovih priča su obični, mahom porodični ljudi, katkad tragične sudbine, često neobjašnjive i nepoznate sasvim, pa ni samoj imaginaciji naratora nisu dostupne, nagoveštene kao mogućnost i ništa više, u svakom slučaju kao što je rečeno, u ovoj knjizi: autobiografske. Njima kao u kinematografu promiču ljudi kakvi jesu bili, i kakvi bi i danas bili, mali obični ljudi sa velikim snovima i idealima, bačeni rukom slučaja u zaleđu velikih gradova, na periferiji krupnih istorijskih događaja, na vetrometini utabanog beznađa, nemoćni da bilo šta u tom zamešateljstvu nepredvidivosti izmene, prepušteni surovoj sudbini, čiji se kreatori nikada ne sreću, prepušteni besmislenim ratovima u kojima stradaju, mada nikada ne znaju čiji su to ratovi, i zašto se vode, i kakvo je njihovo mesto u tom klupku nepredvidivosti. Kako god i šta god bilo, ti ljudi su u stalnoj borbi sa neobjašnjivim silama, natkriljenim iznad i izvan njihovih spoznaja i moći poimanja, gde je jedini cilj da se kako tako nastavi i sačuva ogoljena i tanka nit života.

Može da zasmeta, i sigurno će da zasmeta svakom čitaocu Kovačevih ranijih dela njegov evidentan preobražaj u jezičkom i semantičkom smislu, koji je uslovljen novim mestom življenja, priklonjenju sredini u kojoj je pisac verovatno prepoznao korene o kojima se ovde malo zna. No, to su njegovi izbori, i ovde u ovom zapisu o njima ne treba ni govoriti, jer sve to ne može umanjiti dar i snagu Kovačeve imaginativne nesalomivosti, lepotu kazivanja, moć govora, jezgrovitost sažetaka sudbinske priče kroz, kako bi pisac rekao, strašnu "povijest" jedne, u ovom slučaju njegove porodične sage, lične drame i tragike, svojstvene, doduše, opštem mestu.

Gledano sa vremenske distance to je samo delić istrgnut iz sveopšte, vekovne, balkanske tragike, uslovljene nevoljnim izborom mesta življenja, izborom slučaja, zadojenog nemogućnošću da se rukavci istorijskih tokova jedne nepresušne reke prolaznosti i besmisla zaustave i promene. Ove priče složene u celinu romanesknog pripovedanja, kroz zapise o pojedincu, ustvari govore o stradanju i nemoći mnoštva, o lepoti čežnje i nade, tih nesigurnih vodilja kroz vremena i trajanje. Ponajviše ove priče govore o tradiciji, bolnoj taštini i tragovima koji kao oronuli krajputaši ostaju zapisani u hronikama minulih vremena, utisnute tu i tamo na pergamentu vlastite kože, u sećanju retkih zapisivača, kojima i Kovač pripada, jer svi ostali čovekovi zemni tragovi, sem ovih zapisanih, čile, urušavaju se i nestaju u čeljustima prolaznosti.

Komotno se može reći da ova Kovačeva priča u njenom opštem značenju nije novina. Nije nešto što se ranije nije čulo i o čemu se nije pisalo i pričalo. Nema čoveka sa ovih prostora, koji nije makar poželeo, i koji ne bi želeo da ispriča svoju porodičnu hroniku bitisanja, ili kako bi Kovač sada rekao, "kroniku" večne borbe sa zlim silama. Doista takav se nije rodio, ali samo odabrani jednostavnim i običnim pričama daju pravi smisao i značaj i uspevaju magijom urođenog dara pripovedanja da takve priče sačuvaju od zaborava. Ovi bogomdani naratori, beležnici, kojima i Kovač pripada, uspevaju da povežu konce mnoštva zamršenih priča u klupko smislenosti, razmrsivo klupko, čija pređa čitaocu i onome kome se pripoveda drži pažnju i izaziva setu što njegova priča, dakle čitaočeva, po svemu slična onoj koja mu je ponuđena, nikada neće biti otrgnuta od zaborava i ispričana sa takvom snagom, lepotom i zaumnošću.

Kovač ne preteruje u ulepšavanju svoje priče, da bi ona uglancana biranim rečima plenila sve oko sebe. On samo priča ono u šta veruje da jeste bilo i da drugačije nije moglo da bude, čega se priseća i seća, otuda se ovoj priči bezrezervno veruje. Možda je stoga i dobro kad se knjiga i priče u njoj distanciraju od autora, i žive svoje nove živote u sadejstvu imaginarnog i zbilje kakve više nema, ali čiji tragovi lebde izviše zemnih staza, kao dobri duhovi prošlog, koji utehu pronalaze u čitaočevom trenutku sadašnjem.

Kako god, i šta god bilo i Kovaču je znano da pisac nikada neće doživeti godine i starost junaka njegovih pripovesti, naročito onih koji su davno sa životne scene odjezdili u večnost.

Pisac umire jednom. A njegovi junaci nikada.
 

nazad