|
O knjigama
Dušan Kovačević
BASNOSLOVNA VREMENA
(Radoslav Tilger: Ezope, izvini. "Alma", Beograd, 2009)
|
Tokom dvadesetak godina provedenih u beznađu – ratovima, demonstracijama,
teroru podzemlja i nadzemlja, uz nebrojana ubistva "poslovnih" i političkih
neistomišljenika, sa internacionalno-eksperimentalnim bombardovanjem već
nedovoljno živih građana, i sa nejasnim svetlom na kraju decenijskog
tunela, svako od nas se povlačio u neki svoj svet, u neku svoju tišinu,
priču, pesmu... Samo je Radoslav Tilger – bar koliko nam je poznato,
skrovište potražio i u basnama, vraćajući sebe, i nas, u dane detinjstva
posle Drugog svetskog rata, kada je basna bila jedina moguća i dozvoljena "satirična opaska" na račun uniformisane, okrutne, okupatorske vlasti,
samoproglašene za "spasitelje naroda i države".
Čitali smo basne, prevodeći ih na jezik svakodnevnog života, tumačeći
magarce kao predstavnike vlasti, lisice kao one koji se lukavstvom "snalaze", a mrave kao narod koji tegli, ceo dan nešto nosi, dok ih neki
kopitar ne zgazi... I to nam je bila uteha – saznanje da se svet vladara, i
vlasti i terora "aparata prisile" ne menja hiljadama godina, zapravo od
pamtiveka, od dana kad su antički pisci ostavili prave zapise o nepravdi na
ovom "ubogom svetu".
Svet ptica i životinja (u basnama) bio nam je bliži, razumljiviji, i lepši,
od sveta ljudi koje smo svakodnevno gledali, slušali, sklanjajući im se sa
puta da nas ne zgaze, a da gaženje i ne primete, Jer, mi, za njih i nismo
postojali.
Šta je to gospodina Tilgera navelo da se podseti godina koje su "pojeli
skakavci", vremena dugih, crnih kožnih mantila, kad su "pogrešne reči"
odlučivale o nečijem životu.
Da li je to "nostalgija" za pričama o svetu životinja sa (ne)ljudskim
osobinama, ili je, kao što sam pisac na kraju ovog šarmantno-satiričnog
putopisa kaže, poslednji pokušaj da se još od Ezopa, pa preko La Fontena i
našeg Dositeja, ukaže na današnje magarce, vukove, lisice, gavrane..., ne bi
li se poslala još jedna upozoravajuća poruka, iz koje bi neko od pomenutih
repatih živuljki mogao da "izvuče" i neku pouku.
Svoje bajkovite priče, pisac podvlači rečenicom:... "a autor ovih basni
prestaje da ih piše, pošto misli da ih ne vredi pisati, naročito za
odrasle".
Moglo bi se reći, da se gospodin Tilger izvinjava gospodinu Ezopu, zbog svog
detinjeg pokušaja da novim, ovovremenim basnama napiše nešto što bi prizvalo
pameti "odrasle", ali, znajući ih i suviše dobro, učinilo mu se da je svoje
kritičko viđenje sveta uputio na pogrešnu adresu.
Zbirka basni iz pera Radoslava Tilgera je osvežavajući nagoveštaj "ranog
buđenja proleća", posle duge hladne depresivne zime.
nazad
|