|
O knjigama
Adam Puslojić
PLASTIČNI LOVORI BATE MARJANOVA
Ovlašni pristup, ponajviše
(Bata Marjanov: Plastični lovori : priče i kazivanja naopakog sveta,
"Savez
Srba u Rumuniji", Temišvar, 2009)
|
U zamišljenom skladu sa poimanjem pisanja, umetnosti, pa i samog života ovog
autora (Bata Marjanov je, u prvom redu, glasoviti vajar, ali je uveliko
poznat i po "promišljanju" i artikulisanju umetničkog čina, što zacelo
podrazumeva i pisanje, kao takvo!) nastojaću da ovaj moj – nadasve
ovlašni
pristup rukopisu knjige "Plastični lovori", kako je sa rumunskog prevodi sam
Marjanov – bude što ličniji i neobičniji, a da se to (razume se) ne kosi sa
osnovnim činjenicama i namerama ove neobične i lične knjige. Ali da ne
hitamo sa njenim atribucijama i opisivanjem.
Da je najpre opašemo spolja. Autor je naziva "pripovedačkom", a i stavlja
podnaslov – rostiri ci povestiri din lumea inverse, što bi se dalo prevesti
sa obraćanja i pripovesti iz obratnog sveta. Ali, ako se pažljivije prati
kompozicija knjige, njen literarni iskaz, čitalac bi mogao zaključiti da
ponire u zanimljivu i zavodljivu strukturu pripovedaka koje tvore
jedinstvenu celinu, zapravo da je ovde reč o svojevrsnom cikličkom,
mozaičkom romanu. Pripovetke su, pri tome, celine za sebe, ali – u konačnom
sabiru – one teku u istom pripovedačkom smeru i njihov uvir su romaneskna
jedinica i tkivo. U svim ovim pričama – a ima ih ukupno šest, sa zasebnim
naslovima, razume se – postoji njihov narator (moglo bi se kazati: sam autor
knjige, koji ne skriva sebe i činjenicu da je vajar!) i postoje drugi likovi
(od kojih se većina provodi kroz celinu knjige, u većoj ili manjoj meri, ali
oni tu stalno stoje i postoje, čas u punom svetlu, a čas u polutami
pripovedanja) čiji su životi obujmljeni "pričom" i tematikom. U tom
pogledu, Bata Marjanov je istinski majstor tkanja i prožimanja svoje proze,
ma koliko to on zaodevao u nepretenciozni iskaz i izraz. On ume da
pripoveda, ume da poima, ume da vodi dijalog (sa svojim junacima, ali i
junaci između sebe, kao konkretni, živi ljudi). Reč je o piscu koji za sebe
svesno bira poziciju neobaveznog naratora, koji tek ovlaš "raspoređuje"
svoje likove, a nastoji da čitaocu stvori utisak da sami životi junaka teku
svojim tokom, nezaustavivo i glatko, ali i oporo, gorko, dramatično – kao i
u istinskom životu. Štaviše, Bata Marjanov svoje pripovesti najčešće bazira
na faktografskim i biografskim činjenicama i zbivanjima, i po tome bi se ova
njegova proza mogla tumačiti i kao svojevrsno memoarsko štivo. I kada je
reč o prošlosti, o gotovo zaboravljenim danima detinjstva i dramatičnim
zbivanjima posle Drugog svetskog rata i dana "informbiroa" i kazamata,
oličenim u ličnoj sudbini cele porodice Marjanov (Batin otac je uhapšen i
oteran u lager iz Baragana u podunavskoj pustari, a Batina majka i on sam
prolaze kroz mnoga iskušenja i nevolje koje se u takvim situacijama
sudbinski podrazumevaju) ali, isto tako, i kada su u pitanju zbivanja koja
se neposredno žive, upravo u tom času kada se pripovest plete i iskazuje,
kao da je u pitanju njihov direktan prenos – iz života u tekst, u pripovest.
Nije li to taj Batin "obratni svet", literatura kao takva? Više i manje od
života, razume se!
Koja je tematika knjige? "Knjiga o tranziciji", bio bi možda moj prvi
čitalački utisak o rukopisu "Plastični lavori", ali to je samo – egzogeni,
opisni okvir knjige Bate Marjanova. Njen prvi krug, kazali bi savremeni
književni dešifratori. Ali ima i drugih, ima još.
U vremenskom smislu, knjiga počinje danas i okreće se podjednako ka
prošlosti i budućnosti. Prva njena priča se i naziva prologom: Trostruki
salto bez sigurnosne mreže. Započinje stihom "Ovoga proleća, kad pišem
prolog pripovestima iz obratnog sveta...", ali dramatska mreža je vešto
bačena na čitaoca i tumača knjige. Reč je o svetu koji nastaje... odmah iza
pada Berlinskog zida, čime moderna istorija simbolično započinje promene i
tranziciju, ljudi se lome ili readaptiraju, navikavaju na nove životne
uslove i društvene zakone, na novu meru sveta.
Narator i promišljeni tumač tog i takvog sveta je Bata Marjanov, gotovo
idealni, uzoriti primer stvaraoca, u artističkom i biografskom smislu, za
jednu takvu ulogu. Rekao bih: Batu Marjanova je za tu ulogu izabrala
sudbina sama, zahvalno i blagodarno. Takav jedan čovek i umetnik, sa takvim
izohipsama svoga udesa i iskustva, veoma je dobrodošao u ovaj Obratni svet,
ovaj naš život – kao takav.
Upravo je čas da prozborim koju reč i o samoj prirodi jednog takvog
umetnika, o njegovim "karakterološkim karakteristikama" (gle samo koliko je
duga ova neobična sintagma!) uočljivim podosta jasno, u vidu vrlina i mana –
razume se, jer ih ovaj autor nimalo i ne skriva od svoga čitaoca. Naprotiv,
često ih on i sam stavlja u prvi plan, pa – kud puklo da puklo!
Osnovni ton (i stil, kazao bih) ovog Batinog proznoesejističkog diskursa i
jeste ispovedna iskrenost po svaku cenu, ton sudbinski zadate istine, jer se
jedino na njenom simbološkom fonu i svaka laž najkonkretnije prepoznaje i
konturiše. Istinom se životna laž "hvata za gušu" i tim dramatskim sukobom
stvaraju se zahvalni uslovi za mogući ishod i za očišćenje, sudbinsku
katarzu. Po sebi se razume da jedan takav ton i životni obrazac može
izazvati i brojne nesporazume i dramatične ukrštaje i lomove. Gotovo sam
uveren da će i sama pojava ove nepatvoreno iskrene i potresne knjige
izazvati i moguće negativne reakcije (spisak onih koji bi se "mogli
prepoznati" u pojedinim likovima – ličnostima iz ove imaginativne proze
jeste poduži... utoliko pre što bi se u nekim od datih likova moglo
prepoznati više njih, odjednom!) ali sam, istovremeno, uveren da je Bata
Marjanov mogao i morao računati i s tim. Negde pri okončanju mog sopstvenog
iščitavanja ovih "Plastičnih lovora" postajao sam sklon zaključku da je taj
mogući obrazac spora i kavge za Batu Marjanova bio jedna od osnovnih motiva
i moderatora njegove knjige. Bez tog njenog dramatskog naboja i prikrivenog
usmerenja, ove knjige zacelo ne bi ni bilo. Njen opori i gorki lek kao da
je računao s tim u povoju i primišljanju iskaza. Ona je, sva je prilika,
jedino kao takva i moguća uopšte. Uzmi ili je ostavi nepročitanu i po
strani, kao da i ne postoji.
Vrlo je indikativno kako vajara – umetnika Batu Marjanova poima i
karakteriše likovni kritičar i esejista Pavel Šušara, emblematski ga
nazivajući "modelom totalnog borca" koji, kao vajar "živi jedno od
najautentičnijih postmodernih iskustava", zbog čega i jeste bogomdani
pozvanik: "Marjanov je simultano živeo u dve stvarnosti: u onoj istočnoj,
snažno motivisanoj istorijski i konjukturno... i jednoj zapadnoj,
obeleženoj postindustrijalizmom i u kojoj su vrednosti muzejske prirode i
hedonističke glose ozbiljno izgubile autoritet".
A upravo ta simultana priroda ovoga umetnika formira i inauguriše inicijalne
vrednosti koje pokreće ova knjiga Bate Marjanova i stavlja ih na artistički
i egzistencijalni pijedestal: iskrenost – istinitost, žestoka doživljajnost
i konsekventni umetnički iskaz, čistota odnosa i poverenje između naratora i
njegovih sabesednika i junaka, čak i u sučeljenjima s njima i doslednim "obračunima" koje prihvatamo i kao samokritički ispovedni iskaz. Bata
Marjanov – umetnik i čovek ne štedi druge, ali ni samoga sebe,
poistovećujući se (u globalnoj ljudskoj komponenti i drami života) upravo s
drugima. Zbog toga Pavel Šušara i zaključuje: "On traži da argumentiše, sa
autentičnom verom i sa ogromnom moralnom energijom, neophodnost jedne
visoke Umetnosti, koja polazi od rodonačelnog beskraja i, omeđenog, ako se
tako može kazati, jedino beskrajem duhovnog nastojanja".
Tematski okvir ove knjige, kao njen doživljajni fon i poligon, ali i kao
temporalni krug, predstavlja višegodišnja vajarska kolonija u omanjem gradu
"brdskog Banata" – Karansebešu, inicirana i ostvarivana "pomoću štapa i
kanapa", ali i na talasima istinske ljubavi i poštovanja umetnosti i njenih
plodova – vajarskih artefakata, u vidu impozantne galerije u slobodnom
prostoru, u gradskom parku Monumentalne skulpture u drvetu
Tejuš-Karansebeš, sa inicijalnim početkom 2003. godine, a završava se
upravo ove, 2009. Uz pomoć ambicioznog i mladog gradonačelnika i nekolicine
lokalnih kulturnih poslenika, vajar Bata Marjanov (Srbin poreklom, rođen u
Temišvaru 1943. godine, koji od 1984. godine, pa sve do danas, živi sa
porodicom u Frankfurtu na Majni, ali posle pada Čaušeskuove diktature sve
češće boravi i umetnički deluje i u Rumuniji) poziva vajare iz evropskih
zemalja, a u prvom redu iz neposrednog susedstva, uključujući i Srbiju.
Sticajem gotovo sudbinskih okolnosti, jedna od učesnica kolonije (Srpkinja,
koju Bata Marjanov simbolično zove "Senka" i "Srpkinja Senka") postaje i
inicijalna junakinja knjige "Plastični lovori". Preko njene lične sudbine
promiče i dramatična senka svih drugih učesnika ove višegodišnje vajarske
kolonije i ispreda se njen životopis i artistički skaz-priča o lomu
tranzicije u grču kulture i umetnosti, u tim novim, tranzicijskim uslovima.
Junakinja Senka doživljava gotovo nervni slom, u takvom kolopletu životnih
datosti, ali se sve to razrešava svojevrednom katarzom.
Umetnička kolonija živi svoj život, uprkos svemu, i brojna umetnička dela u
simboličnom "slobodnom prostoru" – istrajavaju u duhu celine i artističkog
izgleda. To se, uostalom, i danas može lako videti u Karansebešu, ako se
tamo ode i uđe u park Tejuš. Prizor je odista divan: više desetina drvenih
skulptura velikih dimenzija i neobičnih umetničkih postavki i instalacija u
prostoru!
Pred ovom pozitivnom posledicom i tragom kolonije kao da, unekoliko,
prestaju da važe i one najžešće invektive i kritički komentari Bate
Marjanova, jer se tim artističkim ishodom u neku ruku iskupljuju "organizacioni gresi" i propusti, koje će prekriti vreme i preskočiti
čitalačka memorija. Autor ove gorke knjige, vajar Bata Marjanov, imaće i
punu satisfakciju za sve što je inicirao i činio u životu Kolonije Tejuš, a
sama čitalačka i autorska gorčina vremenom će dobiti patinu i dugovečnosti
kakvog opojnogorkog, domaćeg žestokog napitka, neke vrste balkanskog
brendija, rakijecujke, recimo. "Naše, a svetsko!", kako i glasi jedna
reklama krilatica, na srpskom jeziku.
Nazdravlje ti, Bato, brateispisniče srpsko-rumunski-svetski!
Ali da, na kraju, pridodam i ove činjenice. Rado se odazivam Batinoj
prozivci da mu priskočim kao čitalac – komentator knjige, još dok ona traje
u rukopisu, i u času kad ne znam ni njenog prevodioca, ni izdavača, onako,
odoka (kako se to narodski kaže) i na puno prijateljsko i kolegijalno
poverenje, u duhu onoga kako i započinje Batino obraćanje meni: "Prijatelju
moj – simetrijo moja!"
U istom pismu i u istom duhu, pre samo mesec dana, Bata Marjanov mi utešno
veli i to: "Hvala ti na "saučešću" (ono, oko samoubistva). Ne brini posebno,
meni više niko ne može ništa: ja više nisam ni Rumun, ni Srbin, niti
Francuz. Ja sam postao Andromedanac, a tamo važe druga pravila..."
Jeste, nazvao sam Batinu knjigu, odmah po njenom čitanju, upravo tako:
knjigom-samoubistva! Ali... to više ne važi.
Razume se, mnogo toga sam baš imao u vidu, ali sad je kasno za sve, ide pred
čitaoca i presuditelja, a mi se – zajedno sa njenim astralnim autorom –
upisujemo u "andromedance" iz Obratnog sveta.
nazad
|