O knjigama

Dejan Milojević

ŠTA KRIJU TANGA GAĆICE

(Čedomir Ljubičić: Krvni pritisak i tanga gaćice, "Intelekta", Valjevo, 2007)

Proza Čedomira Ljubičića direktno se naslanja na njegovu poeziju sa kojom je i zakoračio u svet književnosti i objavio do sada tri zapažene zbirke pesama pošto neretko citira samog sebe – stihovi pojedinih pesama ujedno su i rečenice njegovih romana "Pošast u gostinskoj sobi" i "Iguanopolis". Ovaj zanimljiv eksperiment (koji je, naravno, poznat samo onima koji su pročitali ceo njegov dosadašnji opus) svoje uporište ima u Ničeovoj preporuci kako se piše dobra proza: sklopiti rečenice kao stihove pesama a onda im dozvoliti da se u poslednjem trenutku izmigolje u prozu. Ljubičić im to ponekad dopušta a često i ne. No, ovaj postupak ne treba poistovećivati sa tzv. poetskom prozom koja obično pati od viška sentimentalnosti, tim pre što je njegova poezija i inače, uslovno rečeno "nesentimentalna" (što ne znači i neosećajna jer on osećajnost postiže suptilnošću koja je, po Sioranu "tehnika ničega"). Ljubičić osećajnost vidi u širem kontekstu, kao deo sudbine junaka a ne sudbinu samu jer oni, na njihovu nesreću i na razumevanje autora, jesu žrtve "viška istorije", dakle nametnutih okolnosti i u romanima on opisuje njihovu borbu sa vlastitom egzistencijom koja koren ima u svesti da je čovek samome sebi najveći neprijatelj ali zaustaviti misli na toj konstataciji – da ne kažemo floskuli – znači abolirati sve ostale i sve ostalo, ne od odgovornosti – u Bibliji piše NE SUDI – nego i od stvarnosti. Pisac shvata da virtuelni svet, svet koji uslovno rečeno ne postoji, ne određuje naše postojanje ništa manje nego tzv. pojavna stvarnost.

Ljubičićevi junaci sedmim čulom shvataju da je "živeti u ovom svetu a ne zapitati se o njegovoj suštini zapravo znači parazitirati" (Ortega i Gaset). Ovo naročito važi za likove iz njegove najnovije knjige, zbirke priča "Krvni pritisak i tanga gaćice" kojom Ljubičić čini iskorak (čitaj kao napredak) u odnosu na raniji literarni postupak i udaljava se od ničeovske "poetizovane proze" koja krasi njegove romane.

Priče iz ove zbirke, ako je to nekome važno, često jesu na granici sa pripovetkama i jedino ih, uslovno rečeno, inertnost radnje zadržava na nivou priče. Upravo to neprestano preplitanje formi – koje postaje njegov specijalitet – potvrđuje da je Ljubičić duboko utemeljen u tradiciji čijim tekovinama suvereno vlada, uzima ono što mu je potrebno i, na neki način, čini joj omaž kao npr. ibzenovskoj atmosferi ili pak heseovskoj hiperemocionalnosti. Takva slojevitost njegovih junaka čini od njih, u njihovoj svesti, starije od njih samih a opet, svi su oni deca po spremnosti da se lako uzbude naizgled banalnim dešavanjima iz života i to važi koliko za starog matematičara, mladu uspešnu ženu, bivšeg talentovanog fudbalera, neuspešnog pesnika ili ostarelu kurvu. Niko od Ljubičićevih junaka nije zaražen pesimizmom, ali opet još manje vulgarnim optimizmom jer, kao što reče Sioran "optimisti se u suštini nadaju na leđima drugih". To sa njegovim junacima nikako nije slučaj, oni preuzimaju punu odgovornost za sopstvene izbore u životu.

Upravo ta dvostruka suptilnost – u toku misli junaka i u piščevoj rečenici – plus široka paleta pojedinačnih sudbina, čini knjigu "Krvni pritisak i tanga gaćice" pravom poslasticom za čitaoca koji ne traži kalambure niti u radnji niti u rečenici (a ima ih, što ne znači da su oni presudni). Ova zbirka traži aktivnost u čitanju, na tragu Lihtembergove misli: "pisac metafori daje telo a čitalac dušu".

Dakle, pisac je svoje rekao, na potezu su oni koji su spremni i voljni da zagnjure noseve među korice ove zbirke, a više od poziva za čitanjem bilo bi pretenciozno mudrovanje. Uostalom, kao što reče Selin: "govoriti o nekoj knjizi uvek znači nemoć", što znači da o knjizi "Krvni pritisak i tanga gaćice" nikako ne treba suditi na osnovu onog što je o njoj ovde napisano. Šta kriju tanga gaćice najbolje je da se uverite sami.
 

nazad