O knjigama


Dušan Stojković

DVOSTRUKI KLASIK RISTO VASILEVSKI

(Risto Vasilevski: Vreme, glasovi : izabrane pesme, "Šumadijske metafore" – Biblioteka grada Beograda – Biblioteka "Despot Stefan Lazarević",
Mladenovac – Beograd, 2009)

Risto Vasilevski: Vreme, glasovi : izabrane pesme

Pesnička pozicija Rista Vasilevskog u mnogo čemu je osobena: njegova lirika pripada dvema poezijama (srpskoj i makedonskoj) i crpeći srž iz obe pesničke tradicije, pravi je most koji ih povezuje i spaja.

Na samim počecima svoga pesnikovanja, bogomdani pesnik, Vasilevski izlazi na sredu sa simbolima: ptica, bik, konj, zlatna jabuka. Kasnije će spisak biti proširen, i usložen: pramajka, zvono, živa kula, oklop, preci, put/putovanje, smrt, glava, zlovreme, kamen, vatra, voda, oči, hram, glas...

U prvoj fazi pevanja, ali i u kasnijim, Vasilevski se ne kloni komparacija. Personifikacijama vešto slika razigranu, uznemirenu prirodu. Počinje kritički da se odnosi prema njima – manipulantima, gospodarima života, sejačima užasa, "igračima", onima koji nam živote otimaju oduzimajući nam dušu... (v., npr, pesmu "Ekvilibristi"). Na drugom, "blažem", polu nalazimo unutrašnje mreškanje, blagi stihovni treptaj. Pesme su gotovo lišene stilskih figura, barem onih napadnih (to će ostati zaštitni znak pevanja Vasilevskog). Pesma postaje, svojom celinom, upečatljiva slika. Nalik je na svetlost koja gasne, na mrak koji varniči svetlucanjem. Jedna reč je iznutra "rastvori", dovede do toga da ona, asocijativno i simbolički, "eksplodira". Uzmemo li, na primer, sintagmu preko probušenih nebesa ("Ekvilibristi"), ona – upitamo li se šta može (pro)curiti iz rasporenog neba – asocijativno priziva apokalipsu. U istoj pesmi nalazimo i sliku: Skupljamo se u mrve i tačke. Našu pažnju privlači reč mrve. Mrvljenje je drobljenje, rasipanje, nipošto ne skupljanje. Oksimoronsko u slici izvor je njene začudnosti.

Krenimo od mikro čestica. Pesnik se vešto služi aliteracijama i asonancama (ove zvučne stilske figure sržne su, posebno, za zbirku Sušt). Prilično retko, no maksimalno uspešno, pribegava neologizmima: vremenija; daždni; domiti se; zlovreme; zlovrt; zlodarni; naramiti; nebosklon; nemoćati; plodored; plodorođe; pokaz; prestalo (imen.); prestololjublje; punosebnik; riboskok... Ponekad poseže za specifičnim "dvosmernim" rečima tipa zver-vatra ("Opasnosti").

Što Popa ostvaruje ciklusom, Risto Vasilevski postiže jednom pesmom! Na jednom polu do maksimuma zgusnuta antologijska pesma "Ekvilibristi"; na drugome Popin, takođe antologijski, pesnički ciklus "Igre". Mlađi pesnik ne razvija pesmu, ne razbija je na seriju, makar i razdvojenih, "varijanti". Odlučuje se za pesmu-strelu koja jeste prigušeni krik.

Pesničke slike maksimalno su raznovrsne. Navodimo nekolike primere: Ophrvani plesnjem / Noktima podzemnih jezera ("Vreme, freske"); o našoj lepoj smrti (podvukao D. S; Ista pesma); Odasvud oči / posvuda uši / niko glavu / da pomoli ("Opšti lov"; serija strahotnih, jeznih sinegdoha); sedimo za stolom, jedemo se mi i smrt ("obed"); polen brašna i pepela ("Obredni hleb / poskura /"). Vasilevski stiže do "dubinskih" slika, s natruhom arhetipskog, onih koje su, po Gastonu Bašlaru, "nekakav iznenadni reljef psihe", onih koje – po istom književnom teoretičaru – pripadaju "direktnoj ontologiji". Prisetimo se i jednog ranijeg "teoretičara" – čuvenog francuskog filosofa Anri Bergsona. On, u Materiji i pamćenju, piše: "Pesnik je taj kod koga se osećanja razvijaju u slike, a same slike u reči koje se pokoravaju ritmu da bi ih prevele." Jedna ovakva slika nalik je na čarobnu Aladinovu lampu. Ona "zapali" / "razbukta" čitavu pesmu (i asocijativno, i metafizički). Njena je fosforoscentna kičma.

Apokaliptični motivi polako osvajaju poeziju Riste Vasilevskog. Svet je, bez komparacije (bez poredbene kopule kao) izjednačen sa pustinjom. (Pre)ostaje nam jedino: okameniti se / zalediti / umrtviti. Lepršavo / živo samo je ono što je mrtvo, što je prošlo, na strani smrti. Postoji opšti lov u kojem je smrt lovac a mi lovina. Opevan je gotovo bošovski pakleno. U jezgru su dinamičke, kipeće slike. Može li se oživeti iz tog mrtvila? U kom prostoru boravi nada? Treba svući oklop, postati deo žive kule, krenuti na neizvesna putovanja ka životodajnoj svetlosti. Probijati se kroz, preteće i bliske istovremeno, (pra)elemente. Retko koji naš pesnik uspeva tako da "užlebi" pesmu u prirodni kontekst. Pritom, priroda ostaje nešto što, pomalo sablasno, svetluca.

Ova moderna poezija koja se ne kloni kazivanja, poetske poruke, iako iz jednog komada, monolitna, prolazi kroz nekolike, ulančane čvrsto – i kada nisu na prvi pogled prekretničke – faze. Igranje glavom (1997) – zbirka čije pesme zadržavaju interpunkcijske znake, ali se lišavaju (pomalo u dosluhu s pesništvom Jovana Zivlaka) velikih slova (čak i u naslovima pesama), posebno skreće pažnju javnim pismima. Uz zbirke Letopis hiljadu devetstoposlednje, Hram, ipak hram i Sušt, ona su samo srce poezije našeg autora. Ima ih petnaest upućenih balkanskim pesnicima i Hansu Magnusu Encesbergeru. Pred nama je slovensko, i balkansko, na žalost gotovo razbraćeno, bratstvo. Nastajala su sporo od 1990. do 1999. godine. Poetičko je, u njima, delimice, postalo političko. Etičke terazije su oduvek bile prisutne u pesništvu Vasilevskog. Etičko sada centrira političko. Ne može se odnos, relacija Mi i Drugi nužno tretirati kao neminovna i neizbežna antinomija, sukob. Pre bi se moralo govoriti o zajedničkoj su-kobi. Poetsko promišljanje dovodi do svojevrsnog lirskog "esejizma" kojima su pisma štedro ispunjena. Stvarnost se secira poetskim skalpelom. Vasilevski u svim javnim pismima, poput Rembrantovog doktora Tulpa, drži čas (političke) anatomije. Gde je tu Bog? Koja je njegova uloga? Koja je uloga (lirskog) hirurga? Čije se telo seče? Ko je u mrtvac? U čijoj kući, kojoj i čijoj sobi? Na kojem / čijem stolu? Ko to gleda? Odakle? Iz kog ugla? Kako? Ravnodušno? Na ta pitanja nužno je potražiti odgovore. Svaki čitalac mora to uraditi za sebe. Pred nama je, nesumnjivo, poezija koja p(r)otresa, uznemiruje... Po-etika, jednako kao ona Danila Kiša, prava je kičma poetskog opusa Riste Vasilevskog. Ko je JA koje peva ove pesme? Iz kolike dubine bola? To bol sam, sušta metafizička muka, progovara. Kasno je čak i za krik. No, ne sme se – čak ni u pustinji – (prisetimo se "Svakidašnje jadikovke" Tina Ujevića), ćutati. Biranjem drugosti (nemirenje sa zatečenim, nametnutim, unapred projektovanim na krivim premisama) bira se, jedino moguća, makar minimalna, nesumnjivo nevidljiva, skoro nepostojeća – sloboda. U ovim epistolama onaj kome je pismo upućeno na izvestan način "diktira" njegov sadržaj. Ovo su pisma-rane. Ali, u isti mah, i pisma koja ranjavaju.

Za Miodraga Pavlovića Hram, ipak hram je "spev religiozno-filozofskog nadahnuća". Po njemu, Vasilevski poseduje širok raspon "svoje pesničke nauke o hramu": "od narodne, dirljive pobožnosti, do tananih teoloških refleksija..." Pesničke slike prisutne u ovoj zbirci naivne su na osoben način: kao da su nastale u dane kada je hrišćanstvo nastajalo a Hrist bio pored nas, kao jedan od nas. Navodimo onu o poskuri koja narasla je pod sačem / kao nebo koje drugo nebo podupire, a deca je međusobno dele kao da delimo sudbinu ("Obredni hleb / poskura /"). Ne smemo smetnuti sa uma ni fluidno lirsko treperenje prisutno u pesmi "Leptir na krilu anđela". Opevajući vanvremenost kao svevremenost, pesnik dostiže filosofsku mirnoću pevanja. Pritom se njegove pesme kreću, osnovnim svojim tonom, ka proznom diskursu, opasno mu se približavajući a ne upadajući u njega. Veštim balansiranjem na žici razapetoj iznad proznog ambisa koji preti da u svoju prazninu uvuče lirsko, Vasilevski se dokazuje kao majstor pevanja.

Sušt je sušta knjiga, ona koja otkriva, u suštinskom smislu, samu suštinu pesničkog umeća. Pevoslov Riste Vasilevskog pesnička je zbirka o glasovima. Oni su njeni glavni "junaci". Kao takvi, imaju i telo i dušu. Krenulo se ka unutra. Ka biti. Ka kući govora. Tako što se omogućilo samom jeziku bića / biću jezika da zamrmori. Problemi nisu bili mali i pesnik ih je u startu bio svestan. Nije smeo sebi dopustiti da pesme budu ogoljena "ilustracija" slova, njihov faktički ili izmišljeni, "razbarušeni", opis kakav su ponekad nudili pogotovu naši pesnici za decu. Najuspešnije, svakako, Duško Radović. Vasilevski je, s razlogom, hteo nešto drugo, i suštinski drugačije. Njegove pesme su i lingvističke i nadasve metafizičke pesme-filosofeme, ma koliko bilo teško da se valjano odredi šta to zapravo znači. Osobene, "iskošene", inventivne – svakako. U njima – njima – talasaju se glasovi. One postaju gotovo taktilne, zrnaste, pesme, pune pesničkih slika koje bismo najlakše, i najpreciznije, mogli odrediti kao psihološke, mentalne. Pesnik zna da upotrebi na udarnim mestima glas kojem je posvećena pesma. Stiče se utisak da je svaka pesma dugo i brižljivo vajana, naknadno glačana i cizelirana, te da, u krajnjem ishodu, jeste prava, i spoljašnja (lice) i unutrašnja (duša), slika glasa koji portretiše, čije telo, nastanak, i unutrašnje osobenosti oslikava. Glasovi moraju sami, u svakoj pesmi iznova, da se izbore za svoj status u glasovnom okruženju unutar kojeg odjekuju. Pesnik uspeva ovlašno, matematički precizno, jednim potezom, nalik na sev i rez sabljom, da ih "snimi". Pored mentalne, prisutna je i osobeno koloristička ravan ovih pesama.

Ova pesnička zbirka otkriva Ristu Vasilevskog kao autora osobene varijante srpskog zvukovnog (neo)verlenizma. Njemu savršeno polazi za rukom da se približi do skora nedosegnutim Verlenovim zvukočaranjima, njegovom bajanju zvukom. Vasilevski uspeva da "poveže" teško povezivo: lirsku blagost (o)pevanog i energično "obeleženu" zvučnost. Mogli bismo govoriti o posebnoj energičnoj blagosti, isto kao i o blagoj energičnosti njegovog zvučnog čaranja. Njegov pevoslov se bitno razlikuje od onog ostvarenog u pesničkom opusu Laze Kostića i njegova sledbenika Stanislava Vinavera. Ova dvojica pesnika, ne retko, su se prepuštali stvaranju zvuka suštog radi, zatvarajući svoja pesnička ostvarenja u specifičnu zvučnu kulu. Kod Vasilevskog imamo pravi govor / romor duše jezika. On glasoslovi. Udeva i opis nastanka pojedinačnog glasa u samu pesmu. Lirski razigrava nauku o glasovima. Glasovni vrvež prisutan u njegovim pesmama dah je proizveden blagim okretanjem vretena glasovnog duha kojim se, nenamešteno, oživljavaju – i oni (neo)verlenovski u biti – dušini pejzaži. Gotovo da nema u savremenoj srpskoj poeziji pesnika koji nam lirski zbori iz takve dosegnute dubine. Njegove pesme pev su sržnog. Autor beži od prvih asocijacija. Duhovni / dubinski hermetizam pesama Riste Vasilevskog, suštinski nalik na Koderov, kloni se svake ekscentričnosti: jednako se zasniva na zvuku koliko i na smislu, misli, ne dopušta zvuku nipošta da "proguta" semantičku ravan. Uspeva u teško ostvarivoj misiji: zvuk i smisao idu ruku pod ruku a da jedno ne ugrožava drugo. Realno izjednačava s apstraktnim, i vice versa. U bezdanu glasova Riste Vasilevskog, na samom dnu njihova bunara, nalazimo nešto do kraja ambivalentno, neomeđeno, treperavo. Postoji u ovoj zbirci žeđ (i bukvalna) glasova za drugim glasovima, reči za drugim rečima. U sveopštem, uznemirenom, kolopletu slika sliku stiže; čak i naknadno, neka iz neke druge, "daleke", pesme ustalasa neku davno prošlu. Nema smirivanja. Nalazimo se u vrtlogu kretanja i skretanja, usred jezika koji (g)radi. Pesme Sušta najbliže su slikama - pesmama velikog Paula Klea. Ovaj pevoslov Riste Vasilevskog jedna je, nedeljiva, antologijska pesma srpske poezije.

Vremenik Risto Vasilevski majstor je za listanje vremena. Uvremenjen, pesnik je vremenije (uz hram, u pitanju je ključna reč njegova pesništva, ona koja na najbolji mogući način "pokriva" ono što on želi, može i uspeva da ostvari). Lirsko stablo poezije pesnika o kojem pišemo neobično je sasvim: koren je jednak plodu, i vice versa. Zrelost i dubina ovih stihova nalik je saću s poetskim medom. Od početka pesnikovanja Vasilevski pesme gradi kao da ih uhramnjuje. Pesma-hram kipti simboličkim, metaforičkim i metafizičkim problescima. I priroda je hram na tematskoj ravni ovih pesama kojima dubinski progovara teorija univerzalne analogije, jedna od ključnih teorija svekolike svetske poezije. Ima nečeg profetskog u stihovima Riste Vasilevskog. Njegove pesme, pune magmatičnog poetskog vračanja, na razmeđi su magijskog i metafizičkog. Posebna su varijanta neosumatraizma. Svevremensko pesnikovanje koje zahvata iz bunara iskonskog. Pesme-freske. Vasilevski, kod kojeg se simbiotički spajaju freska i ikona, pesnik nutrine, pesnik je za višekratna čitanja. Njegova poezija poezija je za literarne sladokusce. Ona spada po svojim odlikama i dometima u bitno pesništvo o kojem u našoj sredini predano i analitički piše, i sam pripadajući ovoj pesničkoj skupini, Boško Tomašević, koji ga, između ostalog, u Beskonačnoj zameni, Fundamentalnoj ontologiji kao teoriji poezije, i ovako "definiše": "Bitno pevanje na razmeđu između ontologije i egzistencije jeste širenje njegove dvostrukosti, budući da samo pred-leži na nosećim temeljima boravišta koje sadržava prareči mišljenja i pevanja: ethos i logos". Pesništvo Riste Vasilevskog bitno je pesništvo posebnog kova. U njemu je metafizičko prožeto metaforičkim. Davanje je oblika: ono što se opeva ne može se otkriti na prvi pogled, prvim čitanjem. I spoljašnje i unutrašnje (vidljivo i skriveno) vide se, volšebno, u isti mah. Postoji pre-plet, poseban "snimak": eho viđenog, ali i dušin eho istovremeno, dvo-eho, nerazdvojiv, osanjen.

Risto Vasilevski retko je pesničko čudo: dvostruki klasik; klasik i srpske i makedonske lirike.
 

nazad