O knjigama

Dušan Stojković

PESME VELIKOG PALIKUĆE

(Moma Dimić: Veliki palikuća, "Šumadijske metafore" – Biblioteka grada Beograda – Biblioteka "Despot Stefan Lazarević", Mladenovac – Beograd, 2009)

Moma Dimić se samo na prvi pogled poezijom bavio sasvim usputno. Podseća me na Ivu Andrića koji se lirici jednako retko prepuštao kao i pesnik o kojem pišemo. Obojici je, međutim, lirsko bila osnovna okosnica čitavog književnog opusa. Obojica su, kako to Palavestra za starijeg piše, skriveni pesnici.

U predgovoru za njegove Izabrane pesme (2003) pribeležio sam kako je on u pesmama koje su se pojavile posle Čitulje (2001), moguće je, dospeo u novu fazu. Nju je odlikovalo prisustvo dubljih metafizičkih naznaka. Iz snova pesnik je bio doputovao do misli, kojom je blago milovao život.

Zbirku pesama iz zaostavštine Mome Dimića otvaram pesmom "Kojih nema” (njen refren "pod bombama” poslužio je za naslov jedine Dimićeve dnevničke knjige, posvećene NATO agresiji na našu zemlju). Ona se našla, najpre u Kletvi, potom u Čitulji, najbolja je pesma u kojoj se poetski prozborilo o onome što nam se 1999-e godine desilo, i sjajni je most između knjige u kojoj se opraštanje sa životima tuđim obavljalo na smrtovnicima i ove zbirke u kojoj je, uz Momu, njegove pesme, pisala naporedo Smrt sama, najpre ovlašno, zatim iz sve snage.

Šta nam novo donose ove četrdeset i dve pesme? Kako se u njima čuva ono što je konstanta Dimićeva apartnog pevanja? I dalje su njegovi stihovi namerno rapavi, puni funkcionalnih zastajkivanja i najrazličitijih otežica (bio je to zaštitni znak rane pesnikove zbirke Tvorac Rusiji). Ima čestih nabrajanja. Pesma se postupno, asocijativno, s retkim rimama, gusta, asocijativno rasprskava u lirskim mlazevima. Često, namerno, inverzivno, "deformiše” stih: U slepi ovaj nam / Letnji dan ("Dan letnji u Bajdini”); pred ovim sada / u susret prolazniku ("Žena u parku”). Pesnik tako razotkriva sam postupak lirskog mišljenja: ono se migolji kroz ljusku, krhotine emotivnog. Ne krije koji su mu, najvećma ruski, pesnici (i pisci) uzori: Puškin, Ljermontov, Dostojevski, Leonid Aronzon, Leopardi. Citatno se poigrava naslovima značajnih dela: Sviftova Guliverova putovanja; Mrtve duše Gogoljeve, Bele noći Dostojevskog, Lampeduzin Gepard, Baraba Pera Lagerkvista. Ima i posrednih citiranja: sekira pod ogrtačem asocira na Zločin i kaznu, a kada se spomenu "Sveti monstrumi” Dimić cilja na vlastit tekst "Veliki sužnji i sveti monstrumi", objavljen 2003. godine u Politici i posvećen Eduardu Limonovu. Nije zaboravljen ni piščev najpoznatiji književni junak – Tola Manojlović.

Dimić i u Velikom palikući pokazuje zavidno leksičko bogatstvo: živak; usnik; tma. Nastavlja metaforički da sklada sintagme: mač duše ("Žena u parku”); vlaga duše ("Riblje oči"); vodu vremena ("Za prijatelja N."); vilice vremena ("Palikuća"); dirkama oblaka ("Senke”); lubenice osmeha (Isto); mladog umora (Isto); kandžom krila ("Sled”). Nekolike pesničke slike su metafizički jezne i snovidelne u isti mah: I lelek zasvrdla odjednom ("Dan letnji u Bajdini”); mrak naleže / svojim zupcem od gvožđa / na bregove blage ("U Velikoj Hoči”); Zamisli da se jave telefonom / Svi oni koji su nekad živeli ("Živeti isponova”); o taj nepoznati / za tvojim stolom tamo / jede tebe ("Ponekad oblaci”); Zalogaj smrti / Taj ručak što se ne sme ("Palimpsest"); težak je jezik moj ("Za prijatelja N.”); U podrum siđe On / Da sklopi savez sa smrću (Isto); Ko pusti pauk krstaš / Još uvek odlažući doba / Za svoj krst ("Zid"); prizivamo jedni druge / u očaju / ko što čine već mrtvi ("Podzemna železnica"); Pevao si i zaboravio nisi / Osloni se o telo svoje / A čas je da se kaže / Telo moje na mene nasloni se / I rane / Kroz koje stiže nam / Veliki palikuća ("Palikuća").

Postoji u knjizi pregršt "putopisnih" pesama. Najviše ih je o Rusiji, ali i o Italiji, Gornjaku, Velikoj Hoči. Pamte se stihovi: U koferu Kosova mnogo / I pepeo Hilandara ("Na putu bar jedan dan"). U pesmi "Ponekad ne putujem nikuda" pesnički subjekat "putuje” sedeći na klupi autobuske stanice, "iznutra".

Pesnik progovara i o vremenu, sagledava ga i na metafizičkom i na metoforičkom planu. Peva isto tako i o ljubavi u zrelijem dobu: uvek je vreme za ljubav. Živimo dok volimo, i volimo dok živimo: Teško je živeti kažeš / A zamisli kako bi bilo / Isponova do sitnijeg boda / Proživeti ono / Što jednom beše / Što si već razgrtao rukama svojim ("Živeti isponova”), ali i: Eh što nismo večeras skupa / Pa ništa da pristaviš / Pred nas ("Čitajući Aronzona”).

Nadoknađujući propušteno(?), Dimić piše jedini sonet (tako je i naslovljen; više ima odstupanja u njemu od držanja unapred zadate i čvrsto propisane forme; tipičan je kripto-sonet) koji je ikada napisao.

Ima u ovoj zbirci, kao što je uvek i u ranijim Dimićevim zbirkama to bio slučaj, sjajnih minijatura. Navodimo najbolju i najsnovniju: Sanjao sam je. / Moju je knjigu čitala / Sklopije i, / Uz osmeh, reče: / Da, ti čitaš / Moje snove ("Sanjao sam").

U antologijama savremene srpske poezije trebalo bi da se nađe mesta za pesme "Kojih nema”, "Palikuća", "Bagdadska košulja”, "Noć sa sestrama”.

Moma Dimić dopunjava malenu ali dragocenu pregršt izvanrednih haiku pesama po kojima je, ako ne jedan od najboljih, svakako jedan od najdubljih haiđina koje ima svekolika naša poezija. Najbolji i najdublji je onaj koji pokriva čitav život, i Momin, i ljudski uopšte: Dok opada list / prolaze sva njegova / godišnja doba.

Ove pesme pisalo je telo, pisao ih je bol. Smrt se najpre prikradala, onda je bila u podrumu, pa za stolom, onda u pesniku, a zatim je on sam postao Smrt – veliki palikuća, te je Ona iz njega (sebe) progovorila. Kao zemlja što šoboće po svežem grobu, toj rani zemlje.
 

nazad