O knjigama

Miljurko Vukadinović

PESNIK NIKOLA CINCAR POPOSKI

(Nikola Cincar Poposki: Nasip : Izabrane i nove pesme, "Arka", Smederevo, 2009)

Nikola Cincar Poposki: Nasip : Izabrane i nove pesme

Biće da je najnovija poezija N. C. Poposkog delo "obreda opraštanja". Opraštanja od života i smrti, od vere i reči. Naročito sad, kad smo već na samom kraju poslednjih vremena, Reč je za ovog pesnika iste nepromenljive težine. Dakle: i zamka, i mistrija i misterija koje uranjaju u "med jezikoslovlja", u prazninu između reči, u pukotine govora, u metafiziku muka, moglo bi se reći. Pesnik očito zna da su tajanstva sveta i u nenapisanom, dotle ga sopstvena poezija odvodi.

To je za ovu priliku najzahvalnije polazište za iščitavanje ovog izbora, u kome je sadržana i knjiga "Doći ću čudovit", koja je jedna od testamentarnih ovog pesnika, zbirka u kojoj činodejstvuje i jedan moj tekst spisan na marginama i zagonetkama ovog pesništva već vidno udaljenog od tekuće pesničke produkcije u nas.
 

NAJDUBLJI GRČ NEIZRECIVOG


Kod Nikole Cincara Poposkog postoji izvestan "patos simbola", koji sa jedne strane povlači za sobom "retoriku sna", a sa druge samorefleksiju koja dubinski promišlja jezik i kobno iskušava njegove igrive i/ili zapretene mogućnosti. Simboličko obzorje ove poezije je vrlo široko i "šeta" ili "potanja" u magijske formule. Okrznuće sveta i jezika je u biti negativno iskustvo. Ne kažemo gorko. Recimo da je zatamnjeno ili blagorodno zatomljeno misticizmom. Hristocentrizam je samo jedan segment/ seme jedne zagrcnute/ gromovite misli koja ponire kroz vaskoliku bogoliku istoriju duhovnosti. Vede, Biblija, kultne knjige, tajna znanja, istočnjačke mudrosti i lični uvid u svet kao odškrinutu Knjigu – tu je Poposki najjači. Tamo gde je najteže, gde je lični estetski niz izjednačen sa drevnom mudrošću. To može samo istinski pesnik.

Prostor jezičkog rada naglašen je na svim nivoima pesme: u stihu, sintagmi, reči, pa čak i manjim jedinicama. Maltene, i belina se trudi da progovori! Tako se pesma doima kao apokrif, kao tajni spis koji želi da preživi/nadživi svoju tajnu i prenese je nekom...

Sve ovde kazano čita se testamentalno. Poposki ne piše, ne govori, već saopštava. Tekst sarađuje sa onim ko ga pronađe, dobitnik je onaj ko se učita u njemu. Učitavanje je deo pesnikovog postupka ulančavanja koje je prevashodni konstruktivni princip najdublje knjige našeg autora naslovljene jednim proročkim progovorom/prigovorom "Doći ću čudovit". Dolazak tako neophodan savremenom pesništvu, dolazak koji svedoči o neslućenim autorovom mogućnostima.

O čemu ovo oporo pevanje?

O krajnjim pitanjima egzistencije, o graničnim situacijama, ne/izvesnoj sudbini pesnikovanja, o jezikoslovstvu kao krajnjoj duhovnoj disciplini, a sve to kroz autentičnu neovdašnju jezičku samosvest, u najdubljem grču neizrecivog koji srpska poezija danas poznaje!
 

ZAMKA, MISTRIJA I MISTERIJA


1.
 

U zamci reči je i onaj koji tegobno ćuti, a onaj koji piše gotovo da je (poput ovog pesnika) sama zamka. Zamka oslobođenog jezika; zamak jezika koji se stranputnuo. Do zagrcnutosti, do belog usijanja, do muka. Do metafizičkih pitanja vere i ljudskog saznanja, pevanja i disanja, do rubnih upitanosti što su odmah iza ugla, a ugao nem ili ga nema...


2.
 

A koja i kakva je zamka pisanje (već odavno pesnika ovovremenog ne pokrivaju dovoljno pevanje i mišljenje!) najbolje zna Vrhovni Zakonodavac – sam Gospod!

Zamka jezika u sprezi je i dubokom sadejstvu, u blagom metafizičkom dosluhu sa zamkom zaumne gramatike. To važi za svakog značajnijeg pesnika a primenjeno na Poposkog sa tom razlikom što pomenuta sprega gradi jedan metafizički čvor. Otuda međuodnos sveta i zavičaja nije jednosmerna komunikacija već nebosmerna gde su u neizvesnoj igri i forme prizivanja kao deo "oproštajne ceremonije" sa neprikrivenom upitanošću Božiji ili đavolji diktat. Prisilnica Oskudice koja beleži ovaj tip govora ima svoj nesamerljivi učinak koji računa sa poimanjem pesme kao "prolećnog obreda", odnosno otkrivanjem sveta iz zatamnjene dubine jezičkog bića. Stanje jezika ove poezije su najčešće škrtost, šturost, ogoljenost a lična molitva kao način izlaska pred Boga prevashodno, onaj tip tzv. proročkog govora koji je "moćni arhetip" ove vrste pevanja. Pesnik nije zaokupljen poetizovanjem ličnih egzistencijalnih stanja već ličnu upitanost pre-usmerava ka graničnim pitanjima postojanja i postanja, kao jedno mitotvoraštvo koje je gotovo sebiizrecivo (bez posrednika, bez predaha...!).
 

3.
 

I pored toga što su Bog i vera najprisutniji instrumenti suočavanja sa pojmovima iz ljudskog ili kosmičkog okružja, ne može se reći da je Cincar Poposki prevashodno pravoslavni hrišćanski pesnik. Mada koreni ove poezije sežu i do paganskog i mitskog, od biblijskih istina i sv. Avgustina i mnogih docnijih hrišćanskih mislilaca, ovaj autor (vidljivo u ovoj knjizi!) ima neprikrivenu sklonost ka drugim religijskim sistemima i duhovnim tradicijama (u prvom redu istočnih i dalekoistočnih!). Naravno, ta duhovna uskomešanost je delotvorni poetski princip a ne ide na uštrb tvoračkog dometa tim pre što je autor već dospeo do praga govora koji se ustoličuje kao lični šifrovani govor jednog / jedinog preostalog jezika, onaj soj kazanosti u kojoj su i lični govor u "stvarnom tonu" (Valeri) i apokaliptički govor kraja zadivljujuće približeni.
 

4.
 

Mistrija i misterija dve su poluge čitanja ove poezije, ali i parametri razumevanja pesničkog teksta. Mistrija kao alatka glačanja kod ovog pesnika je u toj meri "prirodno" rabljena da je jezik ove poezije sav u unutarnjim zamršenim preinačenjima da činodejstvujuće jezikovanje i pred neblagonaklonim čitaocem ostavlja utisak da je reč o zasebnom začudnom govoru koji narušava uobičajeni ljudski saobraćaj vraćajući ga konačnim upitanostima ovog već gotovo dokusurenog sveta, uz jedan aparentan i netipičan poetski sjaj koji ima svoje srodnike u svekolikom srpskom pesništvu i drugim poetskim tradicijama, ali i svoj osvojen zaštitni znak koji je "strasna mera" savremenog srpskog pesništva.
 

RADIOGRAFIJA PESNIKA


Ali danas veru u poeziju, i onu najvredniju, odražava sama poezija, donekle kritika i probrano čitalaštvo.

I pored toga što je poezija gotovo izgnana iz knjižarskih i bibliotekarskih fondova (nebrigom društva koje je inače o svemu posve bezbrižno!), još uvek postoji kritika čiji je zadatak ne samo da procenjuje teško sagledivu tekuću produkciju već da je u izvesnom smislu "filtrira", izdvajajući knjige i pesničke pojave i da, s vremena na vreme, uspostavlja nov estetsko-umetnički poredak. I "vrhovi" se menjaju a svako pomeranje povlači i prevrednovanja.

U slučaju pesnika Nikole Cincara Poposkog kritika je dobrim delom rekla svoje, bilo da je reč o kritičarima koji su ovog pesnika pratili, bilo onima koji su se pridruživali, i, što je posebno interesantno gotovo da i nema onih koji su imali "usputan" susret sa ovim razuđenim pesništvom. "Najtvrđe jezgro" savremene srpske kritike koja je uspostavila "strasnu meru" ovog pesništva čine najrazličitiji kritički profili pa samim tim i pristupi, kritičara nekoliko generacija koji su ovo pesništvo razmatrali sa različitih poetičnih polazišta što je oformilo zavidan broj tekstova okupljenih najpre u časopisu "Savremenik" (63-64/1998), a potom u Biblioteci Plus istog "Savremenika" ("Apostrof", 2000), kao i u portretnom predstavljanju u časopisu "Književnost" (1-2-3/2004), ne računajući brojne rasute tekstove u književnoj periodici koji su pratili pojavu novih Poposkijevih pesničkih knjiga. U tom su jatu kritičari nekoliko generacija – pomenućemo samo najizrazitije ličnosti ili one koji su se poetički najdublje "sukobili" sa ovim zamršenim i raslojenim tipom modernog pesništva: Milosav Mirković, Vuk Krnjević, Ivan Šop, Milosav Šutić, Čeda Mirković, Milan Đorđević, Dragoljub Stojadinović, Neđo Šipovac, Egon Fekete..., Srba Ignjatović, Jovica Aćin, Živan Živković, Dušan Stojković, Jovan Pejčić, Boško Tomašević, Đorđe Janić, Miroslav Todorović... Zoran M. Mandić, Zoran Bognar, Mladen Šukalo, Mićo Cvijetić, Zoran Milisavljević, potpisnik ovih redova i mnogi drugi. Zajednički imenitelj ovako različitih čitanja i tumačenja je u činjenici da je utvrđeno i profilisano visoko mesto ovog autora (čak i među čelnim pesnicima savremenog nam srpskog pesništva!), a svako od njih je dao svoj kritički pleodaje za jednu takvu ocenu. U tome su isprednjačili, pre svih, Srba Ignjatović, Dušan Stojković i Boško Tomašević koji su u više navrata pisali o novim knjigama ovog autora, uvek dajući sumaran i kontekstualizovan pogled na rad ovog pesnika, sa posebnim sluhom za poetičke usložnjenosti i autentične estetske domašaje, za pesništvo razlike koju ovaj autor uspostavlja u svom opusu a posebice u odnosu na druge autore.

Iz te povorke poetičkih čitanja i dubinskih proniknuća pridružićemo vašoj čitalačkoj znatiželji nekoliko najizrazitijih (sa izuzetkom Dušana Stojkovića, jer su njegova čitanja integralni deo ovog izbora!).

Srba Ignjatović: "Nikola Cincar Poposki je postupno, ali sve upečatljivije, delom i samosvešću, kao i po sudu kritike, izborio i precizirao istaknuto mesto u prvom redu savremenih pesnika."

Živan Živković: "Poput Laze Kostića, i još nekih naših pesnika "dijalektičara", Cincar Poposki je uveren da najkraći put do noumena prevaljuje poezija (noumenon, grč. ono promšpljeno, što se može saznati samo duhom ili čistom mišlju)."

Jovica Aćin: "Mitotvori se o stožeru, ništavilu, vaskrsavanju, žrtvovanju, dvojništvu... i sve to ide onako kako je kod Cincara poznato."

Vuk Krnjević: "Knjiga Nikole Cincara Poposkog jeste testamentalna knjiga, koja svojom poezijom nastavlja i nadgrađuje poetiku Ivana V. Lalića."

Jovan Pejčić: "Ključnu ulogu u drami poezije Nikole Cincara Poposkog odigrala je knjiga "Struški projekt" (1981). Postigla je željeni cilj u manjoj meri gestualno-vizuelnim, grafo-verbalnim, sme se kazati neoavangardističkim svojim segmentom, mnogo pak više čisto tekstualnim nadgrađivanjem manifestativne dimenzije knjige."

Boško Tomašević: "Šest pesničkih knjiga Nikole Cincara Poposkog mogu se, uslovno govoreći, podeliti na dva triptiha međusobno prožeta strogo kontrolisanim vezama semantičkog i retoričkometaforičkog potencijala, s neobično bogatom kontekstualnom i interkontekstualnom protočnošću teksta u svim pravcima semantičkih jezgri. Prvi triptih činile bi zbirke "Nerođeni", "Karma" i "Raskorak", a drugi – zbirke: "Struški projekt", "Spasavanje smrti" i "Numen-um mena". Identuitetno-logička i semantička kulminacija oba triptiha u okrilju totalizujućeg pesničkog uma čini jedan "pokretan diskurs" čija je označiteljska tehnologija u tragu onog što neki kritičari nazivaju gramatološkim obrtom. Ovaj obrt, recimo to odmah, izričito se odnosi na prekid sa svakom logocentričnošću. Pesništvo Poposkog izvan gramatologije raskriva jezik najpre u njegovoj ontološkoj utemeljenosti kao "egzistencijalno ustrojstvo dokučenosti gubitka".
 

nazad