|
O knjigama
Zlatko Pangarič
NEPRISTAJANJE
(Dejan Đorđević: Nepristajanje : pesme, "Fileks", Leskovac, 2008)
Prva pesma, i prva posveta, ide filozofu Diogenu, onom filozofu koji je bio
za jednostavan prirodni život jer su civilizacija i kultura na krivom putu!
(To se govorilo i u njegovom vremenu!) Diogen je ispoljavao potpunu
ravnodušnost u pogledu društvenih obaveza i zakona. Međutim, život prvo mora
da se živi, iskuša, da bi se došlo do ovakvog rezultata ili ubeđenja (ili
nekog drugačijeg).
Pesnik dakle sumira svoj život ovakvim potezima:
"Jedno te isto" (Vreme)
"Poraz za porazom" (Od danas do danas)
"Sve je rečeno" (Čemu pesma)
"Svi putevi su isti" (Preživeti dan)
"Za život je kasno" (Kasno)
"Dan prolazi uzalud" (Život)
"Pristajem na sve vaše ucene" (Pristajanje), itd.
Čemu služi poezija po Đorđeviću? Služi da se život sabere, rezimira u odnosu
na svet i istinu – i zbog toga "pristajanje" u konačnoj oceni mora postati "nepristajanje".
Drugo što valja primetiti jeste izostanak onog sitnog životnog
događaja/detalja. O njima Đorđević ne peva, ali su celo vreme tu. Ovo nije
bez razloga i rezultata. Mnogi pesnici upravo na takvim detaljima, i pomoću
takvih detalja, grade ono poetsko tkivo, ono nerazmrsivo
poetsko-figurativno tkanja. Mnogi pesnici kroz taj postupak stvaraju ono
nerazmrsivo klupko stvarnog i imaginarnog. To su pesnici koji govore o "drugim svetovima", o
"poetskom svetu", itd. Uplesti se u beskrajni niz "sitnih" ili "krupnih" poređenja, kao npr.: život je more, život je tren,
život je reka, život je… značilo bi zapravo ga obesmisliti – a potrebno je
jednostavno živeti. Značilo bi zapravo odustati od traženja smisla i
prepustiti se dopadljivom ili ljupkom (nikako i Lepom jer ono može biti u
vezi samo sa Istinom i Dobrim). Dakle: "Život ima priču / treba ga voziti"
(Treba ga voziti). Đorđević ne projektuje sebe u stvari, ne oživljava mrtvo
– on govori o svojem-našem stvarnom životu. U prvoj pesmi imamo "Nekakav
insekt / uleće u sobu", zatim "Prodavci sireva na pijaci" (Od danas do
sutra) ili "Stare navike i dobro pivo" (Tako prolazi dan), i to je sve.
Pesnik mudro ostavlja čitaocu da pronađe vlastite asocijacije i vlastita
sećanja, ostavlja ga faktima i senzacijama vlastitog životu.
Ali ima ironiziranih momenata: "Na lokalnoj radio-stanici emitovaće se
izlazak sunca" (Rađanje), "Najavljivali ste zoru", "Mudrost na četiri točka
/ mozak na žaru" (Vi i neko drugi), "Zvezde u zanosu" (Od danas do danas), "Da vozim bicikl dvesta na sat" (Pristajanje),
"Da se nisu odrekli flore /
zarad faune" (Govorili smo Bodlera čekali Godoa), "I za to ne tražimo more
da okupamo ljubav" (Zaboravljeni od Boga), itd. Ironija je onaj fini uvod
ili prelaz ka filozofiji i mudrosti. Inače pesnik ne bi bio pesnik nego
filozof!
Poslednja celina pesama "Pisati na daljinu" donosi niz autopoetičkih pesama
među kojima se ističe pesma "Foneme" jer je u njoj svojevrsna tajna poetike
uopšte, njena mogućnost. Pesnik kaže: "Sa svetom sam povezan / tankim nitima
fonema". Dalje razmatranja ovih stihova odvelo bi nas do Sosira, Jakobsona,
i ostalih semiologa.
Najbolja pesma u knjizi "Nepristajanje" svakako je poslednja pesma, zadnja
posveta, pesma posvećena Radovanu Pavlovskom, "Kad Umre".
nazad
|