|
O knjigama
Ljiljana Šop
VREME PRVIH FASCINACIJA
(Vladimir Stanković: Školsko dvorište : pesme za decu i odrasle,
"Vaša
knjiga", Beograd, 2009)
|
Vladimir Stanković se u književnu avanturu zaputio kao zreo čovek krajem
sedamdesetih godina prošlog veka, ali ga nikada nije napustila mladalačka
fascinacija svetom (prirodom, životinjama, biljkama, godišnjim dobima,
decom kao malim ljudima...), njegovim obiljem i lepotom, menama i tajnama.
Stoga je prirodno što je svih ovih godina intenzivno pripadao porodici haiku
pesnika i porodici pesnika za decu. To su valjda dva jedina pesnička sveta u
kojima su prvorazredne vrline večno čuđenje i zapitanost, očuvanje naivnosti
i nevinosti kao pogleda na svet, poetički minimalizam, lirska tankoćutnost.
A kada se, ovakvim, naoko jednostavnim pesničkim sredstvima, postigne slika
punoće i složenosti sveta i života, kontroverznosti i nedohvatnosti
njihovog smisla, osećaj sićušnosti i zebnje ali i radosti i energije pred
svekolikim tajnama postojanja i nestajanja, onda je već reč o mudrosti koju
vredi slediti bez obzira na racionalnu skepsu i čine zamke kritičkog uma.
Privid je i zabluda da je lakše pevati o deci i za decu, nego u svetu i o
svetu odraslih. Paradoksalno zvuči, ali je tačno da je odrasle lakše zavesti
i osvojiti veštinom pevanja i mišljenja, demonstriranjem znanja i
oneobičavanjem jezika, zamagljivanjem jasnosti i pojašnjavanjem magle. U
detetu, prvo kao slušaocu a tek potom kao čitaocu, imate pred sobom izvornog
kritičara neopterećenog naukom o formi, normama ponašanja, radoznalog i
nestrpljivog sabesednika koji se neće libiti da pokaže svoje emocije,
interesovanja, negodovanje. Sve ovo i još mnogo nepomenutog neprekidno ima
na umu Vladimir Stanković, šireći koncentrične krugove svojih "pesama za
decu i odrasle” bez namere da deci popuje ali i da im se udvara, kao ni da
odrasle štedi ili favorizuje njihov "ozbiljni i odgovorni svet”. Dete je, u
prostoru Stankovićeve poezije, mali čovek od koga se ima šta naučiti a kome
se životno iskustvo ne servira kao gorki lek ili dosadna lekcija, već kao
igrivi, smešljivi, spontani, usputni predlog za razmišljanje.
Školsko dvorište je najnoviji poligon, realno i simboličko mesto "škole
života” kroz koju, najčešće baš u nekom dvorištu koje se dugo pamti i teško
zaboravlja, prolazi svako dete na svoj neponovljivi način. Takvo neko
dvorište privlači i mališane nedorasle školi, poput slutnje skore
budućnosti, a našeg pesnika kao metafora za prostor odrastanja i sazrevanja
jedinke u prvom kolektivu koji više nije porodica.
Pesniku je dovoljno od dva do osam stihova (tu je, naravno, i poneki
"dečiji” haiku) da uobliči sliku, atmosferu, misao, priču, poentu! Ovakav
minimalizam odista je redak i predstavlja originalan pomak u odnosu na
često raspričane i razbokorene pesme za decu u kojima radnja, likovi, humor,
igre rečima, obrti i kalamburi zapremaju znatan prostor. Tek celinom knjige
Vladimir Stanković pripoveda jednu konzistentnu i iznijansiranu priču koja
se polako, iz najužeg kruga osnovnih porodičnih odnosa (dete, mama i tata,
baka i deka, sestra i brat), širi ka okolini (prijatelji, učitelji, prve
ljubavi, domaće životinje, komšiluk) i prvim autentičnim pitanjima koja su
otkako je sveta i veka deca postavljala, radujući, zbunjujući i čudeći,
iznenađujući odrasle. Početna skučenost dečijeg sveta i znanja ni po čemu ne
znači da je i njihov unutrašnji prostor tesan i prazan, jednostavan i
monoton, naprotiv. U njemu vlada čudesna logika, prirodnost zaključivanja
koju su odrasli zaboravili ili pogubili zahvaljujući iskustvu i učenju,
teroru ponavljanja i stečenih predrasuda. Čistota i lepota dečijeg
razmišljanja, tačnije pesnikovog uživljavanja u kosmiku dečijeg rezonovanja,
tvore najlepše Stankovićeve pesme u ovoj knjizi ("Pravilno razmišljanje”,
"Grmljavina”, "San”, "Kuca lutalica”, "Pusto jutro”, "Mamina suza”, "Za
leptirom”, "Nesanica”, "Strah”, "Kiša”, "Nedokučivo”...) Reč je o
dvostrukoj otvorenosti, dečijeg i pesnikovog uma, o podudaranju dve
prividne jednostavnosti, o paralelizmu dve komplementarne osećajnosti. O
vaspostavljanju sveta u kojem pored ljubavi, nežnosti i uzajamnosti,
ušuškane sigurnosti doma, provejavaju i prve brige, strahovi, sumnje,
takmičarski duh, (ne) prihvatanje autoriteta, nestrpljivost i nesigurnost,
kritičnost, usamljenost... Negde na marginama ovih stihova vrebaju brzina,
surovost i sirovost savremenog sveta (ulica kao suprotnost dvorištu,
odmeravanje snage sa jačima, neuzvraćena ljubav, konflikti između
roditelja, svest o zabranama, opasnostima, nemogućnosti da se ispune sve
želje i snovi), ali ih pesnik zaustavlja na marginama, ne zato da bi
idealizovao detinjstvo, već da bi za još koji dragoceni trenutak produžio
veru i poverenje u život izvan svakog zla, karakteristične za male godine i
čista srca. U današnjem se životu i svetu, pa i u modernoj umetnosti, čak ni
za decu ne može učiniti više, ali i toliko nekim malim ljudima pruža šansu
za dobar i zdrav start. I jednom, u budućnosti, za drage uspomene koje
izmamljuju osmeh.
nazad
|