|
O knjigama
Žarko Trebješanin
KADA BUDEM VELIKI
(Vladimir Stanković: Školsko dvorište : pesme za decu i odrasle,
"Vaša
knjiga", Beograd, 2009)
|
Onaj ko je zaboravio svoje detinjstvo, dečja strahovanja, nade i
očekivanja, taj je zaboravio jedan bitan deo sebe, odrekao se važnog
elementa vlastitog identiteta. Bez radoznalog i razigranog deteta u nama mi
smo nepotpuni, kljasti, prašnjavi, pljosnati i sivi. Pesnik Vlada Stanković
dobro zna ovu istinu i zato nas i u ovoj svojoj pesničkoj knjizi podseća na
svežinu dečjeg iskustva, posebno iskustva zamršenijeg sveta odraslih ljudi.
Antički filozofi su, s pravom, smatrali da filozofija počinje čuđenjem. U
tom smislu deca su poštovanja vredni mislioci, po svojoj mentalnoj prirodi,
po svojim sklonostima oni su mali filozofi. Naš narod dobro kaže: "Deca se
čude svačemu, a ljudi ničemu". A to znači, da je odrasli, isuviše
racionalan, sujetan i prepotentan čovek naivno uveren da "sve zna", da se
sve može razumom objasniti i da se, otud, nema čemu čuditi. Po njemu,
nadmenom, uobraženom, čuđenje koje je prezira vredno valja prepustiti maloj,
"glupavoj deci".
Vlada Stanković kao pesnik blizak je radoznalom i začuđenom detetu i
njegovom izvornom doživljaju otkrovenja tajanstvenog sveta. On svoj
pesnički dar i glas pozajmljuje večitom detetu u nama, odraslima. Dečje
zapažanje i njihovo naivno izražavanje, upravo zbog svoje bezazlenosti, što
je nenamerno, spontano, i deluje tako ljupko, komično i poetično. Tako,
recimo, u pesmi "Visoko drvo" nalazimo ovaj izraz divljenja: "Uz ovo drvo /
mogao bi da se / popne samo majmun / i jedan moj drug".
Kroz pojavno različite pesme ove zbirke, kao crvena nit provlači se glavna
tema knjige – odnos dece i odraslih, a to je pre svega, odnos dece sa
roditeljima. Odrasli, kao roditelji i drugi "veliki", često potcenjuju dete
i njegove mogućnosti. "Mama i tata misle / da ja ne razumem / o čemu oni
pričaju, / a i ja se pretvaram / da ništa ne razumem". Često je taj, za
dete veoma bitan, sudbinski važan odnos, viđen iz njegove, dečje vizure, kao
nezadovoljavajući, neadekvatan, jer odrasli ne uspevaju da shvate dete,
njegove sposobnosti i njegove potrebe. U pesmi sa karakterističnim naslovom
"Deda ne razume", jedan deda stalno opominje unuka da ne trči. "Čudim se, /
kako deda ne razume / da moram da trčim", veli unuk. Ali, ništa manje često,
važi o obrnuto, i unuk ne razume dedu. Jer dok unuk, recimo, s
nestrpljenjem, gorljivo, jedva čeka da dođe leto, deda mu setno odgovara: "Doći će, sine. / Doći će i proći će". Skriveno značenje dedine melanholične
poruke njegov unuk, prirodno, još uvek ne može da razume. Ili u jednoj
drugoj pesmi ("Nedokučivo") otac zuri u jednu tačku, a majka ga gleda i
ćuti. Dete intuitivno oseća da se tu nešto važno i zagonetno dešava, ali je
svestan da tajnu od njega skrivenu, on sam, svojim umom ne može saznati.
Najzad, deca nisu zadovoljna ni autoritarnim odnosom prema njima, koji se
svodi na naglašeno asimetričan odnos moći. Naime, kada odrasli govore o
detetu oni najčešće, što je vrlo indikativno, koriste reči "neposlušno" i "poslušno". A dete lepo kaže, da se deci ne sviđa
"ni jedna ni druga"!
Deca žude da odrastu i da ona "budu velika" kao što su tata i mama. Čežnja
za odrastanjem svakako je jedna od najjačih dečjih želja. Nema tog deteta
koje ne uživa kada otkrije da je preraslo svoje pantalone od lane ili da mu
je sada tesan prošlogodišnji kaput. Deca žele da budu odrasla ne samo zato
što će tada biti velika, fizički snažna i socijalno moćna. Ona čeznu za
slobodom od tutorstva odraslih, za nezavisnošću. O tome lepo kaže dete u
pesmi "Veliki": "Sada sam veliki. / Toliko veliki / da me niko više / ne
vodi za ruku". Roditelji nisu uvek spremni da prihvate da njihovo "malo
dete", nejako, kome je bila neophodna zaštita, najednom, gotovo neosetno
postaje "veliko". A ono kada oseti da je poraslo baš uživa u tome da svima
pokaže da mu pokroviteljska briga nije potrebna. U pesmi "Grmljavina" jedno
dete s ponosom otkriva da više nema potrebu da trči u majčin zagrljaj kada
je grmljavina, mada ona to, zna ono, i dalje očekuje. Psihički razvoj,
sticanje autonomije upravo se i sastoji u oslobađanju od previše čvrstog
majčinskog zagrljaja, koji vremenom od neophodne, blagotvorne podrške,
postaje omča o vratu, kočnica i prepreka odrastanju i sazrevanju.
Tokom odrastanja dete se, dosta rano (mnogo pre nego što to odrasli na to i
pomišljaju!), upoznaje sa najvećom čovekovom tajnom i najlepšom zagonetkom
u kosmosu. Iznenada, kao grom iz vedra neba dete pogodi strelica anđela
ljubavi, te oseti čudesno snažnu silu koja ga je svog obuzela i ispunila mu
dušu. I ono, mada nema nikakvog prethodnog iskustva, pouzdano zna da je to
ljubav, tačnije, oseća da se desilo nešto izuzetno, čudesno – da se
zaljubio. Isto tako, nije teško poznati da se neko zaljubio, makar koliko
ovaj to skrivao, otkriće se. Narod lepo kaže: "Kašalj, šuga i ljubav ne može
se skriti". A naš pesnik isto to kaže samo na drugi način, ovako: "Na kraju,
ipak, sazna se / ko koga voli / i u prvom razredu / osnovne škole". Ili u
jednoj drugoj pesmi ("Zaljubljena"): "Od kako sam zaljubljena / mama me
nekako drukčije gleda / iako joj ništa nisam rekla".
Najčudesnije i najsloženije osećanje teško je uhvatiti u mrežu apstraktnih
pojmova, ali se zato može dočarati uspelom pesničkom slikom,
karakterističnom scenom kao u pesmi "Kiša". "Kad smo krenuli iz škole /
pozvala me je pod svoj kišobran, / i bilo mi je lepo / kao nikad u životu".
Mada u ovoj pesmi autor govori o jednom sasvim ličnom, idiosinkratičkom
doživljaju, čitalac ga, naizgled paradoksalno, potpuno razume jer je i sam
imao sličan, krajnje uzbudljiv, uzvišen, snažno emocionalno obojen,
nezaboravan, po svoj prilici, arhetipski doživljaj. Ništa manje svima je
poznat i univerzalni skriveni pogled divljenja zaljubljenog kao
najspontaniji, najprirodniji izraz divljenja i naklonosti. "Kad je odmor u
školi, / volim da gledam, krišom, / kako joj kosicu / rastura vetar"
("Simpatija"). Zaljubljenost, opijenost ljubavlju, naravno, ima i svoju
cenu. Ceh se, kao što je i red, plaća na kraju, kada dođe iznenadni i bolni
rastanak. U "Ljubavnim jadima", dečak se vajka da mu je voljena našla drugog
dečka, "a ja sam ostao sam na svetu", ("Ljubavni jadi"). Od zaljubljenosti
do osećanja napuštenosti i usamljenosti, od najlepšeg do najstrašnijeg
osećanja, u detinjstvu posebno, kratak je put!
Na kraju, valja podsetiti da se pravi pesnik prepoznaje po originalnim,
uspelim i upečatljivim pesničkim slikama. Vlada Stanković i u ovoj svojoj
pesničkoj knjizi "za decu i odrasle" daruje nam pregršt takvih sugestivnih
slika koje su za pamćenje. Umesto mnogih, navešću samo jednu, arhetipsku
sliku majke prepunu duboke simbolike. "Vetar je sve jači. / Mama skuplja veš
sa konopca. / Kosa joj leprša. / I to / kako njena kosa / leprša na vetru, /
pamtiću celog života". O ovoj slici u pesmi "Slika" mogla bi se napisati
čitava rasprava, koja bi svestrano istražila višeznačne simbole i predstave
koje se u njoj javljaju, kao što su vetar (dah, duh, božanska sila), kosa
(nagoni, snaga, lepota) i, naravno, majka (sigurnost, zaštita, ljubav,
hrana, briga, nežnost itd.). Sve u svemu, u ovoj sličici imamo krajnje
zgusnut numinozni doživljaj arhetipske Velike majke iz perspektive
zadivljenog deteta.
Noseća metafora u ovoj knjizi, naizgled jednostavnoj ali prebogatoj
simbolima, slikama i metaforama, jeste školsko dvorište. U mitologiji,
folkloru, religiji, dvorište (baš kao i vrt, grad, tvrđava) je temenos,
ogradom omeđen sakralni prostor u kojem se čovek oseća zaštićen i celovit.
Ovaj bezbedan i sveti prostor, školsko dvorište je ujedno i mesto duhovnog
preobražaja, čuda odrastanja, metamorfoze deteta u odraslog čoveka.
Knjiga Školsko dvorište Vlade Stankovića, sačinjena od stotinak kratkih
pesama posvećenih "običnim" dečjim doživljajima, ali krcatih svežim
pesničkim slikama, budi u čitaocu uspavane uspomene na detinjstvo, otkriva
zapretena sećanja, magijom reči podstiče maštu, misli i vaskrsava davne
predstave i najtoplija osećanja.
nazad
|