O knjigama


Žarko Trebješanin

KADA BUDEM VELIKI

(Vladimir Stanković: Školsko dvorište : pesme za decu i odrasle,
"Vaša knjiga", Beograd, 2009)

Vladimir Stanković: Školsko dvorište

Onaj ko je zaboravio svoje detinjstvo, dečja strahovanja, nade i očekivanja, taj je zaboravio jedan bitan deo sebe, odrekao se važnog elementa vlastitog identiteta. Bez radoznalog i razigranog deteta u nama mi smo nepotpuni, kljasti, prašnjavi, pljosnati i sivi. Pesnik Vlada Stanković dobro zna ovu istinu i zato nas i u ovoj svojoj pesničkoj knjizi podseća na svežinu dečjeg iskustva, posebno iskustva zamršenijeg sveta odraslih ljudi.

Antički filozofi su, s pravom, smatrali da filozofija počinje čuđenjem. U tom smislu deca su poštovanja vredni mislioci, po svojoj mentalnoj prirodi, po svojim sklonostima oni su mali filozofi. Naš narod dobro kaže: "Deca se čude svačemu, a ljudi ničemu". A to znači, da je odrasli, isuviše racionalan, sujetan i prepotentan čovek naivno uveren da "sve zna", da se sve može razumom objasniti i da se, otud, nema čemu čuditi. Po njemu, nadmenom, uobraženom, čuđenje koje je prezira vredno valja prepustiti maloj, "glupavoj deci".

Vlada Stanković kao pesnik blizak je radoznalom i začuđenom detetu i njegovom izvornom doživljaju otkrovenja tajanstvenog sveta. On svoj pesnički dar i glas pozajmljuje večitom detetu u nama, odraslima. Dečje zapažanje i njihovo naivno izražavanje, upravo zbog svoje bezazlenosti, što je nenamerno, spontano, i deluje tako ljupko, komično i poetično. Tako, recimo, u pesmi "Visoko drvo" nalazimo ovaj izraz divljenja: "Uz ovo drvo / mogao bi da se / popne samo majmun / i jedan moj drug".

Kroz pojavno različite pesme ove zbirke, kao crvena nit provlači se glavna tema knjige – odnos dece i odraslih, a to je pre svega, odnos dece sa roditeljima. Odrasli, kao roditelji i drugi "veliki", često potcenjuju dete i njegove mogućnosti. "Mama i tata misle / da ja ne razumem / o čemu oni pričaju, / a i ja se pretvaram / da ništa ne razumem". Često je taj, za dete veoma bitan, sudbinski važan odnos, viđen iz njegove, dečje vizure, kao nezadovoljavajući, neadekvatan, jer odrasli ne uspevaju da shvate dete, njegove sposobnosti i njegove potrebe. U pesmi sa karakterističnim naslovom "Deda ne razume", jedan deda stalno opominje unuka da ne trči. "Čudim se, / kako deda ne razume / da moram da trčim", veli unuk. Ali, ništa manje često, važi o obrnuto, i unuk ne razume dedu. Jer dok unuk, recimo, s nestrpljenjem, gorljivo, jedva čeka da dođe leto, deda mu setno odgovara: "Doći će, sine. / Doći će i proći će". Skriveno značenje dedine melanholične poruke njegov unuk, prirodno, još uvek ne može da razume. Ili u jednoj drugoj pesmi ("Nedokučivo") otac zuri u jednu tačku, a majka ga gleda i ćuti. Dete intuitivno oseća da se tu nešto važno i zagonetno dešava, ali je svestan da tajnu od njega skrivenu, on sam, svojim umom ne može saznati. Najzad, deca nisu zadovoljna ni autoritarnim odnosom prema njima, koji se svodi na naglašeno asimetričan odnos moći. Naime, kada odrasli govore o detetu oni najčešće, što je vrlo indikativno, koriste reči "neposlušno" i "poslušno". A dete lepo kaže, da se deci ne sviđa "ni jedna ni druga"!

Deca žude da odrastu i da ona "budu velika" kao što su tata i mama. Čežnja za odrastanjem svakako je jedna od najjačih dečjih želja. Nema tog deteta koje ne uživa kada otkrije da je preraslo svoje pantalone od lane ili da mu je sada tesan prošlogodišnji kaput. Deca žele da budu odrasla ne samo zato što će tada biti velika, fizički snažna i socijalno moćna. Ona čeznu za slobodom od tutorstva odraslih, za nezavisnošću. O tome lepo kaže dete u pesmi "Veliki": "Sada sam veliki. / Toliko veliki / da me niko više / ne vodi za ruku". Roditelji nisu uvek spremni da prihvate da njihovo "malo dete", nejako, kome je bila neophodna zaštita, najednom, gotovo neosetno postaje "veliko". A ono kada oseti da je poraslo baš uživa u tome da svima pokaže da mu pokroviteljska briga nije potrebna. U pesmi "Grmljavina" jedno dete s ponosom otkriva da više nema potrebu da trči u majčin zagrljaj kada je grmljavina, mada ona to, zna ono, i dalje očekuje. Psihički razvoj, sticanje autonomije upravo se i sastoji u oslobađanju od previše čvrstog majčinskog zagrljaja, koji vremenom od neophodne, blagotvorne podrške, postaje omča o vratu, kočnica i prepreka odrastanju i sazrevanju.

Tokom odrastanja dete se, dosta rano (mnogo pre nego što to odrasli na to i pomišljaju!), upoznaje sa najvećom čovekovom tajnom i najlepšom zagonetkom u kosmosu. Iznenada, kao grom iz vedra neba dete pogodi strelica anđela ljubavi, te oseti čudesno snažnu silu koja ga je svog obuzela i ispunila mu dušu. I ono, mada nema nikakvog prethodnog iskustva, pouzdano zna da je to ljubav, tačnije, oseća da se desilo nešto izuzetno, čudesno – da se zaljubio. Isto tako, nije teško poznati da se neko zaljubio, makar koliko ovaj to skrivao, otkriće se. Narod lepo kaže: "Kašalj, šuga i ljubav ne može se skriti". A naš pesnik isto to kaže samo na drugi način, ovako: "Na kraju, ipak, sazna se / ko koga voli / i u prvom razredu / osnovne škole". Ili u jednoj drugoj pesmi ("Zaljubljena"): "Od kako sam zaljubljena / mama me nekako drukčije gleda / iako joj ništa nisam rekla".

Najčudesnije i najsloženije osećanje teško je uhvatiti u mrežu apstraktnih pojmova, ali se zato može dočarati uspelom pesničkom slikom, karakterističnom scenom kao u pesmi "Kiša". "Kad smo krenuli iz škole / pozvala me je pod svoj kišobran, / i bilo mi je lepo / kao nikad u životu". Mada u ovoj pesmi autor govori o jednom sasvim ličnom, idiosinkratičkom doživljaju, čitalac ga, naizgled paradoksalno, potpuno razume jer je i sam imao sličan, krajnje uzbudljiv, uzvišen, snažno emocionalno obojen, nezaboravan, po svoj prilici, arhetipski doživljaj. Ništa manje svima je poznat i univerzalni skriveni pogled divljenja zaljubljenog kao najspontaniji, najprirodniji izraz divljenja i naklonosti. "Kad je odmor u školi, / volim da gledam, krišom, / kako joj kosicu / rastura vetar" ("Simpatija"). Zaljubljenost, opijenost ljubavlju, naravno, ima i svoju cenu. Ceh se, kao što je i red, plaća na kraju, kada dođe iznenadni i bolni rastanak. U "Ljubavnim jadima", dečak se vajka da mu je voljena našla drugog dečka, "a ja sam ostao sam na svetu", ("Ljubavni jadi"). Od zaljubljenosti do osećanja napuštenosti i usamljenosti, od najlepšeg do najstrašnijeg osećanja, u detinjstvu posebno, kratak je put!

Na kraju, valja podsetiti da se pravi pesnik prepoznaje po originalnim, uspelim i upečatljivim pesničkim slikama. Vlada Stanković i u ovoj svojoj pesničkoj knjizi "za decu i odrasle" daruje nam pregršt takvih sugestivnih slika koje su za pamćenje. Umesto mnogih, navešću samo jednu, arhetipsku sliku majke prepunu duboke simbolike. "Vetar je sve jači. / Mama skuplja veš sa konopca. / Kosa joj leprša. / I to / kako njena kosa / leprša na vetru, / pamtiću celog života". O ovoj slici u pesmi "Slika" mogla bi se napisati čitava rasprava, koja bi svestrano istražila višeznačne simbole i predstave koje se u njoj javljaju, kao što su vetar (dah, duh, božanska sila), kosa (nagoni, snaga, lepota) i, naravno, majka (sigurnost, zaštita, ljubav, hrana, briga, nežnost itd.). Sve u svemu, u ovoj sličici imamo krajnje zgusnut numinozni doživljaj arhetipske Velike majke iz perspektive zadivljenog deteta.

Noseća metafora u ovoj knjizi, naizgled jednostavnoj ali prebogatoj simbolima, slikama i metaforama, jeste školsko dvorište. U mitologiji, folkloru, religiji, dvorište (baš kao i vrt, grad, tvrđava) je temenos, ogradom omeđen sakralni prostor u kojem se čovek oseća zaštićen i celovit. Ovaj bezbedan i sveti prostor, školsko dvorište je ujedno i mesto duhovnog preobražaja, čuda odrastanja, metamorfoze deteta u odraslog čoveka.

Knjiga Školsko dvorište Vlade Stankovića, sačinjena od stotinak kratkih pesama posvećenih "običnim" dečjim doživljajima, ali krcatih svežim pesničkim slikama, budi u čitaocu uspavane uspomene na detinjstvo, otkriva zapretena sećanja, magijom reči podstiče maštu, misli i vaskrsava davne predstave i najtoplija osećanja.
 

nazad