O knjigama

Srba Ignjatović

POETSKE APOREME LAURIJANA STANKESKUA

(Laurijan Stankesku: Put moje krvi, "Apostrof", Beograd, 2009)

Pitanja o onostranom, o postojanju i nepostojanju, o smrti koja je kraj ili novi početak večna su tema filozofa, pesnika, religioznih mislilaca i, verovatno, svakog čoveka što, uljuljkan iluzijom besmrtnosti zbog potčinjenosti prezentu, onom sad, danas i ovde, svejedno mora da zastane suočen s neizbežnim znamenom: memento mori. Verujući imaju svoju utehu i smisao; ateisti se teše opštim zakonima prirode. Od Gilgameša naovamo spliće se i raspliće, u poeziji kao i u prozi, ta večna tema. Po originalnosti pristupa čini se da pesnik Laurijan Stankesku u ovome času nema premca. On u volšebnu lirsku spekulaciju unosi elemente mitsko-arhaičnog, apsurdističke konstrukte i paradokse na tragu Joneska, Beketa i Siorana, sakralizuje profano a čini i obratno, poigrava se simbolima kamena i krvi – tim sinonimnim oznakama mrtve i žive supstancijalnosti. U isti mah je naklonjen naglašenom geometrizmu prostora i odgovarajućim simbolima. Geometrizam je njegov način svođenja na bitno i zaloga eliptičnosti. Ujedno je osnova neobičnih aporema. Njegova poetska logika često je alogika; njenim posredstvom se novostvoreni, poetski svemir odlepljuje od prizemnosti opazivog sveta. Novostvoreni svet i svemir, međutim, kombinacija su ovostranog i onostranog a silovita i inovativna imaginacija postojano proizvodi obrise poetsko-logičkog lavirinta.

To nije tek posuvraćeni, oneobičeni lavirintski svet karakterističan, recimo, za likovnu vizuru Renea Magrita. Lavirint unutar kojeg se ostvaruje pesnik Stankesku jednostavno naziva život. Na njegovom ulasku, "mestu ulaska", kao kod Kafke, isprečile su se moćne kapije. Čuvara, međutim, nema. Sveden na glas nevidljiv neko izriče uputstva nalik naredbama. Na kraju pesme Život taj nesaznatljivo nepoznati pripisuje sebi moć poništavanja iluzija.

Bog je i "sam sebi nevidljiv", čitamo na početku pesme Ugao bez stvari. Istina shvaćena u apsolutnom smislu, apsolutna istina, ne samo što nije vidna, nego ni saznatljiva. Ali to ne znači da nje nema iako je svaki "naš pogled" samo "ugao stvari", neko od mogućih viđenja-shvatanja. Skup svih stvari, i svih uglova, takav da je i nešto izvan i istovremeno unutra, ima božanski atribut.

Apokaliptičke naznake, crno "sunce apokalipse", kako veli Euđen Simion, takođe su prisutne i bitne u poeziji Laurijana Stankeskua. Pesma Lebdeći zidovi upečatljiv je primer slike totalnog smaka a pobuđuje staro pitanje o tome da li je čovekov pad bio uvertira, uvod, možda i povod tog okončanja. Po Euđenu Simionu se Stankesku odaje "nemogućoj temi", vrtložnoj, takvoj da se ona neprestano iznova otvara budući opsesivna za sve koji nastoje da saznaju "šta se krije iza svršetka života". Ovaj pesnik, podstiče me Simionova misao da kažem, uspeva da piše jednu "nemoguću poeziju" otimajući materiju metafizici, veri i nauci, delotvorno pokazujući neistražene mogućnosti poezije. Pri tome se podrazumeva da on i od antipoezije uspeva da načini suštastveno poetsko "tkivo".

U krug Stankeskuovih inspirativnih preteča svakako treba ubrojiti i Nikitu Staneskua, autora magičnih 11 elegija i čitavog niza pesama u kojima ćemo raspoznati simbole koje Laurijan Stankesku baštini i koristi. Kamen i krv u tom krugu imaju privilegovano mesto ali i ptica, lavovi, mesec, konji, rođenje, sećanje, voda, dete... Opsednutost neobičnom geometrijom stvari i sveta takođe se ukazuje kao tačka dodira. Tome treba pridodati, kako ističe Euđen Simion, zajedništvo po vizionarskim i ludičkim sklonostima.

Naporedo s ovim srodnostima vidne su nezanemarljive razlike, zaloga Stankeskuove originalnosti. Njegov svet je manje razbokoren, "disciplinarniji" je, strože postavljen i ustrojen, mestimice čak škrt, sazdan po liku premisa, stilizaciji teorema, pokadšto aksiomatski izričit. Lirizam Nikite Staneskua bliži je paraboli. Laurijan Stankesku češće odbacuje "meso" i seže direktno u "kost"; shematizuje jezik i iskaz, drobi i rasejava poetski diskurs sve dok nam njegovi segmenti ne počnu da nalikuju na novootkriveno sazvežđe ili svetlucave čestice kosmičke magline.

Izvesna korespondencija između dvojice pesnika ipak postoji. O njoj svedoče Lovci pradedovskog doba, Rascvetali kamen, Krug iz majčinskih ruku, Kamen i trojanski konj, Linija, Istorijska lekcija, Otkrovenje, Vojnikovo čuđenje i još čitav niz pesama. Podsetiću da u pesmi Nikite Staneskua velika bela ptica pristiže da "snese Mesec na nebo". U Stankeskuovoj vizuri (pesma Kamen) ptica je ta koja kamen treba da snese kao jaje.

Sferični simboli i vizije mestimično sferične još jedna su tačka susreta. Opsednutost svetom kao totalitetom – bez obzira na svu njegovu "rasparčanost" neizbežnu u našoj vizuri, i u vizuri onoga koji kazuje, poetskog subjekta – pripada liniji što ide do Nikite Staneskua ali, u drugačijem i novom ruhu, i do poezije i poetike Lučijana Blage, onog Blage "koji je ’izražen’ znacima", kako veli Euđen Simion.

Stankeskuova poezija, kako napominje Zoe Dumitresku-Bušulenga, nastaje u "susedstvu misterije". Ona s misterijom računa; misterija je njen "nakit", pokadšto deo pojavnog ruha. Ali je i ona obično proizvedena spekulativnim a ne retoričkim sredstvima ili razvijena u prostoru između reči i stihova kao svojevrsni njihov pratilac, eho, deo atmosfere. U Stankeskuovoj poeziji se zaista "prožimaju ovde i sa druge strane, vreme u pokretu i puna večnost na jednom mestu data, trošnost i nepoderivost (kamen i svetlost), a sve to skriveno u jednostavne reči, ali guste i pune, ispunjene mezgrom, što svemu daje neko gotovo orfičko dostojanstvo", kako zaokružujući svoje viđenje konstatuje Zoe Dumitresku-Bušulenga.

Stankeskuov originalni onirizam, i sam spleten posredstvom geometrijsko-simboličkih naznaka (ciklus Bdenje), nalikuje na posuvraćenu "rukavicu" metafizike. Naravno, u isti mah bi se moglo reći i obratno.

Mada ni sam nisam sklon da Stankeskuovom pevanju pridodam oznake religiozne poezije, neke od pesama, pogotovu one u ciklusu Izlazak iz reči, navode me na pomisao da u svekolikom čovekovom udesu, pa i u vlastitoj, delikatnoj, nekako postrance građenoj, "neutralnoj" poziciji po ovom pesniku ima izvesne hristolikosti, prihvatanja – ako ne doslovce greha, onda ukupne težine sveta, težine života i postojanja – zarad ličnog i opšteg izbavljenja. Drugim rečima, u opisanoj poziciji nema doktrine kao što je gotovo u potpunosti eliminisana i direktna emocionalnost. Ali pesnik je ipak na strani imaginacije a ne na strani dohe i vazda je u potrazi, no nikako učeničkoj. Iz suštinskih razloga on nije ni učitelj, ni propovednik. Najtačnije bi se mogao definisati kao neko u neprestanom traganju. Drugo ime tog traganja je celoviti rast, postojano uzvisivanje.

Sasvim je očekivano da u tako zasnovanoj poeziji ima i poigravanja s dualitetom (pregledan primer nudi pesma Izlazak iz reči). Indikativan je i simbolizovani pojam odvajanja. Oslanjajući se na njega poetski subjekat, na primer, u pesmi Odvajanje od mene sprovodi čitav postupak "dedukcije" – dekonstrukcije i deskriptivne, gotovo martirološki obojene autodestrukcije.

Po Laurijanu Stankeskuu "ništa nema središte/ niti/ ravnotežu" a ipak "sve stoji nepomično". Ovome sledi, odmah, i negacija: "sve se pomiče najednom/ i u jednom istom vidu". Paralelizam afirmacija i suprotnosti-oprečnosti moguć je zato što ni tačka nije središte. U Stankeskuovoj vizuri ona može biti novi ponor.

Ne manje zanimljiv je pojam svetlosti koja se umnožava. Važan je i zrak, i to onaj "moga oka", kao i nekakav izvanjski, nadmoćni, "svetlosni zrak" na čijem je kraju "okačena vaseljena". Čini se da i decu i anđele povezuju aure; možda i sva živa bića, jer "samo neka aura/ može videti drugu auru" (pesma Umnožavanje svetlosti).

Srodni obrti su brojni. Tako ja postoji u dva različita kruga "prelazeći neprestano/ iz jednog u drugi". Pri tome "jedan deo mene" vazda ostaje "izvan njih" (pesma Ta dva kruga).

Spekulativne poruke predočene vrste suočavaju čitaoca sa nečim što nije paradoks već enigma. Gotovo da u skladu sa stepenom sopstvenog razumevanja i učitavanja treba da odabere semantiku, odluči se za nivo na kojem će se zaustaviti. Zbog toga pesme Laurijana Stankeskua poseduju i izvesnu "mobilnost", značenjsku pokretljivost, baš kao što autor povremeno nastoji da izgradi utisak da ih ne piše on sam već neko drugi ("anđeo čuvar/ piše/ umesto mene" čitamo u pesmi Odvajanje od aure). Uostalom, i misao je po ovome pesniku "jedino tačka/ u pokretu". Ona, što je već apoteoza, lebdi "u celoj/ vasioni" (pesma Rub pokreta).

Poezija Laurijana Stankeskua ne čita se na dušak. Namenjena je rafiniranom, iskustvenom čitaocu koji će se povremeno zaustavljati podvlačeći, povezujući u krugove i elipse, u svojevrsne "čvorove i znake" njena bitna mesta. Taj čitalac postaje saučesnik u velikoj avanturi i, zajedno s pesnikom, u duhu korača između veoma udaljenih i neočekivano bliskih pojmova, simbola i sfera.

Laurijan Stankesku je pesnik koji hotimično, svestan svih rizika, zna da dođe do ruba, do iskoraka i iz same poezije – ali on to čini tako dramatično i po dobicima plodno da i nas, i sebe, silovito i munjevito, vraća u njenu srž. Tačnije, suočava s onim čemu postojano teži: s potrebom da se neprestano traga za nepoznatim, čak skrivenim, raciju nedosežnim i običnom logikom nesaznatljivim redom stvari iza kojih se krije – ili u njima i njemu sadrži – sama suština sveta.
 

nazad