Iz novih knjiga

Miljan Milanović

HOMO LUDENS

("Alma", Beograd, 2009)
 

- I want to talk about you -
John Lee Hooker

I tu je ta debela i ružna Dona.
Ona je samo, ma koliko to zvučalo surovo, stvar za zanimaciju; kao keru jastuče. Ja je ne volim, a ni ona mene. Ta naša igra vrti se oko sirovog orgazma. Nema emocija. Nema nežnih zagrljaja. Ponekada nema ni poljupca, samo nužno nadraživanje i hard core cepanje.

Ja je zapravo mrzim; i tu njenu slonovsku zadnjicu; i jetijevska stopala; i način na koji me gleda; i to što preko telefona zvuči kao dobra riba.

"Šta radiš večeras?", kaže tim seksi glasom; rođena je za hot line.
"Ništa! Prodajem idole...", odgovaram tek onako gledajući u svoje knjige.
"Došla bih do tebe..."
"Nemoj večeras, večeras se viđam sa nekim!", kažem da bih je povre-dio.
"Ti si đubre znaš...!"
"Znam."
"Ti si sebično patetično govno!"
"Jesam. A zar to nismo svi?"
"Zaista ne znam zašto te uopšte i zovem!", besni i uzdiše razočarana u mene, sebe, nas.
"Da bi se kresnuli!", rešavam enigmu.
"Ma, da, ti si kao jebeno dobar u tome. Baš sam sa prijateljicama razgovarala o tom bednom tripu sa tobom. O tvojoj malenoj kiti i to što voliš samo s guza...", kaže sujetna povređena žena; verujte mi nema ničeg gore nego slušati takve priče.
"Znaš šta, Dona?"
"Šta?"
"Zaista volim kada moju muškost uzimaju u usta!"
"Nosi se gade!", zalupila je slušalicu.

Takva je Dona. Ružna, debela, sa glasom porno dive i uvek spremna da oprosti.

Subotom oko podneva odlazim na kafu u birtiji pored pristaništa. Jedna zgodna smeđa prijatna dama sa mladežom na desnom obrazu; ona, možda moja žudnja; možda ukrućen libido; možda želja da uzviknem déjà vu kada se budem nadvio nad njenim golim telom jer često razmišljam o njoj; ta zgodna prijatna dama donosi mi kafu začinjenu osmehom i suncem iz njenih očiju.

"Izvoli!", kao da je to izgovorila žvaka iz njenih ustiju; nje, jedne obične konobarice.
"Hvala.", odgovaram povijajući pogled u načetu hartiju na stolu.

Sebe tražim u cikloidi koju iscrtavam na praznom parčetu hartije sve do trenutka kada ću olovkom preći granicu. To što crtam liči na lavirint; na uverljivu mapu skrivenih katakombi; na smrdljive vlažne hodnike; na tajne prolaze u palati truleži dobro znanog trgovca Legbara. U tim hodnicima luta moja izgubljena duša. Uprkos dugom traganju ja gubim nadu da ću je ikada pronaći; samo neumorno iscrtavam krugove hipnotisan rutinom pokreta i vizuelnom obmanom da sam konačno opisao poslednji krug i stigao do kraja, ali taj kraj je u stvari novi početak i tako, nisam znao ni mogao da stanem. Crtao sam jureći svoj rep.
Da, psi su tako glupi.

Ja ne mrzim pse, i ne bih da me kritikuju neki koji znaju da ih bolje vole. Ja ne mrzim ni ljude; ne nisam mizantrop; ja samo prezirem njihove iluzije i svoje emulzije, ne bih da me po ulici gaze i proganjaju ovi što to sa ljudima bolje... znaju.

Znajući ljude valjda zato još uvek jurim svoj rep.

Savršena je; makar za konobaricu. U poređenju sa Donom, prava je boginja mladosti i lepote; nimfa uskog struka; razgolićena sirena. U njenoj blizini ključa moja požuda. Jadna kafa poput vina udara i ja je već vidim na stolu; obnaženu i uspaljenu mojim dodirima; i tad nastupi defloracija moje čežnje.

"Voli me...", prošaptala je, a na radiju olovni cepelin cepa svu moju ljubav.
Otkopčavam njenu svilenu košulju. Ona brže diše i već nestaje iza svojih kapaka. Širi svoje glatke duge noge koje su mirisale na liker erotskih sokova, a teget suknja sama klizi niz butine otkrivajući predele koje bih želeo jezikom da pretražim. Zbacila je košulju sa sebe. Brus spada nudeći mi vrisak tih belih grudi. Vrhovi nabreklih dojki bulji u mene ustreptalim pogledom tražeći dodir; tražeći moje usne. Dlanovi klize njenim butinama. Nežnim pokretom zgrčenog kažiprsta svlačim joj tange; a tamo dugo željeni smisao moje požude. Probijam uz prigušene krike iz njenog grla. Proces stapanja otpočinje. Telo poda mnom započinje trbušni ples.
Pred objektivom ležala je jebena reportaža jebanja.

Možda bih mogao ovu strastvenu karačinu da opišem drugačije; nalik vođenju ljubavi za vreo povodac.

Nov red. Uvlačim dva prsta: na hiljade prosutih poljubaca klizilo je mojim vratom. Ja se stapam sa rekom uzdaha i zaranjam u livadski med koji me opija mirisom neoprašenih cvetova. I želim da provedem sate, dane, godine u tebi; čitav život pećino strasti; da me skriješ od sveta i ušuškaš u svoju vlažnu utrobu. Tvoj prigušen krik je odjek mog prisustva u tvojoj glavi; u tvom stomaku orgazmatična vilo; pahuljo koja umireš na mom dlanu; isparavaš da bi se ponovo rodila i ponovo na meni istopila. Stegni me jako. Nogama. Pusti mi krv na leđima i šapni te magične reči da me začaraš i u talas pretvoriš ne bih li se raspuko o tvoje telo i zašao ti u sve pore. I ti ćeš onda biti riba, jer to i jesi, a ja jezero koje te hrani životom.

Bez orgazma, sa tragovima kafe po zubima i tupim osećajem nenahranjene požude ja napuštam kafe.

Umrtvljen koračam kejom u potrazi za mrvicama zadovoljstva koje su možda neki sretniji izmrvili drobeći snažnim vilicama sopstvenu radost. Mirno je, zadremale topole razgovaraju sa slabašnim vetrom. Ja još uvek u glavi proganjam tu scenu: u ljubavnom filmu srećem nepoznatu lepoticu i ona mi poklanja sve; zapravo, mnogo više od mlitavog držanja ruke. Možda ja čak i strpljivo čekam pomenutu scenu, ali znam da nestrpljivo žudim za nekom. U filmu susrećem i prijatelje; sve do jednog. Iza kulisa, sve te drage prijatelje izgubio sam odavno. Nisam nikada želeo da ih gnjavim. Imaju oni svoje žene i anđelčiće. Ja takav kakav sam, samo bih im uneo nemir u dva kvadrata ljubavi. Da bi uredili svoje prelepe domove morali su svu ljubav da naguraju u ostavu i zaključaju u mraku. Nisu je bacili; možda ponovo uđe u modu; nek sačeka cvetnije dane.

Prijatelje nisam gnjavio da bih bio prijatelj.

Samoća ubija. Izjeda karakter. Uči te da trpiš sebe i sva sranja koja dolaze iz tvoje glave. Vuče te po prašini i zaranja u WC šolju. Uči te da ćutiš i pažljivo oslušneš tišinu. Na kraju te natera da zavrištiš, da zakukaš i zgrabiš telefonski imenik ne bi li pronašao nekog da voliš ili da bar pokloniš deo sebe. Možda i više nego što bi taj neko mogao da primi. I ti okrećeš brojeve i javljaju se poznati glasovi, ne baš oduševljeni, ali se bar jave, i ti se lomiš i poklanjaš sebe, a oni samo postoje kao fikcija sa druge strane kabla i u tvom imeniku. Tada shvatiš koliko si zapravo sam i usamljen. I onda zavrištiš najjače, kao nikada do tada:
"Bledim! Upomoć!"

I tvoj mozak počinje da vari osećaj samoće i nailaze ti slike; gomila ljudi i svi su kraj tebe i nisi više sam. A ti, ti onda jednim trzajem misli oteraš ih sve i dozoveš nikog drugog do debele Done. Dobro znaš da bi jedino ona zaista došla.

Dok sam stajao na vratima stana i bezvoljno pokušavao da otključam zazvonio je telefon.

"Da!", rekao sam.
"Hej, opet ja.", bila je to Dona.
Njen glas istog trena ogrejao mi je srce.
"Moram nešto da ti kažem."
"Reci.", bodrim je.
"Znaš, više nisam u starom stanu, i neću više biti ni u ovom gradu. Odlazim. Pa sam htela... ovaj, možda je to nemoralno, ali želela bih da te poslednji put vidim. Trebalo bi da..."
"Draga Dona, u mom svetu ne postoji moral i nemoral, već samo sabijanje ili torzija. Ili si rob društva i junak šablonskih romana, ili si rob sebe i junak komičnih tragedija.", uzdahnuo sam, ona je ćutala i upijala svaku reč. Dona je zapravo bila veoma pametna devojka i siguran sam da je sve to što sam joj govorio već i sama znala, ali ja sam jednostavno to morao da izgovorim.
"Bilo kako bilo, Dona, ja nisam junak. Ja čitavog jebenog života sanjam kakav bih život voleo da živim, a pravi junaci od samog rođenja znaju kakvu smrt žele."
"Znam da nisi junak, i znam da nisi neko kog bih poslednjeg želela da vidim, ali eto..."
"Čekam te, Dona!", presekao sam ta sranja o meni.

Nakon dva sata zazvonila je na vratima. Ja sam već bio polupijan da bih mogao da je pogledam u oči; da bih mogao da u njoj vidim sve druge. I ona je ušla skromnim korakom, i kao da su joj oči na tren zasuzile; možda je to bilo zbog nas, a možda i zbog te pesme:
♪ Still got the blues – Gary Moore.
 

nazad