|
Iz novih knjiga
Dušan Đorđević
STOČNI VAGON
("Vranjske knjige", Vranje, 2008)
VETROVI PRKOG SVETA
Pred vratima konaka u kojem se smestio zulumćar Deli Aguš stajao je Stevan
bojeći se da ga ne zateče nevreme. Vrtoguzi momak Alija je čekao na mig svog
efendije. Deli Aguš ogrnut crvenim svilenim ogrtačem, s dva srebrna
pištolja zabijena u silavu, sa cevima okrenutim naviše ćutaše.
– Da pustite krv čorbadži Stevanu u šupak, milostivi efendija? – zamišljeno
priupita sluga Alija.
– Ne razočaravaj me, janje moje. Ne diraj u rane koje mi nanosi krmak.
Razvalio je toliko najtvrđih guzica svojih momaka čivčija da ću izludeti, o
njemu se više raspreda nego o meni, a sve zbog tebe, janje moje. Tvoja
lepota je Alahov dar i s tim ne mogu terati šegu. Pamet u glavu, moj Alija,
krmku dajte dukat proboden vrhom srebrnog andžara i uvedite ga zajedno sa
zmijom šarkom na poslužavniku. Zapamti, janje moje, bolje dukat u šupak
negoli krmkova glava, koja ne vredi ni po džezve kahve – počeša se po turu
Deli Aguš.
– Efendija – čuđaše se vrtoguzi Alija – ali šta donosi dukat u šupku krmku
kome je guzica zinula?
– Malo za tebe, Alija, a mnogo za mene. Kad preotme od mene, biće i što mora
za carevinu, a to znači i za tebe da možeš sejati Turčad koja će klečati
pred Alahovim strahom – poče da zeva paša.
Uvedoše četvrtastog čoveka sa ovčijom šubarom na glavi. Skide je ponizno,
pokloni se duboko i nazdravi:
– Presvetli, tvoj lik i tvoja reč jatagan neka budu – odjeknu tiho
cviljenje.
– Zulumćar, Stevane, dobro znaš da je Deli Aguš zulumćar koji će biti novi
paša – stavi mu do znanja.
– Kako kažete, drugog ne može biti – pozdravi Stevan i iznese dve zlatne
medžedije.
Deli Aguš nemarno odmahnu rukom dajući znak da sedne u ćošak prostrane
odaje.
– Izgleda svinjska, a nije! – Stevan pokaza na šubaru i pokuša da se
osmehne.
– Znam, čorbadži Stevane, da ti ništa nije sveto, osim sopstvene glave.
Kapa pokriva praznu glavu, ko u praznom nađe meru taj po vakatu sudbine ima
najviše šansi da pretekne kocu i konopcu – pogleda ga prezrivo.
– Nema veće sreće nego kad treba da punim praznu glavu vašim mudrostima,
paša – drhtaše Stevan.
– Paša, nego šta! Samo, ne liži polizano, krmku. Ne mogu gledati dok ponovo
pojedeš tovar govana svojih. Trebaš mi, a kad mi mnogo trebaš, onda te
sanjam golog kako te kauri kupaju i spremaju za daću i mesto “Bog da prosti”
jebu ti mater koja te očešala – posluži ga, mada nerado, duvanom iz Herceg
Bosne.
Čorbadži Stevan poče da zamotava cigaru vlažnim od straha prstima, zalepi je
i pripali.
– Na usluzi, paša! Sve što ne možeš sam uradićemo zajedno! – povuče dim i
zagrcnu se.
– Sam, Stevane, sam, da bi ostao čorbadžija! Alija, daj mu rahatluk i vodu s
donjeg bunara, onog nezatrovanog – naredi paša slugi.
Stevan popi vodu, sav se preznoji i proba rahatluk prestrašenih iskolačenih
očiju.
– Mrzim trovanje. Smrt bez krvi je čorba bez ovčetine. Sigurno pitaš: a šta
ćeš mi ti, lopurda? – otvori pendžer zulumćar, otužno prdnu i zamisli se.
– Da je dobro nije, a da dobro bude ako nije, tu sam! – navaljivaše Stevan.
– Znaš, Stevane, koliko te cenim. Toliko da bih te odmah nabô na čvornovat
gabrov kolac. Ali, ne kao ti kad bi se našao na mom mestu. Ne bih, vala, ni
podmaz`o kolac krmkovom mašću, seme ti pogano!
– Hvala, na milosti, paša!
– Znaš li, krmku, koliko čorbadžija ima u Vranju? Mnogo, zahvaljujući
sultanu, koji u bogate kaure vidi direke koji drže carevinu da ne padne.
Ludog li sultana!? Vidi veru u neveri! Zavera kaurska gnev Alahov je, oseća
to moja nabujala krv. Da mi je znati kuda ću se skrasiti. Slutim neslućeno.
Molim se svake noći u ponoć najvećem nad najvećim da mi kosti ne trunu u
pustoj Anadoliji, već ovde na turskom groblju, u turskoj zemlji, gde već
petnaest generacija unazad osvetljava zvezda i polumesec s turbeta –
zakrvavi oči Deli Aguš i kleknu da se moli. – Čuj me, najveći među najvećima
– razazna se u kratkoj molitvi.
– Smirite se, paša, poznati ste po tome što krivo govorite, a pravo radite!
Vranjske čorbadžije mrze, Stevane, a kog mrziš tog se najviše bojiš! Ta, vi
bolje znate kad su im pune čakšire! – omekša ga Stevan.
– Rista, Dena, Mita, Janja, Nikola, Milan, Arsa pobegoše u Stambol, s Husein
krmkom, prete. Osilili se, glasno viču da će me živog odrati. Je l’ jasno
zašto tebe najviše volim iako oči beže od tvoje prevrtljivosti i podlosti
koje su veće i od moje? – zašargija Deli Aguš.
– Ista nam je sudbina, presvetli. Žele da nam presude i sultan i gazde i
raja. Treba izaći iz zaključane izbe kroz rupu na zamandaljenoj bravi. Da ne
bismo hvatali vetar prkog sveta, zar ne, presvetli!? – opusti se Stevan.
– Ćut’, ugursuze! Ti ćeš meni kvariti pijenje jutarnje kahve iz srebrne
džezve i uživanje u opojnom dimu iz persijskog čibuka. Odabirem stidnu vaš
koja pije krv sopstvenoj raji, a i meni. Gnjida je gnjida! Uzajmljuje, vraća
stostruko. Ucenjuje, prebija, otima sve što može da se otme. Ništa ne radi,
a puni ambari, prepuni podrumi. Koliko vinograda, zemlje pupka pored
Morave. Ko vam je to sve omogućio? Zbori da ti jezik ne sasečem i mačke
čašćavam! – poče da pucketa prstima.
– Sve moje je tvoje, presvetli paša Deli Aguše. Siroče sam koje od Vaše
milosti zavisi. Hvala jedinome Bogu što mi udeli kožu šarenu, al' iz jednog
dela. Moja nedela čuvaju naše živote. Zbori, presvetli, šta da učinim da
vašu srdžbu i bes oteram u prdež, pa niz dolinu u vražju mater! – zacvile
Stevan, osetivši opasnost iz vedra neba.
– Da smiriš kaure. Posebno bašibozluke! Da ćuti pogančad kako je ne bi
zulumćar Deli Aguš poklao kao brava za Barjam! Uskomešali se jer su
osramoćeni. Srušena im i popišana crkva. Nema crkve ni zvona dok je Deli
Aguša, samo džamija i umilnog glasa mujezinova – uhvati besan Stevana za
vrat.
– Nema, nema, paša, Vaša milost je beskrajna! Svega imamo i kad ništa
nemamo. Srediću ih, obećavam, po kratkom da bude dugačko i biće kako vaša
volja nalaže, uzbudljivo u pupku – iskolači oči Stevan.
Deli Aguš skloni ruke sa Stevanovog pomodrelog vrata, koji jedva dođe do
daha.
– Da središ, al’ da ne zna niko kako i što! Duni u rog, nadaj rik i vik da
se namet smanjuje za po džak žita. Smiri Vranje ili se smiruj na groblju, na
ridu Šapranačkom, daleko od varoši. Poslaću svileni gajtan po tebe, neću te
mučiti, najmlađeg mi sina Ćerima i najveće radosti, janje moje, Alije –
srknu Deli Aguš kahvu i otpljunu ispred Stevanovih nogu.
– Ko ne sluša oteću mu najmlađe dete da zaplače istog časa – pokloni se
Stevan, zatraži da ode i kada dobi pristanak, odjuri niz glavnu čaršiju.
Deli Aguš zacvile prigušeno. Alija dotrča i obmota se oko njegovih kratkih,
zdepastih nogu. Skinuo se na brzinu, zapr’o vrućom vodom i namestio
jebiguzicu. Obnevideli Deli Aguš ispuni šake njegovim belim prsima, zatim
upi svoje usne u njegove, da najzad sjedini sve svoje žudnje u vrhuncu koji
bi mu skinuo teret s duše. Na svilenom dušeku, jastučićima svuda okolo
razbacanim uživao je u njegovim sitnim, ptičjim poljupcima. Držao ga je u
zagrljaju čvrsto, kao da ga nikad neće pustiti. Uživao u ispunjenju želje
koja ga je izluđivala. Dok ga je Alija češkao ispod trbuha, zobali su zrna
tamno-ljubičastog mirišljavog grožđa iz makedonske Strumice sa obešenih
grozdova na majstorski izvajanom i umešenom od testa za gurabije, velikom
udu.
– O Svevišnji – uzdahnu Deli Aguš – hvala ti na ugrabljenom snošaju mom
voljenom Aliji, za najveću strast za kojom uvek žudim. Tebi u slavu kupiću
sebi koliko sutra sto arapskih konja čiste persijske krvi.
– Alija, janje moje! Obuci se se kako priliči i ’ajde idi. Reci Hamzi, onom
smrdljivom janjičaru što mu ime beše Milutin, da pazi na Ćerima i da pripazi
na Stevana kako ga ne bih sasekao na komade. Dovešće Stevan mnogo Stevana,
svi moraju slušati dok ištu milost. Mrdnu li repom, pobiću ih da odem čist
pred Alaha. Reci Hamzi da je puna carevina Milutina. ’Ajde idi, jedino je
malo Alija, Svevišnjem hvala... – zapeni Deli Aguš.
– Na komade, gospodaru, na komade. Hamza, Milutin, Stevan, svega ima, Alija
nema, hvala Svevišnjem na brizi da carstvo ne bude jarčev tor – izlete
Alija, lomeći kratke noge niz strme drvene stepenice, udarajući vrtiguzicom
o zid i izazivajući pomamni eho nalik na derviševo zanosno udaranje u
bakarnu tepsiju iz Persije.
nazad
|