|
Iz novih knjiga
Sekule Šarić
PSEUDOPOLIS : PRIČE
("Legenda", Čačak, 2009)
ESKADRON SMRTI
Moj radni dan je čista klasika, rano ustajanje, ispijanje kafe,
desetominutni razgovor sa porodicom i odlazak u upravnu zgradu korporacije
čiji sam vlasnik, kojom, dakle, upravljam. Pa sastanci, sastanci, nervoza,
bitni zaključci, krucijalne odluke i još toliko toga. U vreme ručka
povlačim se u prostoriju na sedamnaestom spratu gde se nalaze obrisi male
crkve i zvona ispred nje. Volim da dremam pod zvonom, zlatnim zvonom
bogatstva! Ležim na klasičnom vojničkom krevetu, razmišljam, dremam i polako
padam u san.
Gospodin Erik, moj sekretar, moj savetnik, pomoćnik, vozač i sluga... da,
budan je, stoji iznad mene i u tačno određenim vremenskim intervalima udara
tako snažno da se ne trese samo zgrada već zemaljska kugla, ta naša draga
planeta. Ja i dalje spavam, ne čujem i ne osećam ništa, moje telo lebdi i
nestaje, u nekom delu neba pretvara se u anđeosku dušu. Sve to jeste tako
kao što znam da on, stari idiot, uobražava da je prvi – drugi čovek imperije
i da čak nadmašuje tu činjenicu, činjenicu mog bogatstva i moći. Čujem
članove borda direktora koji žele da me ubede da promenim odluku, upinju se
vešto (i nevešto) baratajući činjenicama.
Zaspao sam! Ja sam zaspao i počeo sam sanjati sebe na prestolu najmoćnije
svetske države. U prisustvu ministra rata potpisujem odluku da se krene svom
raspoloživom vojnom silom na jednu malu zemlju čiji nemirni narod ubada
prst u moje stakleno oko. Odmah po tom razgovaram sa prvim direktorom
korporacije o berzi i novim ugovorima. Gospode Bože, bogatstvo mi se tako
lepo umnožava, lepo i bezazleno. Ja vidim svu svoju strašnu moć i nameravam
da se budim. I gledam krajičkom oka njega, gospodina Erika, u crnom sjajnom
odelu, sa crnim naočarima preko očiju. Gde gleda, šta misli?
Lenjo podižem očne kapke i shvatam da sam pred streljačkim vodom. Prilazi mi
komandir i pita me za poslednju želju. Skoro sam pao u nesvest od straha;
"Nee, neeemam poslednju žeeeljuuu..." zamuckujem. "Smrtnu presudu je
potpisao vaš sekretar i vozač gospodin Erik", pogledao sam u papir, to je
njegov potpis. Laknulo mi je.
Stari gad! Godinama je živeo za ovaj trenutak. Dobro zaklonjen posmatrao me
je, znao sam da se naslađuje mojim neprimerenim strahom. A ja sam toliko
godina radio sa najgorom mogućom zmijom otrovnicom.
Nije da nije, streljački vod mi je odnekud poznat, oni su iz jedne egzotične
zemlje gde sam imao rudnik dijamanata, lanac hotela i još toliko toga. Oni
su eskadron smrti, ja sam ih stvorio, plaćao i po potrebi koristio njihove
isključivo krvave usluge. Dok stojim na puškomet im, otrežnjen od straha
gledam ih, oni jesu to što jesu, eskadron smrti, nepodnošljiv i nemoguć za
gledanje.
Ko je izmislio eskadron smrti, ako ne krvava životna priča. U toj priči neko
je bio egzekutor na slamčicu, a neko od bure egzekutor. To sada i nije
važno, svaki pripadnik eskadrona smrti bio je demon čije je ništavilo i
najmanji broj krvavih egzekucija.
Kažem bio, oni su me nadživeli, priča se da to baš i nisam najbolje razumeo.
nazad
|