("Šumadijske metafore" –
Biblioteka grada Beograda
– Biblioteka "Despot Stefan Lazarević",
Mladenovac
– Beograd, 2009)
OBED
sedimo za stolom, jedemo se. mi i smrt.
mi u zenitu, ona na kraju, u tvari koja
gubi oblik. iz zdela se puši mošus.
komadi životinje plutaju u njima
kao mrtvi udovi davljenika. mi ih, spokojno,
lovimo. unutarnjom snagom, pogledom, viljuškama.
niko se od nas ne seća krika
kojim je ona dovučena na trpezu. niko joj
ne sreće pogled. njene oči, kao nekad,
dok je gasila žeđ u zdencu, još motre
na nebo; osvrću se na svaku promenu šume.
niko se ne seća njenih prvih koraka, njenog
lakog skoka, dok je izmicala poteri. niko
ne pominje drhat, potom roptaj i, konačno,
pad. niko da objasni sev noža, zavitlanog u vazduh,
u mlado srce, u utrobu. u život.
niko da vidi da je sâma smrt na stolu!
tolimo glad i gasimo žeđ.
u svetlucavim posudama pršte kristali.
niz ždrela nam se sliva misk vina. nova
snaga struji kroz naše pore, oštri čula i kretnje.
niko ne pominje krčenje šume,
bacanje semena, ponavljanje kalemova. suze
što kaplju podno čokota.
prhat polena, tišinu zrenja.
niko da se prene što sve što nam ruke za stolom taknu,
davno već smrti pripada.
zaista,
niko da spozna trag svoje smrti!
