Iz novih knjiga

Ljubica Rajkić

ljubavnadlanu.kom

("Gradac", Raška, 2009)
 

- 1 -

Voleo je i druge žene.

One su mu bile četvrtine, trećine, petine. Zavisi.

U najboljem slučaju – polovine.

I kao sve predvidljive nepogode i katastrofe, njihov je rasplet bio isti, u nenadahnutom belom stihu.

One nisu mogle da znaju prirodu njegove izdvojenosti.

Tvrdim da su se istinski trudile.

Mislim tu na finija i složenija osećanja. Na intimna uzbuđenja.

Na ekstazu.

On bi uvek, kroz okca mreže, fluidno izbegao.

Čak mu je i dnevni program bio u polusnu.

Pohađao je, kao što se to radi u tajnosti, najzahtevniju Anđeosku školu. Rizu nije imao, ali je bio iskušenik. Na tim je kursevima saznao da je među pomilovanim.

Da ima celinu. Samo njegovu celinu. Ona živi pod istim suncem. Nezaštićena. U nekoj pukotini prostora.

Da se zatvorila u sebe. I da se nesvesno priprema za njega.

Usredsređena na otkrovenje. Na odgonetanje repera, direkcije i brzine razvoja njegove duše.

S olovkom u ruci, proučavala je Teslu, Ajnštajna (u stvari, Milevin deo) i Milutina Milankovića, astro-klimatologa.

Naučila je njegov rumunski. Napamet je recitovala Blagu, Emineskua, Minuleska, Njegoša, Dučića, Šantića, Rakića. Poetologije. Svetske i domaće.

Da se ne osramoti pred njegovom erudicijom, učila je čak i gluposti. Studirala: romantičarski sentimentalizam, impresionizam, neoromantizam, neosimbolizam, savremeni primitivizam, neovarvarizam, zenitizam, dadaizam, nadrealizam, etnologizam, folklorizam, religijsko-mitske tokove. Lirske trans- cendencije. Paleografiju.

Isplakala je Dunav od izvora do ušća. I započela drugi.

Očistila vazduh oko sebe.

Stavila pod kontrolu anomalije vremena.

Čeznula je za njim. Kao niko živ.

I čekala.
 

nazad