Svratili kod mene Drainac i Tin,
znam za red – domaćinski sin,
nudim, uz kafu, rakiju i vino,
a srcu mi milo, u duši fino,
jer, eto, i meni došli drugari,
pravo drugarstvo za godine ne mari,
pa ih, presrećan, uz rakiju, pitam
mogu li nešto da im pročitam.
Drainac reče – može, kolega,
Tin se, začuđeno, izbeči na njega,
a ja razvezah, zvonkim glasom,
znajući za jadac, ne časeći časom:
„Jesenjin i ja, usred kafane,
čekamo da nešto pred nas bane,
i, stvarno, stiže – žgoljavo, zgureno,
pesnik neki, biće nažuljeno...“
Veli Drainac: Prikoči malo,
zašto si pesnika nažuljenim zvao?
Ujević naiskap rakiju sasu,
jedva prepoznah sebe po glasu:
Ja to onako, jureći rimu,
rekoh tiho, gledajući ka Tinu,
a već mi srce drhti, bedno,
majstor te pita, nije svejedno.
Lupetaš gluposti, ti – tako fin,
govna jedeš, a burek jeftin,
zbrza Drainac kratku presudu,
a Tin se, tobože, nađe u čudu.
Imaš li išta, drugo, bolje,
pita me Rade, preko volje,
daj, ako imaš, pametno nešto,
onako dobro, zanatski vešto.
E, evo, imam, baš takvo ovo,
noćas pisano, taze je, novo:
„Juče Majakovskog sretoh Vladimira,
sa sobom priča o sudbini svemira,
a ja bih da vidim u glavi mu tane,
pa čekam, učtivo, sa pričom da stane...“
Stani ti, momče, nakrivo nasađen,
čime si takav u pesništvo zasađen,
planu Drainac, sa stolice skoči,
a vidim – besan, cakle mu oči.
Reci, Avgustine, ostavi rakiju,
jesi li čuo goru papazjaniju,
kaži, brate, na pravdi Boga,
ima li goreg stiha od ovoga.
Ujević promumla o magiji slova,
otprilike – da mi je poetika nova,
mada, vidim, u stranu gleda,
lice mu kameno, zeleno od jeda.
Čekaj, polako, batali to novo,
daj nešto staro, odavno gotovo,
pomirljivo Rade na kraju reče
i, nasuvši vino, muku mi preseče.
