|
Iz rukopisa
Zoran Spasojević
KRATKE PRIČE
JE LI NEKO OD VAS VIDEO AŽDAHU
– Ko, je l’ ja?
– Video sam kako po sobi promiču neke senke, a iza njih se džilitaju nekakve
aždahe, zelene kao trava, s grdnim otvorenim čeljustima.
– Ono što je proždrljivo i grabljivo? Ono što mori svet? Eno ti je Amerika
tamo!
– Nego šta sam! Eno ih, vrebaju sa druge strane malih rupa u bankama,
opštinama i ostalim birokratskim mestima. Te drljave šalteruše imaju
neprekidnu osmočasovnu pauzu. Kad priđeš rupici, odbruse ti: Vrati se u red,
sad je pauza.
– Viđao sam ih u Černobilju, imaju i po sedam glava.
– Šta vid’o? Imam je u stomaku. Krenuo sam kući s posla. Na pola puta aždaha
mi se razbudila. Svratih u restoran da je umirim. Naručio sam pečeni pileći
file u lepinji sa kupus salatom i malo tartara, računam jedno 900 kcal.
Međutim aždaha ne miruje. I šta ću, smadrljah još jednu lepinju i ubih dva
"jelena" i namakoh još 553 kcal. Ukupno 2353 kcal.
– Kupio sam juče jednu domaću aždahu. Šesto evra za zver na drumu. Troši
samo pet litara supera.
– Sreo sam jednu ispred kineske radnje. Utrčao sam, kupio mač i odmah
potrčao da je roknem. Udarim je u glavu, ali mač se polomi. Prokleti Kinezi!
Jebi ga, aždaha me ujede.
– Ma, imam jednu. Veliku plavogrivu aždahu ogromnih usta: prži sve oko sebe
neviđenom žestinom. Nervira me kako se ponaša, kako razmišlja, a najviše
kako me tlači... Ali sam i dalje lud za njom.
– Jesi li ti slep? Pa aždahe su svuda oko nas. Pogledaj! Aždahe što jedu
naše princeze i naše ideale, našu decu i nas same. Nemilosrdne, zahuktale
aždahe obučene u svilene kravate, lister odela i do idiotluka uglancane
cipele iz Italije. Na TV-u kažu da su to zakonite aždahe.
– Pipni me ovde. Imam jednu aždahu u gaćama. Moja žena je obožava i priča
svima naokolo da je to njen veliki srpski zmaj.
– Ma pusti pijanduru. Nema više aždaha na ovom svetu. Ser Žile ih je sve
pobio.
– Ha, ha, ha. Nemaš ti pojma. Čak Noris je to bio, seronjo.
MALA SCENA
Kupite igračku! Kupite nešto! Pomozite gladnima!
Pošto je veliki zeka?
Deset evra, gospodine.
Okej.
Imate li kome da ga poklonite?
Zašto?
Ako nemate, možemo u vaše ime da obradujemo neko siromašno dete?
Imam babu.
Oh, ne izgledate kao dobar unuk.
Ah, ni vi ne izgledate kao humanitarni radnik.
NOVO DOBA
Bio sam pre neki dan u unutrašnjosti zemlje sa pank grupom "Defektno
efektni". Izvodili smo samo "Svi u Evropu, u Evropu", uglavnom deci od
četrnaest godina.
Posle smo u kafiću pored čekali prevoz. Iako u nedođiji, kafić bi komotno
mogao da čučne i u sam centar Londona. Pustili su "Immigrant song" od Led
Cepelin. Da prekratimo vreme, krenusmo da muvamo neke zarozane aktivistkinje
grupe "Borkinje za ljudska prava". Ovde su se našle, kako nam rekoše, u
okviru nedelje aktivizma protiv nasilja nad pederima. Ništa nismo uradili:
nisu se dale.
Po povratku, iz autobusa na dva sprata stupila je na peron autobuske stanice
ogromna pocrnela svinja. Čista, namirisana i sveže začešljana hodala je tik
uz svog dostojanstvenog gazdu.
nazad
|