Nasleđe

Svetozar Ćorović

Pripovetke

("Alma", Beograd, 2009)
 

JEDINAC

Lupnuh u gnjile i napuknute kanate. Iz kolibe se najprije začu jako kašljanje, pa sitni koraci i — vrata se otvoriše. Preda me stade omalen, crn poput nagorjeloga panja, pogrbljen starčić i rastegnuvši lice kao rugajući se, gledaše me radoznalo. Duguljasta glava i koljena ispala mu naprijed, uske grudi upale duboko, te je mnogo sličio otrcanome gudalu. Čak mu i glas zvučio onako promuklo, kao kad neko nesigurnom rukom prevuče preko gusala.

Glas mi se učini prilično prijatan, kad stari stade preda me i, dohvativši se prstima kape, kao vojnik kad pozdravlja starijega, izgovori:
— Dobro doš'o, gospodine...
Odmah sam poznao, da me drži za kakvoga činovnika.
— Bolje te naš'o, prijatelju — odgovorim, ulazeći u kolibu.

Koliba mala, stara, polurazrušena. Zidovi crni ispleteni od ljeskovine, a oblijepljeni gnjilom i crvenicom, sa jednim jeditim otvorom, sličnim prozoru, koga je starac začepio nekakvim krpetinama, ispod kojih je visila oveća vodena tikva. Na sredini kolibe razrovano ognjište, prepuno pepela, a više njega vise verige što se o njih vješa kotao, kad se jelo kuha. U jednome uglu stajao star, raskliman sto, okićen sa dvjema bocama i nekolicinom omanjih čaša; jedna je čaša prevaljena i upola razbijena.

— Vrućina, gospodine! — reče stari, stojeći pokorno preda mnom i držeći obje ruke na prsima.
— Vrućina — rekoh i ja.

I zamolim ga da sjedne. On kao da se snebivaše. Dva tri puta pogleda mi dobro u oči, smješkajući se i stidljivo komešajući ramenima. Najpošlje sjede.

— A ti si iz Mostara? — zapita.
— Jesam.
— U sudu si?
— Nisam.
On zavrti glavom.
— A, vala su ti haljine švapske.

Zamotam cigar, pa pružim i njemu duhankutiju.
On se polako diže i jednom rukom maši se za nju, ne mičući druge sa prsiju.
Zapali i on.

— U Mostaru je i moj Marko — reče, ispustivši dugačak mlaz dima.
— Koji Marko?
— Moj sin.
— Zar imaš sina?

Starac me začuđeno pogleda i zastade. Zatim se, ukoliko je to mogao, ponosito isprsi.

— Imam — reče. — Pravoga sina! Jedinac mi je, pa i on tamo, sa gospodom.
— Kakvom gospodom?
Starac se malko namrgodi.
— Ti u Mostaru, pa to ne znaš, — kao ljutito otsiječe. — Kako je to?... On piše u sudu, u konculariji, sa gospodom...

Zadnju rečenicu naglasi što je mogao jače, baš kao kad bi govorio gluhaku, isprsivši se opet i kao očekujući da mu nešto odgovorim.

— A gdje je učio Marko? — zapitam.
On odmahnu rukom.
— Učio tamo, u vas... Boga mi sam dosta potrošio dok sam ga školovao...
— A ti si trošio za njega?
— Trošio, trošio, trošio... I njivu i vinograd i bašču i sve potrošio!... I velim ti da mi nije žao. Moja je ono krv, bolan, moje dijete, pa neka sam potrošio!... A koga ja imam, nego Boga i njega i ko će meni, pod staros', pomoć' nego Bog i on?...

Starac se u govoru uspalio, pa mu se tanki, dlakavi nos čisto širi, usne drhću, a očima upiljio u me, kao da bi sa lica da mi pročita šta mislim...

— A pomaže li te Marko? — zapitam, tek da odvratim od sebe taj pogled, koji me prosto pržio.
On, kao zastiđeno, obori glavu.
— Jok — prošapta. — Još mu malo plaćaju. On veli, da mu malo plaćaju, a on ne laže...

I kao da se malo zamisli. Pokuckivaše nogom o tle i sračunavaše nešto.

— Ama on će brže na višu rudbu, — reče, prenuvši se ujedanput — pa će me zovnut' sebi... Ostaviću i ja ovu pušaru, pa ću u Mostar. Tamo ću se, biva, i ja sastajat' sa gospodom k'o i moj Marko. On će svakome reći, "ovo je moj babo, — jer me on zove babom — a ja sam njegov sin! Babo se mučio za me, a ja ću za nj"... I starac se udari rukom u prsa. — A ja ću reć' da niko nema boljega sina! To ću pričat' svakome. Ko me gođ ne zna, kazaću mu: "Ja sam Markov otac, — a on me zove babom, — i ja imam najboljega sina na svijetu!..."

Starac ovo izgovori gotovo cičeći. U grlu kao da mu je nešto zapelo, pa mu ne da govoriti, a on se silom otimlje i hoće da govori. I nozdrve mu sve šire, oči svjetlije, pa se kroz onu polutamu u kolibi sjaje gotovo kao u mačke...

— Pa ću ga ja i oženiti — nastavi, pošto je malo odahnuo. — Uzeću mu najljepšu curu, jer će svaka poć' za mog Marka. Pa, kad mi ona rodi unučad, onda neću ništa ni raditi, nego ću se zabavljati s njima... Jednoga ću uđahati na leđa, a drugoga uzet' na ruke, pa trčati k'o parip... Mogu ja još trčati... Još sam mlad... Vidi!

On skoči i, poguren još više, poče trčkati po kolibi, kao da nosi unuče na leđima.

— I igraću se lopte i sakrivače i slipimiša. Zavezaću sam sebi oči, pa ću i' k'o tražiti, pa i k'o neću naći... Oni će pucati od smijeha...
I zasmija se na glas.
— Eh, da se ide! — reknem ja ustajući, jer mi, već dodijalo njegovo pričanje.
— Nemoj još — zamoli on, pa stade preda me. — Da još razgovaramo o Marku...
― Ne mogu više...
On se počeša iza uha i stade kod vrata. Po očima sam mu poznao da čeka napojnicu, te mu stisnem nešto novaca u šaku.
— Zbogom! — reče on i, prije nego sam mogao odbraniti, poljubi me u ruku.
Uzjašem na konja.
— Molim te — poče opet, prihvativši konja za dizgine — pozdravi mi Marka. Marko Mirković se zove... Mi se svi zovemo Mirkovići. Ti mu reci, pozdravio te otac, — a on me zove babo, — puno te pozdravio i moli te, da odma skačeš na višu rudbu... Reci: jedva čeka da te vidi... Reci... Ama nećeš ti sve zapamtit'... Ti si još dijete!... Ti nijesi otac!...

Ja se osmjehnem i potjeram konja.

Kad sam došao u Mostar, izručio sam pozdrav Marku. Zatekao sam ga u Rajfovoj gostionici, meću veselom družinom, gdje je štipao sviračice i razbijao čaše o zid. Pošto sam mu se predstavio, pogleda me pijanim pogledom.

— A viđeli ste mi oca? — zapita, zaplećući jezikom.
— Jesam.
— Eh, stara je to drtina! Živiće još sto godina, iako mu to nije potrebno... Svakome priča o meni, kao da svak mora znati da sam mu sin... Luda glava!... Star, pa podjetinjio!...
Pa se okrenu sviračicama podvrisnuvši:
— Svirajte! Ja plaćam!

(Svetozar Ćorović: Pripovetke, "Alma", Beograd, 2009)
 

nazad