("Riznica" – "Udruženje književnika Srbije" – "Savez Srba u Rumuniji"
–
Grad Kragujevac – "Dnevnik", Lužnice – Beograd, Temišvar – Kragujevac
–
Novi Sad, 2009)
GORNJAK
Mračne, divlje gore nad njim se grle
Pod njim Mlava urla valjajući kam.
A on večan stoji k'o bludeći plam
Čestitog Lazara duše neumrle.
Oko njega horde bile se i trle
Zvonio je čelik kao užas sam.
Strašnih bura čelo kitio mu pram;
Gledao je carstva gde u ponor hrle.
I bedeme moćne, koje pokri prah,
U gorama svetim ne pohodi strah,
Mrak, je gord i večan buntovnički sin.
On zna snagu Srba, zna slobode zrak:
Stoga surov stoji, kao vreme jak,
I opeva slavu naše slave džin...
VASOJEVIĆI
Pokleknuše četiri tisuće,
Nabreknuše mišice od kama
I lukovi s besom zazvoniše.
K'o gledaše nikad neće više
Udar munje što nebesa slama.
A kad bojne odapeše strele,
Grom zatutnja sred Kosova ravna,
U tri lese mrki se poviše
I kretoše – k'o kad vetar briše
Truli otkos preko polja ravna.
Prva lesa crne krči pute,
Druga stope krvlju im saliva,
Treća pesmu ubojnicu peva:
"Za krst časni, deco Vasojeva!"
– S lelekom se lepa pesma sliva.
I biše se i sekoše s Turci,
Dok noževe prebiše do kora,
Tad još jednom spomenuše Boga
I padoše jedan kraj drugoga
– Mrki, nemi, kao bor do bora...
DUH BOLNOG DOJČINA
Sanjam često: u gradu Solunu
Jedan soko krstari po zraku;
Krik mu tužan, raščupano perje,
Krune mu se suze k'o biserje
I padaju na grudi junaku.
Sanjam često da mu koplje zvizne
I udara u vrata od medi;
Vrata zveknu k'o jek grmljavine,
Malo posle bojna sablja sine
I teška se u krvi zaledi.
Kroz san pitam: – "O vilo s Vardara,
Ko je junak sedoga perčina?"
Sa drhtanjem vila odgovara:
– "Mrk pevaču, to je slava stara;
Duh to hodi bolnoga Dojčina."
