za Džona
Vodi računa o tom divnom sečivu koje si stvorio; to je ljubav a ne mržnja.
- St Umilita of Faenza
Tama na prozoru
ima tvoj odraz,
stona lampa ostavlja krug svetlosti
na stolu
i tu je tvoje lice,
njegov bledi
štit
zamrljan na ivicama
I tako se bledilo seli
iz nosa, jagodičnih kostiju, čela
kroz platnene trake tamne kose
u noć –
pritisak bledila na nešto drugo
je naspram tvog skalpa
kao oreol,
ili kao plava linija
koja oscilira
oko lica
prekrivenog siluetama
skoro zvučan.
Trag
rada poluge
primenjuje pritisak na okolinu,
poruka
kojoj je potrebno lepršavo krilo
oscilografa –
Ipak razumeš nemir
kad ti koleno zaustavi noga stola,
ili kad glas
koji ulazi
pod svetlost kišobrana
probije pokoricu
na koncentraciji koja je i prisutna
i odsutna duhom.
*
Soba miriše na kafu, provetren veš:
zamrljanost zadovoljstva,
ubedljiva
poput kratkotrajne treperave svetlosti
uhvaćene na fotografijama duhova
na kojima su se mlade udovice iz Velikog rata
imale društvo,
kroz prašinu
pored aspidistre u ateljeu
za bilo šta što je trebalo da se desi.
Naginješ se napred,
želeći da produžiš ovaj trenutak –
da osetiš kako te zadovoljstvo greje
kao poslednji put kad ste držani licem u lice:
mutne oči
u polu-tami
i to kako si se osećao
i u sebi i u njima –
dok se gledaš,
i tebe mogu videti.
*
I da li ovo uopšte ima veze sa jezikom?
Način na koji se obuhvata, uvlači,
svako ime
zamena?
Vrh pera u tvojoj ruci je kroše
koji prelazi preko stvari,
praveći zvezdane kombinacije;
i ako si izgubio spretnost, druge generacije
će ti pomerati prste –
poput te žene što plete na tv-u,
njene ruke zatrepere i prođu, zatrepere i prođu:
toliko poznate
da te odvraćaju
od sećanja,
da je pustiš da ode
sa tim nateklim licima u reklamama koje se smenjuju iza nje.
I evo je opet:
nema, prostorna svest
o tome kako su stvari,
nenaučene, nezarađene;
njihova gramatika je
nešto što razumeš
pre nego što zakoračiš u svetla
i čudno zveckanje podzemne železnice
koje se osipa
Edgaware Road, Regent’s Park,
Marylebone –
svetilišta usput
na tvom putu u tami.
*
Dijagonalno, mineralno,
zrno u staklu
je tajni znak šarma –
gledaš kroz njega,
vidiš nešto savršeno, zgušnjava se do belog
samo na rubu.
Naslanjajući se na zid
u podnožju stepeništa,
parče stakla
upija senku
bez dna.
Njegova ivica je bazen,
zatamnjena boja
plovi
dublje nego slika
na ispoliranim podupiračima i drškama kristala –
svetlost se odbija
berskrajno, iznutra.
*
U tami pod prozorom
mart se komeša: mnoštvo
mirisa zemlje,
zameci visibabe
među senkama.
To je pomak mrežnjače, te hemijske
membrane
koja se priseća, izvrće;
biće je zamrljan okvir –
otvarajući se
u čudnoj mimikriji
ručice prozora koja razgrće ka tami –
gustina, poput stakla, gde bi svetlost mogla
pobeći
nebulozna
ne više od letimičnog pogleda;
kao što velika mačka iz priča
trči napuštenim brdovitim predelima Cwm Elana,
potpuno crna
gori kroz pašnjake.
Sada se sećaš
njihovog istanjenog sjaja
nasuprot sutonu
gde su eho linije udaljenih grebena –
talas posle talasa –
pomerile svaki minut
uzdižući ga do svetlosti.
