Sagledavanja

ISSN 2217-2017
UDK 821.162.1.09–32:398

Dušan-Vladislav Pažđerski

Narodno stvaralaštvo Kašuba

Tekst ukrat­ko da­je pre­gled isto­ri­je sa­ku­plja­nja ka­šup­skog na­rod­nog stva­ra­la­štva, is­ti­če naj­in­te­re­sant­ni­je na­rod­ne knji­žev­ne mo­ti­ve i ka­šup­ske pi­sce ko­ji u svom stva­ra­la­štvu te mo­ti­ve ko­ri­ste.

KLJUČ­NE RE­ČI: ka­šu­bi­sti­ka, ka­šu­bo­lo­gi­ja, ka­šup­ska knji­žev­nost, ka­šup­ska na­rod­na knji­žev­nost, ka­šup­ska pri­po­vet­ka, ka­šup­ske baj­ke, ka­šup­ske le­gen­de, ka­šup­ska pre­da­nja, ka­šup­ske ba­sne, ka­šup­ska mi­to­lo­gi­ja, ka­šup­ski fol­klor, ka­šup­ski na­rod­ni obi­ča­ji, na­rod­na knji­žev­nost, fol­klor, baj­ke, le­gen­de, pre­da­nja, ba­sne
 

Sakupljači kašupskog narodnog stvaralaštva

Ka­šu­bi su slo­ven­ski na­rod ko­ji ži­vi na ma­loj te­ri­to­ri­ji u Polj­skoj, se­ver­no, za­pad­no i ju­go­za­pad­no od Gdanj­ska, na naj­se­ver­ni­jem frag­men­tu da­na­šnje polj­ske oba­le i ju­go­za­pad­no od te oba­le ne­kih sto­ti­nak ki­lo­me­ta­ra u du­bi­nu kop­na. Na­sta­nju­ju je­dan od tu­ri­stič­ki naj­a­trak­tiv­ni­jih de­lo­va Polj­ske – Gdanj­sko Pri­mor­je i Ka­šup­sko Po­je­zer­je, ko­je pre­se­ca­ju bez­broj re­ka i po­to­ka, šu­ma, a na toj te­ri­to­ri­ji se na­la­zi čak se­dam pej­za­žnih par­ko­va pri­ro­de i je­dan na­ci­o­nal­ni park.

Pre­ci da­na­šnjih Ka­šu­ba – Po­mor­ja­ni, pr­vi put se po­mi­nju 1046. go­di­ne, u ve­zi sa jed­nim ne­i­me­no­va­nim po­mor­skim kne­zom ko­ji je na dvo­ru polj­skog kra­lja Bo­le­sla­va Hra­brog for­mal­no, u ime Po­mor­ja­na, pri­mio hri­šćan­stvo i ože­nio se ćer­kom pr­vog polj­skog vla­da­ra Mje­ška I. Da­lji po­me­ni Ka­šu­ba-Po­mor­ja­na se ti­ču uglav­nom po­mor­skih kne­zo­va (Še­mi­sla/Še­mo­mi­sla, Švjen­to­bo­ra, Švjen­to­pel­ka, Su­bi­sla­va I i II, Mšći­vo­ja/Mšći­vu­ja/Mšču­ja/Me­stvi­na Mir­nog, Švjen­to­pel­ka Ve­li­kog i Mšći­vo­ja II) i nji­ho­vih po­li­tič­kih i voj­nič­kih ak­tiv­no­sti (1046-1295).

Pr­vi pi­sa­ni spo­me­ni­ci sa ele­men­ti­ma ka­šup­skog je­zi­ka su ka­ti­hi­zis u pre­vo­du Mi­ha­la Pon­ta­nu­sa (Most­nji­ka) iz 1643, i pre­vo­di Mar­ti­na Lu­te­ra na polj­ski je­zik, ali sa ve­li­kim bro­jem ka­šu­bi­za­ma, či­ji je autor pro­te­stant­ski sve­šte­nik Ši­mon Kro­fej, iz­da­ti u Gdanj­sku 1586. Osim to­ga po­sto­ji niz po­je­di­nač­nih de­la ve­o­ma ras­pr­še­nih u vre­me­nu, pi­sa­nih na polj­skom je­zi­ku sa če­stim ka­šup­sko-polj­skim in­ter­fe­ren­ci­ja­ma (treb­ni­ci, re­li­gij­ske pe­sma­ri­ce, za­kle­tve pred su­do­vi­ma, čak i jed­na dra­ma).

Pra­vo knji­žev­no stva­ra­la­štvo na ka­šup­skom jeziku počinje sa delatnošću najznačajnijeg ka­šup­skog tribuna iz doba romantizma, Florjana Cenove (polj. Cejnova, 1817–1881), a pre sve­ga po­či­nje proučavanje kašupskog narodnog stvaralaštva, koje on inicira. Pored toga što Cenova po prvi put piše stručne radove na kašupskom (to su ujedno i prva dela u istoriji kašupskog naroda pisana isključivo na kašupskom jeziku), on izdaje i prvi kašupski časopis («Riznica kašupsko-slo­vinj­skog govora»), u kome objavljuje veliki broj narodnih umotvorina (poslovica, frazeološkog ma­te­ri­ja­la, geografskih naziva, običaja, bajki, narodnih pesama, legendi, anegdota, gramatiku ka­šup­skog jezika itd.). I pored brojnih zamerki upućenih njegovom delu (nenaučnost, ne­kom­pe­ten­tnost, površnost, neoriginalnost), pre­o­vla­đu­je mi­šlje­nje da je Ce­no­va, po pro­fe­si­ji le­kar, dao ve­li­ki do­pri­nos oču­va­nju ka­šup­ske na­rod­ne ba­šti­ne.

Sle­de­ći ve­li­ki im­puls pri­ku­plja­nju na­rod­nog stva­ra­la­štva na ka­šup­skom je­zi­ku da­je je­dan dru­gi ka­šup­ski le­kar, Alek­san­der Maj­ku­ev­šči (polj. Maj­kov­ski, 1876–1938), pi­sac i na­rod­ni de­lat­nik, iz­da­ju­ći i ure­đu­ju­ći veoma značajan kašupski časopis «Grifon» (1908–1912, 1921–1922, 1925)¹ Taj časopis oko sebe okuplja značajnu grupu kašupskih stvaralaca, tzv. Mladokašuba, a pored toga što predstavlja važnu tribinu za polemike oko ključnih kašupskih problema u tadašnjoj Pruskoj (kašupsko Pomorje je u to vre­me bi­lo sa­stav­ni deo is­toč­ne Pru­ske) i nji­ho­vog od­no­sa pre­ma obli­žnjoj Polj­skoj, omo­gu­ća­va da se ka­šup­sko na­rod­no stva­ra­la­štvo pre­zen­tu­je, če­sto u sti­li­zo­va­nom li­te­rar­nom ob­li­ku iz pe­ra broj­nih pi­sa­ca-sa­rad­ni­ka (knji­ga na­sta­la od pri­lo­ga iz «Gri­fo­na» 2005. go­di­ne – Ka­šup­ski pri­po­ve­dač – pred­sta­vlja zna­čaj­nu zbir­ku na­rod­nog stva­ra­la­štva). Maj­ku­ev­šči, tvo­rac naj­u­spe­li­jeg ka­šup­skog ro­ma­na – Re­mu­so­vi do­ži­vlja­ji iz 1938. – ve­o­ma po­pu­lar­ne na­rod­ne mo­ti­ve, sa ko­ji­ma do­la­zi u do­dir ra­de­ći na iz­da­va­nju ča­so­pi­sa, uvr­šću­je kao sa­stav­ni i neo­dvo­ji­vi deo u svoj ka­šup­ski pro­zni ep.

Je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih pro­u­ča­va­la­ca ka­šup­skog je­zi­ka, Fri­drih Lo­renc (1870–1937), Ne­mac ko­ji je ceo svoj ži­vot po­sve­tio Ka­šu­bi­ma, 1913–1924. ob­ja­vlju­je Po­mor­ske tek­sto­ve, di­ja­lek­to­lo­šku zbir­ku u ko­joj se na­la­zi mno­štvo pre­da­nja, po­slo­vi­ca, ba­ja­li­ca, le­gen­di i pri­po­ve­da­ka (pr­vi deo te zbir­ke pred­sta­vlja­ju Slo­vinj­ski tek­sto­vi ko­ji su svo­je­vre­me­no bi­li sma­tra­ni za pri­me­re po­seb­nog slo­vinj­skog je­zi­ka). 1924. u Kra­ko­vu ob­ja­vlju­je Po­mor­ske (ka­šup­ske) tek­sto­ve, ko­ji pred­sta­vlja­ju naj­bo­ga­ti­ji (999 raz­li­či­tih tek­sto­va na 836 stra­na) iz­bor na­rod­ne knji­žev­no­sti ika­da iz­dat u Polj­skoj, iako ne­ki sa­vre­me­ni ka­šu­bo­lo­zi da­nas do­vo­de u pi­ta­nje iz­vor­nost te zbir­ke na­vo­de­ći da Lo­renc, bu­du­ći da je ko­mu­ni­ci­rao sa pri­po­ve­da­či­ma uglav­nom na ne­mač­kom, ni­je bio u sta­nju da do kra­ja do­pre do tek­sto­va u naj­i­zvor­ni­jem ob­li­ku.

Ber­nard Zeh­ta (polj. Sih­ta, 1907–1982), sve­šte­nik, dok­tor et­no­gra­fi­je, pi­sac i lek­si­ko­graf, u pe­ri­o­du od 1967. do 1976. na­pi­sao je mo­nu­men­tal­ni Reč­nik ka­šup­skih go­vo­ra (to­mo­vi 1–7), ko­ji je, u stva­ri, pra­vi rud­nik in­for­ma­ci­ja o ka­šup­skom je­zi­ku i ka­šup­skom na­rod­nom stva­ra­la­štvu sa­ku­plje­nom u pr­voj po­lo­vi­ni 20. ve­ka. Iako se ba­zi­ra na po­seb­nim lek­si­ko­graf­skim je­di­ni­ci­ma ka­šup­skog je­zi­ka, reč­nik je i dan­da­nas pro­u­ča­van kao iz­vor si­ro­vog et­no­graf­skog i fol­klo­ri­stič­kog ma­te­ri­ja­la i na osno­vu nje­ga se pri­re­đu­ju si­ste­mat­ske zbir­ke iz po­je­di­nih obla­sti (npr. knji­ga Ka­šu­bi. Ve­ro­va­nja i stva­ra­la­štvo. Iz Sih­ti­nog reč­ni­ka, Je­ži­ja Tri­de­ra – polj. Tre­der – (2004), pred­sta­vlja svo­je­vr­snu ana­li­zu fol­klo­ri­stič­kih mo­ti­va iz­ve­de­nih na osno­vu za­go­net­ki, je­zič­kih re­bu­sa, ba­ja­li­ca, ve­ro­va­nja, obi­ča­ja, po­slo­vi­ca, pra­zno­ve­ri­ca, vra­ča­nja, iz­re­ka itd.; zbir­ka U ve­čer­njoj ma­gli, u re­dak­ci­ji Gže­go­ža Šram­kea (2004), da­je pre­gled na­rod­nih pri­po­ve­da­ka ko­je je sa­ku­pio Zeh­ta; Ka­šup­sko na­rod­no pče­lar­stvo u sve­tlu Sih­ti­nog reč­ni­ka, Mar­ja­na Je­linj­skog (2000) itd).

Ka­šup­sko na­rod­no stva­ra­la­štvo u to­ku sko­ro dva ve­ka isto­ri­je ka­šup­ske pi­sa­ne re­či iz­da­ju i ob­ja­vlju­ju i broj­ni dru­gi ka­šup­ski i polj­ski de­lat­ni­ci i stva­ra­o­ci: još pre Ce­no­ve to či­ni i Sr­bi­ma po­znat Rus Alek­san­der Gilj­fer­ding (na ru­skom), po­sle Ce­no­ve Ne­mac Oto Knop, Lu­ži­ča­nin Got­helf Bro­njiš, za­tim do­ma­ći stva­ra­o­ci Izi­dor Gul­gov­ski, Gže­gož Smul­ski, Ju­zef Len­gov­ski. U okvi­ru re­dak­ci­je «Gri­fo­na» to či­ne ka­šup­ski pi­sci, če­sto u sop­stve­nim li­te­rar­nim adap­ta­ci­ja­ma: Fran­cišk Sand­zec­či (polj. Fran­ći­šek Sen­đic­ki), Le­u­en Hej­ke (polj. Le­on), Jan Pa­tock (Pa­tok), Jan Rumpšči (polj. Rompski), kao i u no­vi­je vre­me Zu­za­na Rap­ska, Ire­na Kši­ža­nov­ska, Vla­di­slav Le­ga, Ju­zef Ce­no­va, Aloj­zi No­džel (polj. Na­gel), Jan Žul­kov­ski, Ed­mund Pu­zdrov­ski, August Do­mi­njik, Augu­stin Ne­cel i dru­gi.

Neki glavni motivi u kašupskom narodnom stvaralaštvu

Jed­nu od naj­ra­ni­jih po­de­la na mo­ti­ve u ka­šup­skim na­rod­nim pri­po­vet­ka­ma na­pra­vio Ste­fan Ra­mult u svo­joj knji­zi Reč­nik po­mor­skog to jest ka­šup­skog je­zi­ka (Kra­kov, 1893), na­vo­de­ći u Do­dat­ku, kao pri­me­re ka­šup­ske knji­žev­no­sti Le­gen­de i pri­če ka­šup­skog na­ro­da (sa pod­na­slo­vom Le­gen­de i ve­ro­va­nja), de­le­ći ih na one 1. O sto­li­mi­ma (5 pri­po­ve­da­ka), 2. O pa­tulj­ci­ma (2), 3. O ave­ti­ma ili utva­ra­ma² (3), 4. O mo­ra­ma (2), 5. O smr­ti (1), 6. Umr­li (ko­ji) tu­ma­ra­ju po­sle smr­ti (1), 7. O stra­ši­li­ma (1), 8. O ba­ca­nju či­ni to jest za­ča­ra­ni­ma ili ča­ra­nju, o ve­šti­ca­ma to jest vra­ča­ra­ma i o ve­šci­ma, ča­rob­nja­ci­ma ili vra­če­vi­ma (10), 9. O sa­kri­ve­nom nov­cu (1), 10. O su­še­nju nov­ca (2), 11. O zmi­ja­ma (2), 12. O ži­vo­ti­nja­ma ko­je go­vo­re (1), 13. O za­ča­ra­nim zam­ko­vi­ma (5), 14. O čud­nom ka­me­nju (3), 15. Ne­sta­li grad Sto­bu­er (1) i, mo­že se re­ći da Ra­mult, u do­broj me­ri, re­gi­stru­je one naj­va­žni­je.

Naj­op­šti­je, mo­ti­vi u ka­šup­skoj pro­znoj na­rod­noj knji­žev­no­sti mo­gu se po­de­li­ti na:
1. ča­rob­njač­ke (da­kle baj­ke o nat­pri­rod­nim si­la­ma: zma­je­vi­ma, đa­vo­li­ma, ve­šti­ca­ma, sa­bla­sti­ma, di­vo­vi­ma); 2. ba­sne (naj­po­pu­lar­ni­ji li­ko­vi: zec, vuk ili li­si­ca); 3. u ob­li­ku aneg­do­te (o sme­šnim do­go­dov­šti­na­ma); 4. «isto­rij­sko-ge­o­graf­ske», ko­ji se do­ti­ču a) Ka­šup­ske Ze­mlje ili nje­nih to­po­ni­ma ili b) ne­kih do­ga­đa­ja iz ka­šup­ske isto­ri­je (sa oba­ve­zno «ne­is­to­rij­skom» na­do­grad­njom); 5. re­li­gij­ske, sa Hri­stom ili sve­ci­ma u glav­noj ulo­zi.

Gra­ni­ca iz­me­đu na­rod­ne pri­po­vet­ke i pre­da­nja je če­sto ne­ja­sna. Pre­da­nje se uto­li­ko raz­li­ku­je od baj­ke uko­li­ko je po na­rod­nom mi­šlje­nju bli­že isti­ni. O pre­da­nju Ka­šu­bi go­vo­re: «To ni­je pri­ča, to je isti­na».

Izbor pojedinačnih motiva karakterističnih za kašupsko narodno stvaralaštvo

1. Mo­tiv di­va sto­le­ma (sto­li­ma) ko­ji svo­jim de­lo­va­njem me­nja ka­šup­ski pej­zaž (br­da, do­li­ne, je­ze­ra, mo­čva­re, di­ne, pe­šča­re). Pre­ma pre­da­nju ne­ka­da su gu­sto na­se­lja­va­li Ka­šup­sku Ze­mlju. Jed­ni su bi­li pri­ja­telj­ski na­stro­je­ni pre­ma lju­di­ma, dru­gi – ne.

Pe­ri­od u ko­me su oni ži­ve­li, u ka­šup­skoj na­rod­noj tra­di­ci­ji se na­zi­va pe­ri­o­dom Bo­ga Oca. Vre­me u ko­me ži­vi­mo – Bo­ži­jeg Si­na , a u epo­si Sve­tog Du­ha će ži­ve­ti sa­mo pa­tulj­ci. Ne­ka­da se te epo­he me­ša­ju.

Za da­na­šnji iz­gled Ka­šup­ske Ze­mlje, pre­ma ve­ro­va­nji­ma, tre­ba za­hva­li­ti Sto­le­mi­ma, ko­ji če­sto vo­de bor­be ga­đa­ju­ći se ka­me­njem: sa Purt­kom, sa dru­gim Sto­le­mi­ma i sa Sto­lem­ka­ma.

2. Mo­tiv fan­tom­skih va­tri ko­je vo­de u bes­pu­će, a na ko­ji­ma đa­vo­li, na­vod­no, če­sto su­še no­vac.

3. Mo­tiv o na­stan­ku ći­li­ba­ra: le­pa mor­ska bo­gi­nja Ju­ra­ta (na­ziv ka­šup­skog pri­mor­skog na­se­lja na po­lu­o­str­vu Hel) se za­lju­blju­je u si­ro­ma­šnog ri­ba­ra. Po­be­sne­li bog Per­kun joj, da bi se osve­tio, uni­šta­va pa­la­tu na dnu Bal­tič­kog mo­ra, a ta­la­si i dan­das iz­ba­cu­ju nje­ne de­lo­ve u ob­li­ku ći­li­ba­ra (u ovoj an­to­lo­gi­ji je da­ta dru­ga­či­ja pri­po­vet­ka, sa slič­nom ge­o­graf­skom od­red­ni­com – grad Hel na isto­i­me­nom po­lu­o­str­vu).

4. Mo­ti­vi ve­štič­jih gne­zda: ra­znih ka­šup­skih na­se­lja iz ko­jih na­vod­no po­ti­ču ve­šti­ce. U ta­kvim obla­sti­ma pro­la­zni­ci­ma spa­da­ju toč­ko­vi sa ko­la, a po­šta­ri u tom kra­ju olov­ke oba­vi­ja­ju le­ko­vi­tim bi­ljem da se obez­be­de pro­riv uro­ka, po­se­ti­o­ci­ma se pre­po­ru­ču­je da ta­mo ni­šta da je­du. U tom kra­ju lo­kal­nim sta­nov­ni­ci­ma ne­pre­sta­no ugi­ba sto­ka. Sku­po­vi ve­šti­ca se odr­ža­va­ju na Će­la­vim Br­di­ma (ne­ka­da­šnjim zbo­ri­šti­ma pa­gan­skih bo­go­va). In­te­re­san­tan po­da­tak je či­nje­ni­ca da je 1836. na Ka­šu­bi­ma, u se­lu Ha­lu­pi, do­šlo do jed­ne od po­sled­njih is­tra­ga ve­šti­ca u Polj­skoj, o če­mu pi­še i polj­ski pi­sac Ste­fan Že­rom­ski.

5. Mo­tiv o ne­do­stat­ku ve­re u vla­sti­te sna­ge, ko­ji se po­ja­vlju­je npr. u ob­li­ku pri­če o de­voj­ci i zlat­nim zvo­ni­ma sa zam­ka u ko­me je, na­vod­no, bo­ra­vi­la le­gen­dar­na ka­šup­ska kne­gi­nji­ca Da­mro­ka. Za­mak su, pre­ma pre­da­nju, sru­ši­li Šve­đa­ni i tri zlat­na zvo­na i zlat­na vra­ta su pa­li u Be­lo je­ze­ro. Ka­da se de­voj­ka pri­bli­ži­la oba­la­ma je­ze­ra, zvo­na su po­če­la da va­pe da ih iz­va­di, ali je ona mi­sli­la da ima sna­ge da iz­vu­če sa­mo naj­ma­nje, ta­ko da su pre­o­sta­la dva osta­la u je­ze­ru. Taj mo­tiv ko­ri­sti Alek­san­der Maj­ku­ev­šći u svom ro­ma­nu Re­mu­so­vi do­ži­vlja­ji i pred­sta­vlja me­ta­fo­ru sa­me ka­šup­ske isto­ri­je i ne­mo­guć­no­sti da se Ka­šu­bi otrg­nu od vla­da­vi­ne tu­đin­skog jar­ma. U ovoj an­to­lo­gi­ji su ti mo­ti­vi raz­dvo­je­ni: po­ja­vlju­je se mo­tiv pot­po­plje­nih zvo­na i neo­d­luč­no­sti da se ona iz­vu­ku i sla­bo­sti se­lja­ka da do kra­ja po­mog­ne vla­da­ri­ci ukle­tog zam­ka.

6. Če­sti su mo­ti­vi ka­šup­skih đa­vo­la i broj­ni nji­ho­vi na­zi­vi: đa­vo (kaš. «djo­bel», «djo­hel»), zli, «čort», bes/bi­jes («bjis»), «ka­duk», pa­kle­nik, «smo­lok» (od smo­le), cr­ni bog, vla­sti­te ime­ni­ce: Le­ce­per (Lu­ci­fer), Jerk, La­ta­vjec (le­te­ći zao duh), Zgže­ha, Zgži­dlok, Skar­bo­vjec (ko­ji ču­va no­vac), Ma­mun, Skam­žoh, Ro­čit(k)a i naj­po­zna­ti­ji Purtk (ono­ma­to­pej­sko ime na­sta­lo od zvu­ka ko­ji pra­ti is­pu­šta­nje ga­so­va) i Smantk (po­lo­ni­zo­va­no Smen­tek, si­no­nim za smut­nju, ali sa do­dat­nim zna­če­njem: smen­tek – tu­ga, da­kle na­go­ve­sti­lac vre­me­na bez ra­do­sti) – mo­žda pre duh zla u ze­mlji Ka­šu­ba.

Ovaj po­sled­nji ima i svo­ju isto­ri­ju ve­za­nu za ka­šup­sku i knji­žev­nost in­spi­ri­sa­nu ka­šup­skim pre­de­li­ma, do­ga­đa­ji­ma i lju­di­ma. O nje­mu pi­še polj­ski pi­sac Ste­fan Že­rom­ski i nje­go­vo po­re­klo iz­vo­di od na­je­zde vi­kin­ga i pr­vog uda­ra gro­ma o do ta­da mir­nu slo­ven­sku ze­mlju (Fi­šer npr. sma­tra da je Smantk naj­sta­ri­ji od svih đa­vo­la, ana­li­zi­ra­ju­ći tra­di­ci­ju bal­tič­kih na­ro­da). Od ta­da se Smantk na­la­zi ne­iz­o­stav­no svu­da gde se či­ni ne­prav­da i mut­na ra­bo­ta, gde tri­jum­fu­je na­si­lje, ne­pri­ja­telj i ugnje­tač (ma­da po­sto­ji i ver­zi­ja «autoh­to­nog» Smant­ka, ko­ji na­sta­je kao pro­iz­vod «me­ta­fi­zič­kog od­no­sa čo­ve­ka pre­ma mo­ru» i uop­šte si­vi­la pri­mor­skog po­je­zer­ja, ko­ji do­mi­ni­ra ve­ći­nom go­di­ne, dok ga Zeh­ta ve­zu­je za pa­gan­ska bo­žan­stva. Pre­ma Maj­ku­ev­šči­ju Smantk se po­ja­vlju­je ote­lo­tvo­ren u raz­li­či­tim zlim li­ko­vi­ma³. Đa­vo­li se ge­ne­ral­no ba­ve ku­po­vi­nom du­ša, ču­va­ju bla­go u ze­mlji i vo­di.

U jed­nom bro­ju mo­ti­va đa­vo je po­i­sto­ve­ćen sa slo­bod­nim zi­da­rom, a slo­bod­ni zi­da­ri sa Nem­ci­ma. I uop­šte, če­sto se ta­kav đa­vo obla­či kao Ne­mac, go­vo­ri ne­mač­ki (što tre­ba da mu do­da đa­vo­lo­ve atri­bu­te) i ne­pri­ja­telj­ski je ras­po­lo­žen pre­ma slo­ven­skom ži­vlju. Taj mo­tiv bo­ga­to ko­ri­sti Maj­ku­ev­šči u naj­bo­ljem ka­šup­skom ro­ma­nu Re­mus.

7. Mo­tiv uspa­va­ne voj­ske i zam­ka ko­ji je pro­pao u ze­mlju, oba ve­za­na za ne­ke isto­rij­ske či­nje­ni­ce (ru­še­nje i pro­pa­da­nje ne­ko­li­ko zam­ko­va-pre­sto­ni­ca ka­šup­skih kne­že­va), za ne­ke ar­he­o­lo­ške na­la­ze (npr. pret­po­sta­vlje­ni za­mak u Ga­reč­nji­ci od ko­ga je ostao sa­mo bre­žu­ljak) i ve­zu­ju se za ka­šup­ske na­ci­o­nal­ne mo­ti­ve o nji­ho­voj pro­pa­loj sta­roj sla­vi i voj­sci ko­ja pod ze­mljom spa­va če­ka­ju­ći da je bo­gom­da­ni iza­bra­nik u no­vo, po­volj­ni­je do­ba pro­bu­di. I, uop­šte, sva­ki bre­žu­ljak ko­ji je pre­o­stao po­sle ru­še­nja ne­kog ka­šup­skog zam­ka, po­se­du­je i svo­ju ver­zi­ju pri­če s tim mo­ti­vi­ma. Nji­ma tre­ba do­da­ti i mo­tiv za­ča­ra­ne prin­ce­ze, ko­ji je iz­u­zet­no le­po ukom­po­no­vao Maj­ku­ev­šči u svoj ro­man o Re­mu­so­vim do­ži­vlja­ji­ma. U nje­go­vom de­lu za­mak i prin­ce­zu ču­va­ju tri moć­na de­mo­na Trud, Strah i Nje­var­to (ne vre­di). U ve­zi sa Ga­reč­nji­com po­sto­ji i le­gen­da o ne­ve­ro­vat­noj ru­pi u ze­mlji na vr­hu bre­žulj­ka: šta god bi se u nju ba­ci­lo, od­mah se vra­ća­lo na­zad, ali u od­re­đe­noj me­ri iz­me­nje­no. Ako bi to bio štap, vra­ćao bi se bez ko­re, a npr. mač­ka – od­ra­na i bez ko­že.

Pre­ma J. Sam­pu «ini­ci­jal­ni mo­tiv» zam­ka ko­ji pro­pa­da u ze­mlju naj­ve­ro­vat­ni­je se na­la­zi u baj­ci u ko­joj uobra­že­na prin­ce­za vi­še vo­li da sa ce­lim zam­kom pro­pad­ne u ze­mlju ne­go da na sve­tu po­sto­ji ne­ko lep­ši od nje (u baj­ci – Bo­go­ro­di­ca).

8. Mo­ti­vi ve­za­ni za ge­o­gra­fi­ju Ka­šu­ba, a pre sve­ga za Bal­tič­ko mo­re: pre­ma sti­li­za­ci­ji ma­pe mo­ra i na­vo­di­ma Ber­nar­da Zeh­te, Ka­šu­bi Bal­tič­ko mo­re vi­de kao že­nu ko­ja kle­či i mo­li se okre­nu­ta li­cem pre­ma is­to­ku. Ru­ke pred­sta­vlja­ju Fin­ski za­liv, gla­va i vrat – Bot­nič­ki, Gdanj­ski za­liv – ko­le­na, a sto­pa­la su u mo­re­u­zu Ska­ge­rak.

Če­sto se po­ja­vlju­je i mo­tiv ve­li­kog ka­me­na ili ne­kog dru­gog znat­ni­jeg ge­o­graf­skog fe­no­me­na, ko­ji su sva­ka­ko u ve­zi sa đa­vo­lom ili pred­sta­vlja po­vod da se đa­vo uklju­či u rad­nju baj­ke. Ono mo­že bi­ti đa­vol­sko ka­me­nje, Sto­li­mo­vo ka­me­nje ili po­seb­no ka­me­nje ko­je svo­jim iz­gle­dom aso­ci­ra na ne­ki lik. Ne sa­mo što se po­ja­vlju­je, ne­sta­je i ra­ste, već se i raz­mno­ža­va. Ko­ri­sti se kao gra­đe­vin­ski ma­te­ri­jal, a u do­go­vo­ru sa đa­vo­lom, on do­bi­ja žr­tvi­nu du­šu. Po­ne­kad su u pi­ta­nju oka­me­nje­ni pred­me­ti, kao u baj­ci o cr­kve­noj sli­ci ko­ju su Nem­ci hte­li da iz cr­kve iz­ne­su.

9. Mo­tiv Go­ska, ka­šup­skog bo­ga mo­ra, jed­nog od va­žni­jih u ka­šup­skoj mi­to­lo­gi­ji. Pe­snik Pjan­tuv Tu­na go­vo­ri o Go­sku kao stvar­nom bo­gu mo­ra, go­spo­da­ru se­ver­nih ve­tro­va, a ri­ba­ri-lju­di ni­su u sta­nju da mu se su­prot­sta­ve.

10. Mo­ti­vi strikt­no ve­za­ni za ku­šup­sku na­rod­nu mi­to­lo­gi­ju: po­red već spo­me­nu­tih đa­vo­la, ve­šti­ca, Go­ska i iz­ra­zi­tog i ve­o­ma po­pu­lar­nog di­va Sto­le­ma, ka­šup­ska mi­to­lo­gi­ja po­se­du­je broj­ne li­ko­ve ko­ji se spo­ra­dič­no po­ja­vlju­ju u raz­li­či­tim de­li­ma na­rod­ne knji­žev­no­sti. Je­dan od njih su pa­tulj­ci, vla­da­ri «sta­rog sve­ta» i sta­nov­ni­ci «no­vog», ko­ji ži­ve pa­ra­lel­no sa lju­di­ma i po­la­ko ne­sta­ju (kaš. «kro­snjan­ta»). Na­klo­nje­ni su do­brim lju­di­ma i po­ma­žu im. Ne­ka­da su lju­di osta­vlja­li po­ne­što hra­ne u lon­cu, da se na­đe pa­tulj­ci­ma. Još je bli­že čo­ve­ku Gže­nja, per­so­ni­fi­ka­ci­ja sna. Gdeg­de pred­sta­vlja i be­du. U šu­mi se mo­že sre­sti Šum­ska Tet­ka (Bo­ro­vo Cot­ka), slič­na sta­blu bo­ra, sa po­ja­som od bo­ro­vih igli­ca i kru­nom od ši­šar­ki. Do­bri čo­vek je se ne bo­ji, jer ona ču­va šu­mu i lju­de od la­žnih pla­me­no­va i za­lu­ta­le vo­di na pra­vi put. Ipak, te­ško oni­ma ko­ji uni­šta­va­ju šu­mu. Ne­ka­da su joj čak po­ma­ga­li i vu­ko­vi. U šu­mi se mo­že sre­sti i Bo­ruvc. Jed­ni tvr­de da je reč o zlom du­hu ne­ka­da­šnjeg ple­mi­ća (naj­če­šće Nem­ca), ko­ji je pro­dao du­šu đa­vo­lu i pro­go­ni lju­de po svom ne­ka­da­šnjem ima­nju. Dru­gi ga vi­de kao du­ha, ču­va­ra šu­me. Na­vod­no, kad se se­če dr­ve­će, Bo­ruvc pla­če. Pred­sta­vlja ta­ko­đe per­so­ni­fi­ka­ci­ju tu­ge i sa­mo­će. Ro­ćit­njik je duh ko­ji pra­vi ne­sta­šlu­ke. Dr­ži se, uglav­nom, po­da­lje od ku­ća, ali ume i da ome­ta lju­de u snu. Ka­da čo­ve­ku ne­što ne da da spa­va, on­da je to uvek on. Ta­ko­đe skre­će lju­de sa pu­ta, iza­zi­va jak ve­tar, me­ša pu­te­ve. On ima svo­ju part­ner­ku – Ro­ćit­nji­cu. I ona se dr­ži po­da­lje od lju­di i bri­ne o ži­vo­ti­nja­ma i svim bi­ći­ma želj­nim slo­bo­de i lju­ba­vi. Me­đu­tim Mor­nji­ca (o Mo­ri će bi­ti re­či ne­što da­lje) je raz­no­si­la, u ob­li­ku sta­re i ru­žne ba­be, za­ra­zu po se­li­ma. Dok je Mo­gil­njik se mo­že sre­sti u oko­li­ni sta­rih hu­mo­va i usa­mlje­nih gro­bo­va sa­mo­u­bi­ca, gde u ka­sno ve­če – pla­če.

11. Mo­tiv Mo­re: Mo­ra se ra­đa ka­da ku­ma za vre­me kr­šte­nja de­te­ta sa­mo po­mi­sli na Mo­ru. To je uglav­nom naj­sta­ri­ja ili naj­mla­đa od se­dam ćer­ki, ako ro­di­te­lji ne­ma­ju si­na. Mo­ra je i od­ba­če­na de­voj­ka, ali ta­da pro­go­ni sa­mo ne­ver­nog mom­ka. De­voj­ka-Mo­ra če­sto ne zna da je to ona, već to po­sta­je ka­da za­spi, kroz usta je na­pu­šta du­ša i ma­te­ri­ja­li­zu­je se u ob­li­ku mač­ke, psa, be­log mi­ša, kru­ške ili ja­bu­ke, sla­me, trav­ke i sl. Mo­že ima­ti i sa­mo ob­lik kru­ga ko­ji se jed­no­stav­no ko­tr­lja pu­tem. Ska­če na žr­tvu i po­či­nje da je da­vi, dok se sa­ma ne pro­bu­di. Ne­ver­nim lju­bav­ni­ci­ma si­sa krv.

12. Mo­tiv po­gu­blje­nja pti­ce lu­nje (kaš. «ka­nja»): lu­nja je pti­ca iz po­ro­di­ce so­ko­lo­va. Za vre­me su­še ona, na­vod­no, ne mo­že da se do­volj­no na­pi­je vo­de i bez pre­stan­ka le­ti iz­nad ku­ća vi­ču­ći: (na ka­šup­skom) «pic!, pic!» (srp­ski: pi­ti!, pi­ti!). Ka­ko go­vo­ri jed­na od pri­ča, lu­nja za vre­me su­še, ka­da je i sa­mo mo­re is­pa­ri­lo, ni­je po­slu­ša­la sa­vet Bo­ga da ko­pa, za­jed­no sa osta­lim pti­ca­ma, bu­nar. Za­to sa­da mo­že da pi­je sa­mo vo­du ko­ja se sa­ku­pi na ka­me­nu. Ne­ki pro­u­ča­va­o­ci (Te­re­za Gu­tuv­na) sma­tra da lu­nja pred­sta­vlja per­so­ni­fi­ka­ci­ju zle ve­šti­ce. Ta­ko, da­kle, ova pti­ca, bi­va žr­tvo­va­na u do­ba go­di­ne ka­da dan po­sta­je du­ži od no­ći. U ce­re­mo­ni­ji uče­stvu­je oku­plje­na go­mi­la, dže­lat sa se­ki­rom, tu­ži­lac, su­di­ja i sa­ma lu­nja ili njen sim­bol. Ka­da dže­lat za­vr­ši svoj po­sao, da­je znak oku­plje­ni­ma da odah­nu i poč­nu da se ve­se­le. In­te­re­sant­no je bi­lo či­ta­nje lu­nji­nih gre­ho­va (oni su bi­li či­ta­ni na cr­kve­nom, tj. polj­skom je­zi­ku, a ne na ka­šup­skom, da bi se ce­lom či­nu dao što slu­žbe­ni­ji ka­rak­ter), ko­ji su u stva­ri pred­sta­vlja­li gre­ho­ve lo­kal­ne za­jed­ni­ce i po­je­di­nih nje­nih čla­no­va. Naj­ve­ća «po­sla­sti­ca» su bi­li do­ga­đa­ji ko­ju su aso­ci­ra­li na ono što se de­ša­va­lo u do­tič­nom se­lu u to­ku po­sled­nje go­di­ne, a lu­nji­na smrt je tre­ba­la da «ope­re» gre­ho­ve za­jed­ni­ce.

Taj za­ni­mljiv mo­tiv su u ka­šup­skoj knji­žev­no­sti ko­ri­sti­li mno­gi pi­sci, a sam mo­tiv či­ta­nja gre­ho­va su tu­ma­či­li na raz­li­či­te na­či­ne.

13. Vje­šći ili uopi (dru­gi na­ziv je eti­mo­lo­ški sro­dan srp­skoj re­či «vam­pir») pred­sta­vlja­ju mo­ti­ve ne­smi­re­nih du­ho­va umr­lih (ne­ka vr­sta ka­šup­skih vam­pi­ra). Ne spa­va­ju spo­koj­no, već je­du svo­ju po­smrt­nu ode­ću, usta­ju iz gro­ba i vra­ća­ju se svo­joj ku­ći i si­sa­ju krv svim uku­ća­ni­ma i su­se­lja­ni­ma. U grob od­vla­če ce­la se­la. Idu no­ću po­red pro­zo­ra, ku­ca­ju i pi­ta­ju: «Spa­va­te li?», a kad za­ču­ju od­go­vor: «Spa­va­mo», od­go­va­ra­ju: «Spa­vaj­te na vje­ki». I svi u ku­ći umi­ru. Po­ne­kad su u sta­nju da se pop­nu na zvo­nik i za­zvo­ne, što je ozna­ča­va­lo smrt svih lju­di u do­me­tu zvo­na.

14. Mo­tiv Je­vre­ja ve­či­tog lu­ta­li­ce (Aha­sve­ra), mo­žda ni­je naj­če­šći u ka­šup­skom na­rod­nom stva­ra­la­štvu, ali pre­ma Je­ži­ju Sam­pu (Put na sa­bat, Gdanjsk, 1981), u Ka­šup­skoj Ze­mlji za­do­bi­ja je­din­stve­ne oso­bi­ne. Taj ve­o­ma ras­pro­stra­nje­ni mo­tiv u svet­skoj knji­žev­noj tra­di­ci­ji, gde Aha­sve­ra na ve­či­to lu­ta­nje, na ovaj ili onaj na­čin, po­sred­no ili ne­po­sred­no, osu­đu­je ne­tr­pe­ljiv od­nos pre­ma Isu­su Hri­stu, kod Ka­šu­ba za­do­bi­ja spe­ci­fič­nu ni­jan­su. I ka­šup­ski Je­vre­jin do­la­zi u do­dir sa Isu­som (na­rav­no u Ka­šup­skoj Ze­mlji), ali se na ne­ki na to lu­ta­nje na­čin sam od­lu­ču­je, iz­be­ga­va­ju­ći da od Hri­sta za­tra­ži po­sle smr­ti od­la­zak u raj, za go­sto­prim­stvo ko­je mu je pru­žio. Da­kle, ka­šup­ska na­rod­na li­te­rar­na tra­di­ci­ja, u tom po­gle­du ni­je an­ti­se­mit­ska.

*

Na­ve­de­ni mo­ti­vi u tek­stu pred­sta­vlja­ju sa­mo one naj­zna­čaj­ni­je, naj­če­šće po­mi­nja­ne i vi­še pu­ta ob­na­vlja­ne u de­li­ma pi­sa­ca ka­šup­ske knji­žev­no­sti. Njih ima mno­go vi­še i ras­pr­še­ni su u broj­nim na­rod­nim umo­tvo­ri­na­ma.
 

Kašupsko narodno stvaralaštvo kao inspiracija za pisce

Ka­šup­sko na­rod­no stva­ra­la­štvo je bo­ga­to i iz­u­zet­no ma­što­vi­to i sve­že. Pred­sta­vlja­lo je, a i da­nas pred­sta­vlja, in­spi­ra­ci­ju za polj­ske i ka­šup­ske pi­sce na oba je­zi­ka – polj­skom i ka­šup­skom. Valj­da ne­ma zna­čaj­ni­jeg ka­šup­skog pi­sca ko­ji svo­ja de­la, u ve­li­koj me­ri, ne za­sni­va na naj­ka­rak­te­ri­stič­ni­jim mo­ti­vi­ma iz ka­šup­ske na­rod­ne knji­žev­no­sti. Sva­ka­ko je naj­i­stak­nu­ti­ji Alek­san­der Maj­ku­ev­šči sa svo­jim ro­ma­nom Ži­vot i do­ži­vlja­ji Re­mu­sa (1935–1938), ko­ji pred­sta­vlja i naj­zna­čaj­ni­ji ka­šup­ski ro­man, sav pro­žet ka­šup­skom na­rod­nom tra­di­ci­jom. U tom ro­ma­nu, spe­ci­fič­nom vo­di­ču kroz Ka­šup­sku Ze­mlju, na­ći će­mo mno­štvo in­for­ma­ci­ja o nje­nim obi­ča­ji­ma, isto­ri­ji Ka­šu­ba, ka­šup­skom pej­za­žu i, pre sve­ga, fol­klo­ru.

Po­red nje­ga, tre­ba is­ta­ći Hje­ro­nji­ma Der­dov­šči­ja (polj. Der­dov­ski, pe­snič­ka po­e­ma-epo­pe­ja O go­spo­di­nu Čor­linj­skom, ko­ji je u Puck po mre­že išao, 1880) Aloj­zi­ja Bud­zi­ša (polj. Bu­điš), Le­u­e­na Hej­kea (npr. Ka­šup­ske le­gen­de, 1931; Do­bro­gost i Mi­lo­sla­va, 1999), Ja­na Kar­nov­šči­ja (polj. Kar­nov­ski, ne­ko­li­ko dra­ma sa na­rod­nom te­ma­ti­kom), Fran­ci­ška Sand­zec­či­ja (polj. Sen­đic­ki) i već spo­mi­nja­nog Zeh­tu.

Is­tak­nu­to me­sto za­u­zi­ma­ju ka­šup­ski na­rod­ni mo­ti­vi u knji­žev­nim adap­ta­ci­ja­ma ka­šup­skih pi­sa­ca, gde se če­sto na­do­gra­đu­ju i do­bi­ja­ju je­dan ugla­đen li­te­rar­ni ob­lik, ko­ji sto­ji u su­prot­no­sti sa su­ro­vom ru­di­men­tar­no­šću i sve­de­no­šću ori­gi­nal­nih pri­po­ve­da­ka, iako se i u jed­ni­ma i u dru­gi­ma ob­ra­đu­ju isti mo­ti­vi. Ta­kve zbir­ke pi­šu (pri­re­đu­ju i iz­da­ju), npr. F. Sand­zic­či, A. Do­mi­njik, E. Pu­zdrov­ski, L. Ro­pel, A. Na­džel (polj. Na­gel), J. Žul­kov­ski itd.

Naj­vi­še do­me­te u de­li­ma pro­že­tim ka­šup­skom na­rod­nom pri­po­ve­dač­kom tra­di­ci­jom do­sti­žu dva polj­ska pi­sca: Ste­fan Že­rom­ski (ro­man Ve­tar du­va s mo­ra, 1922) i Fran­ći­šek Fe­nji­kov­ski (ro­man Ukle­ti za­mak, 1958. i ne­ko­li­ko zbir­ki po­e­zi­je).
 

IZBOR IZ LITERATURE

1. Bajarz kaszubski. Bajki z „Gryfa” (1908-1912), przygotował do druku i wstępem opatrzył J. Borzyszkowski, Wejherowo-Gdańsk, 2005.
2. T. Bolduan, Nowy bedeker kaszubski, Gdańsk, 1997.
3. J. Drzeżdżon, Piętno Smętka, Gdańsk, 1973.
4. R. Ostrowska, I. Trojanowska, Bedeker kaszubski, Gdańsk, 1978.
5. S. Ramułt, Słownik języka pomorskiego czyli kaszubskiego, scalił i znormalizował J. Treder, Gdańsk-Wejherowo, 2003.
6. J. Samp, Droga na sabat, Gdańsk, 1981.
7. J. Samp, Z woli morza. Bałtyckie mitopeje, Gdańsk, 1987.
8. W wieczornej mgle. Niesamowite opowieści z Kaszub ze Słownika Sychty. W wieczórny dôce. Niestwòrzoné pòwiôstczi z Kaszëbsczi se Słowôrza Zëchtë , oprac. i adaptacja w jęz. polskim G. J. Schramke, Gdynia-Pelplin, 2004.
9. Zaklęta stegna. Bajki kaszubskie, wybór tekstów, opracowanie... J. Sampa, Gdańsk, 1985.
 

STRESZCZENIE

Dušan Vladislav Pažđerski

LUDOWA TWÓRCZOŚĆ KASZUBÓW

W te­kś­cie pr­zed­sta­wi­o­no krótki pr­ze­gląd hi­sto­rii zbi­e­ra­nia kas­zub­ski­ej twórc­zo­ś­ci lu­do­wej, w którym pod­kre­ś­la się ni­e­za­stą­pi­o­ne dzi­e­ło pi­o­ni­e­ra kas­zub­ski­ej myśli na­ro­do­wej i na­u­ko­wej, Kas­zuby Flo­ri­a­na Cënowy (1817-1881), wi­el­ki­e­go zbi­e­rac­za kas­zub­ski­e­go ma­te­ri­a­łu języko­we­go, w tym ró­wni­eż fol­kloryczne­go - Ni­em­ca Fri­e­dric­ha Lo­rent­za (1870-1937), jak ró­wni­eż ksi­ęd­za Ber­nar­da Zëchty (1907-1982) - auto­ra uni­ka­to­we­go Sł­ow­ni­ka gwar kas­zub­skich na tle kul­tury lu­do­wej, t. I-VII, wi­el­ki­ej skarb­nicy twórc­zo­ś­ci fol­klorystycznej lu­du kas­zub­ski­e­go. W dal­szej czę­ś­ci autor D. V. Pa­ždjer­ski opi­su­je niektóre z motywów twórc­zo­ś­ci lu­do­wej, cha­rak­terystycznych dla fol­klo­ru kas­zub­ski­e­go (mi­to­lo­gic­zne, di­a­bo­lic­zne, ge­o­gra­fic­zne, zo­o­lo­gic­zne i dotyczą­ce kas­zub­skich le­gend), pod­kre­ś­la­jąc znac­ze­nie wpływu tych motywów na czo­ł­owych pi­sarzy kas­zub­skich i ni­e­kas­zub­skich, których to twórc­zo­ść zwi­ą­za­na jest z Po­mor­zem Gda­ń­skim.

____________
Napomene:

1. In­te­re­san­tan po­da­tak do ko­ga sam do­šao u jed­nom od pr­vih bro­je­va «Gri­fo­na» je da su po­sto­ja­li, ma­kar i po­sred­ni kon­tak­ti ka­šup­skih de­lat­ni­ka sa Sr­bi­jom, po­čet­kom 20. ve­ka. To do­ka­zu­je ob­ja­vlji­va­nje re­kla­me upu­će­ne svim iz­da­va­či­ma ča­so­pi­sa na ka­šup­skom Po­mor­ju, da po­ša­lju ta­da­šnjem Udru­že­nju no­vi­na­ra Sr­bi­je svo­je ča­so­pi­se, da bi bi­li pri­ka­za­ni na iz­lo­žbi slo­ven­skih ča­so­pi­sa u Be­o­gra­du. Bi­lo bi vr­lo in­te­re­sant­no sa­zna­ti da li je ne­ki od ka­šup­skih ča­so­pi­sa za­i­sta bio na iz­lo­žbi iz­lo­žen (da li se ona uop­šte odr­ža­la) i da li je, even­tu­al­no, ne­ko od Ka­šu­ba ot­pu­to­vao za Be­o­grad.
2. U tran­skrip­ci­ji sa ori­gi­na­la: O vje­šči­ma i upi­ma.
3. Ce­lu knji­gu Sment­kov žig J. Džež­džon (Gdanjsk 1973) po­sve­ću­je ana­li­zi Smant­ko­vog du­hov­nog «na­sle­đa» ko­jim je na­vod­no obe­le­že­na ka­šup­ska knji­žev­nost, pa i ce­la kul­tu­ra.
 

nazad