|
Sagledavanja
ISSN 2217-2017
UDK 821.111.09–93–32
Miloš Jocić
Elementi nonsensa u Alisi u Zemlji Čuda
Luisa Kerola
Rad se bavi elementima nonsensa,
ili radije fantastikom nonsensa, u Alisi u Zemlji Čuda
Luisa Kerola, pokazujući na primerima likova i
situacija u kojima se oni (zajedno sa glavnim junakom)
javljaju; akcenat teksta, međutim, jeste ukazivanje na
činjenicu da Kerolov nonsens ima čvrste logičke osnove i
realizacije, kao i to da se celo delo, bez izuzetka,
može posmatrati kao nonsens-fikcija.
KLJUČNE REČI: nonsens, besmislenost, fantastika, Alisa, Zemlja Čuda.
Govoreći o nonsensu (eng. nonsence,
besmisao, besmislica) u Alisi u Zemlji Čuda Luisa Kerola,
neophodno je na samom početku napomenuti koliko je ovaj pojam,
u kontekstu pomenutog dela, povezan i isprepletan sa pojmom
fantastičnog – štaviše, može se otići toliko daleko i
tvrditi da u romanu zapravo ne postoji granica između
besmislenog i fantastičnog, što i ne treba posebno da čudi ako se
ima u vidu da je čitava fabula romana zapravo opis sna jedne
devojčice, odnosno opis njenog izmaštanog putovanja kroz
izmaštanu zemlju (svakako, kada bismo tražili epitete koji bi
ponajbolje opisali svaki san svakog čoveka, „besmisleno“ i
„fantastično“ bi nam odmah pali na pamet). Kerolov nonsens je
specifičan i još po tome što nije potpuno „besmislen“ – naime,
svaki od njegovih „nonsensnih“ likova ili situacija je čvrsto
usidren u stvarnosti u kojoj ima sasvim logičnu i bukvalnu
realizaciju. Mogli bismo reći da se takav nonsens gradi i
zasniva upravo na „preteranoj logici“, odnosno, još tačnije,
preteranoj metaforizaciji.
Elemeti nonsensa su toliko prisutni
u Alisi u Zemlji Čuda da je, ustvari, teško naći delove ovog
romana koji nisu besmisleno fantastični. Jedan od glavnih
oblika realizacije nonsensa jesu likovi koja Alisa sreće
tokom svoje avanture, a koji su, sa jedne strane, tipični
predstavnici dečije fantastike (u pitanju su, uglavnom,
očovečene životinje uz neke, gotovo groteskno bizarne, ljudske
likove), dok ih sa druge strane njihova karakterizacija i
situacije u kojima se nalaze nesumnjivo „prebacuju“ u domen
nonsensa koji, u Kerolovom slučaju, nije potpuno besmislen; čak
naprotiv.
Recimo, Ludi Šeširdžija i Martovski
Kunić, odnosno njihovo navodno ludilo, inspirisani su
engleskim izrazima „lud kao šeširdžija“ i „lud kao martovski
kunić“1;
Puh, još jedan učesnik Lude Čajanke, konstantno spava, i ova
njegova osobina takođe prati nomen est omen mehanizam kao
i prethodni primer – u engleskom originalu, njegovo ime je
Dormouse, što je složenica nastala od francuskog glagola
dormir, što znači spavati, i engleske reči mouse, miš.
Dalje, Gusenica na pečurci, sa svojim pušenjem nargile i
lakonskim i kvazi-mudrim izjavama je nesumnjivo inspirisana
indijskim misticima2,
što nije jedini primer nonsensa koji svoje izvoršte ima u
fascinaciji udaljenim krajevima britanskog carstva (Alisa se
susreće i sa Dodoom, pticom koja je i tada bila gotovo izumrla
i koja je živela na području Okeanije, a tokom padanja u
zečiju rupu nagađa da li će na kraju završiti u Australiji ili
Novom Zelandu, tadašnjim britanskim kolonijama koje su maltene
bile smatrane „krajem sveta“). Kraljica Srca i ostali dvorjani
predstavljaju tipično dečiju predstavu kraljevske porodice –
oni se pojavljuju u obliku karata, jer je Alisa samo preko njih
mogla videti kralja ili kraljicu. Nije naodmet napomenuti da je
Kraljica Srce najverovatnije inspirisana kraljicom
Elizabetom (koja je u narodu bila „popularna“ zbog čestih
izricanja smrtnih kazni, što je doduše više bila posledica
turbulentnog istorijskog perioda u kojem je vladala nego njenog
„ludila“ ili „ćefa“, što je slučaj sa Kraljicom Srca) i kraljicom
Viktorijom (koja je u Kerolovo vreme vladala bukvalno
polovinom sveta, a usto bila i udovica – otud možda i činjenica
da Kraljica Srce ima znatno veći autoritet od Kralja Srce, koji se
ponaša prilično flegmatično, bar u odnosu na nju).
Vojvotkinja se pojavljuje u dva
dijametralno različita stanja, kao goropadna i zastrašujuća
žena pri prvom susretu sa Alisom, i kao brižna (možda i previše
brižna, kako misli Alisa) osoba pri drugom susretu, tokom
kraljevske partije kriketa. Objašnjenje je sasvim jednostavno:
Vojvotkinja se u svojoj kući „namirisala“ bibera i od njega
postala „ljuta“ (jer je, naravno, sam biber ljut; Alisa čak i
primećuje kako ljudi od sirćeta postaju kiseli, od kamilice
gorki, a od šećera slatki, i zaključuje da bi svet bio mnogo bolje
mesto kada bi ljudi jeli više slatkiša), ali se „odljutila“ i
postala fina čim se našla „van uticaja“ bibera, što se vidi i u
njenom rezonovanju: dok je bila ljuta, tvrdila je da se svet
funkcioniše samo ako svi gledaju svoja posla, dok je pri drugom
susretu sa Alisom izjavila kako, zapravo, „ljubav pokreće svet“.3
Na kraju, tužna Lažna Kornjača, koja
se dojmi kao možda i „najnonsensniji“ lik u knjizi, zapravo ima
prilično logičnu pozadinu. Naime, u Kerolovo vreme, „lažnom
kornjačom“ se nazivalo specijalno spremljeno goveđe meso od
kojeg se pravila supa koja je ukusom podsećala na kornjačinu
supu (specijalitet i privilegija bogatih u to vreme) – u
originalnom, prvom izdanju Alise u Zemlji Čuda sa
ilustracijama Džona Tenijela, Lažna Kornjača je na slikama i
predstavljena kao biće sa telom (oklopom) kornjače i glavom, repom
i zadnjim nogama teleta. Lažna Kornjača čak i peva pohvalnu
pesmu ovoj supi u jednom trenutku.
Vredi posebno spomenuti dva lika
koji su, što se tiče priče, direktno povezani sa pojmom nonsensa,
Belog Zeca i Češirskog Mačka (Mačka Kezala). Beli Zec je, može se
reći, sam po sebi simbol svega besmislenog i fantastičnog u
romanu. Upravo on „uvodi“ Alisu u Zemlju Čuda, koja, prateći ga
tokom cele priče, sve dublje zalazi u teritorije neistraženog
sveta snova. Zec Alisu maltene doživljava kao starog poznanika,
i čak je meša sa svojom služavkom. Mačak, sa druge strane, stoji kao
opozicija Zecu, kao neka vrsta „brane“ nonsensu. Alisi kaže da je
ona, kao i svi ostali u Zemlji Čuda, luda, aludirajući na to da ona,
zapravo, sanja; ispituje je o svetu u kome se nalazi (pita je
„kako joj ide“, zanima ga da li joj se sviđa Kraljica), kao da
posredno želi da joj da do znanja da svet u kojem se nalazi nije
stvaran. Bitan detalj je i to da je Beli Zec sluga Kraljice Srca,
gospodarice Zemlje Čuda (dakle, on je na neki način „sluga
fantastičnog“), dok je Češirski Mačak njen prilično ozbiljan
„neprijatelj“, budući da je on verovatno jedino biće kome ona ne
može odseći glavu (pošto Mačak stalno nestaje i iznova se
pojavljuje; a kako je jedan Kraljičin dželat primetio, nemoguće
je odseći glavu ako nema tela, tj. ako je ono „nevidljivo“).
Naravno, za oba lika se može naći bukvalne realizacija u
stvarnosti – Zec stalno žuri zato što su zečevi brzi i, što se tiče
dece, neuhvatljivi; Mačak stalno nestaje i pojavljuje se baš kao
i prosečna kućna mačka koja, ma koliko pripitomljena bila, uvek
ostaje svojeglava i često beži i vraća se kući.
Izvori nonsensa su svakako i
fantastične situacije u koje Alisa upada tokom svojim
dogodovština u Zemlji Čuda; i u njima, kao što je sličaj i sa
likovima, nonsens ima svoje bukvalne i logične realizacije. Na
samom početku priče, Alisa pojede jedan mali kolač kako bi naglo
porasla, odnosno pije nepoznato piće kako bi se smanjila – deca
jedu da bi rasla, naravno (jedan od najsjajnijih primera
Kerolove dečije, ali matematički neoborive logike), a kada
Alisa popije punu bočicu tečnosti za koju isprva sumnja da je
otrov, a zatim otkrije da zapravo ima ukus pite od trešanja,
ananasa, pečene ćurke, karamele i prepečenog hleba, ona se
smanji, što je možda, samo možda, Kerolova metaforička pouka
da previše ukusnih stvari (piće iz bočice ima ukus svih omiljenih
dečijih jela zajedno) ipak može biti štetno, jer se dete može
„smanjiti“, a ne „porasti“ od takve hrane. Kada Alisa sazna da ne
može da prođe kroz vrata koje vode ka predivnoj bašti u Zemlji
Čuda, počinje da roni suze koje se kasnije, kada se ona ponovo
smanji, pretvore u Jezero Suza u kojem se devojčica umalo udavi,
što je scena koja je (kao mnogi elementi nonsensa u romanu)
zasnovana na igri reči, jer engleski izraz za „grcati u suzama“
je drowned in tears, odnosno, u bukvalnom prevodu –
udaviti se u suzama. Kerolova igra matematičkom logikom, koja
je tako izražena u ovom romanu, najbolje se ogleda u sceni kada
golubica naziva Alisu zmijom. Golubica to isprva tvrdi jer
Alisa ima nesrazmerno velik vrat (posledica konzumiranja
Guseničine pečurke), ali kada joj Alisa kaže da je ona samo
obična devojčica, golubica tvrdi „da su onda devojčice samo
jedna vrsta zmija“, pošto one, kao i zmije, vole da jedu jaja.
Verovatno najpoznatija scena u
Alisi u Zemlji Čuda je svakako Luda Čajanka, gde se
nonsens oblikuje i igrom reči i metaforičko-logičkom
realizacijom u stvarnosti. Elemenat besmisla se javlja u
razgovoru o Vremenu koji vode Alisa i Šeširdžija, i iz koga
saznajemo pravu prirodu Lude Čajanke. Naime, tokom jednog
recitala, Šeširdžija je od strane Kraljice Srca bio optužen da
„ubija vreme“ (odnosno, da dosađuje), tako da je vreme za njega
sada „mrtvo“, tj. uvek je šest sati, odnosno vreme za čaj.
Šeširdžija spomene i da je ranije bio u sasvim pristojnim
odnosima sa Vremenom koje ovde postaje očovečeno – Šeširdžija
prekoreva Alisu što se Vremenu obraća u srednjem rodu, zato što je
on muškog roda, odnosno, kako on sam kaže, taj Vreme.
Na opasku Alise da ona često „udara u vreme“ dok uči muziku
(odnosno udara taktove, odbrojava) on kaže da nije ni čudo što
ona nije u tako dobrim odnosima sa Vremenom kada ga stalno
„tuče“. Interesantan je i detalj kada Šeširdžija i Martovski
Kunić „podmazuju“ sat maslacom u nadi da će proraditi, ali
namera im propadne jer su, navodno, koristili nož za hleb, pa su u
satni mehanizam upale mrvice4.
Određene scene u romanu, pored toga
što su besmisleno fantastične, imaju i blago satirični prizvuk;
na primer, životinje koje su isplivale iz Jezera Suza učestvuju
u Izbornoj Trci (kako bi se lakše osušile), besmislenom
takmičenju u kojem se trči u krug, bez ikakvih pravila, gde svako
ulazi i izlazi iz trke kad hoće i kako hoće, i gde se na kraju ne
razlikuje pobednik od gubitnika (simbolika je sasvim
očigledna); u kraljičinom kriketu, njeni podanici,
vojnici-karte, glume lukove kroz koje lopte motaju da prođu tako
što stoje na šakama i stopalima (kriket je u Kerolovo vreme bio
gospodska, plemićka igra, i bilo je nezamislivo da je neko od
„običnog“ naroda igra, osim ako, naravno, nisu u ulozi sluga i
pomagača, što je ovde kroz nonsens ismejano); na suđenju za krađu
kolača, porotnici zapisuju svoja imena kako ih ne bi
zaboravili do kraja suđenja, besmisleni dokazi i iskazi
(Šeširdžijino svedočenje, pismo, odnosno nonsens-pesma Puba
Srca) se smenjuju jedan za drugim, a kazna se izvršava pre
izricanja presude.
Zanimljivo je da Kerol u jednom
trenutku aludira na određeni događaj iz engleske istorije.
Naime, besmislen zadatak koji dva Kraljičina vojnika
obavljaju, bojenje belih ruža u crveno, inspiraciju
najverovatnije ima u građanskom ratu između plemićkih kuća Jork
i Lankaster, koji je još nazivan i Ratom ruža, budući da se
u grbovima zaraćenih strana nalazila bela, odnosno crvena
ruža.
Bitan, ali ipak pomalo indirektan
činilac nonsensa u romanu je i sama Alisa, odnosno njene
reakcije na čudni svet i likove u njemu. U većini situacija,
Alisa se ponaša kao tipični junak bajke koji sva fantastična
deševanja oko sebe doživljava kao sasvim normalne i uobičajene
stvari (ona se učtivo upušta u razgovor sa drugim likovima,
uglavnom je ne iznenađuju brojne fantastične situacije), ali u
određenim prilikama i ona sama primećuje da joj um upada u
iskliznuće izazvano prisustvom u jednom nemogućem svetu. Kada
dođe u Zemlju Čuda, Alisa se pita da li je drugačiji svet ili ona se
ona sama promenila; pokušava da se priseti dečijih pesmica,
tablice množenja i osnovnih geografskih pojmova, ali ne uspeva u
tome jer se priseća pogrešnih reči u pesmama, tablica množenja
joj nema smisla, a pokušavajuću da nabroji glavne gradove
sveta, govori kako je jedan grad prestonica drugog („London je
glavni grad Pariza, a Pariz je glavni grad Rima“); pokušava da
razreši ko je zaista ona (pošto misli da nije ista osoba koja je
bila jutros) i pita se da li je ona jedno od dece koju je
poznavala – zaključuje da nije Ada, jer „ona ima kovrdžavu
kosu“, ali je gotovo sigurno Mejbl, jer je ona „glupa“ (Alisa misli
da je oglupela pošto ne može da se priseti ni pesama, ni tablice
množenja, ni geografije). Alisine sumnje u sopstveni identitet
se samo produbljuju tokom priče, što je uglavnom izazvano njenom
čestom promenom visine (odnosno učestalim konzumiranjem
Guseničinih „čarobnih“ pečuraka; mada, mala je verovatnoća da
je Kerol u jednoj knjizi napisanoj za decu nameravao da
iskoristi ovakvu simboliku, iako su i u to vreme
nesumnjivo bila poznata svojstva „određenih“ pečuraka); za
različite situacije i izjave likove ona često kaže da su
besmisleni i redovno upada u nesuglasice tokom razgovora, što
potvrđuje da taj svet njoj ipak stran, neobičan i „besmislen“; tokom
partije kriketa, samo ona, od svih takmičara, ne može da
iskontroliše flaminga i ježa koji predstavnjaju palicu i loptu
– jedino u njenom slučaju to zaista jesu flamingo i jež, a
ne neki sportski rekviziti, što pokazuje da se ipak, na neki
način, nalazi izvan besmislene fantastike Zemlje Čuda; a
pomalo zastrašujuće zvuči izjava Češirskog Mačka da je ona, kao
i svi ostali stanovnici Zemlje Čuda, luda.
Ova izjava simbolički znači da,
budući da se nalazi u snu (iako to ona ne zna), Alisa polako
prihvata logiku čudnog mesta na kome se obrela, ali tu logiku
ona ni u jednom trenutku u priči ni ne prihvata ni ne odbija
u potpunosti, nego se stalno nalazi na nekoj vrsti granice, tako
da ona postaje sasvim netipičan junak bajke – junak koji je
fantastično nekad prihvata kao normalnu stvar, a nekad kao
besmislicu. Da je u potpunosti odbila logiku i
prihvatila da je ceo taj čarobni svet samo jedna velika
besmislica, bila bi svesna da je to san i Zemlja Čuda bi izgubila
svoju „magiju“ i tajanstvenost. Sa druge strane, da je
prihvatila logiku tog izmaštanog mesta, sve događaje i
likove bi uzimala zdravo za gotovo, kao sasvim uobičajene, i
njene avanture bi se svele na prostu šetnju po izmaštanoj zemlji5.
Kao dokaz za to možemo uzeti činjenicu da se Alisa budi iz sna tek
kada „poraste“ do svoje prave visine i kada shvati da joj Kralj,
Kraljica i njihovi vojnici zapravo ne mogu ništa jer su oni,
prosto – gomila kartonskih karata.
Na samom kraju vredi pomenuti jedan
vrlo zanimljiv način oblikovanja nonsensa u kojem se, nažalost,
da uživati samo čitajući knjigu u originalu, na engleskom
jeziku, a to su igre rečima (kojih, naravno, ima i u ostalim
realizacijama nonsensa, što je i spomenuto ranije). Kerol je
bio pravi majstor i ljubitelj igara rečima, i za života je
napisao nemali broj logičkih zagonetki koje se upravo
zasnivaju na dvosmislenosti, homonimiji i sinonimiji; u
Alisi u Zemlji Čuda ih nema mnogo, ali nije naodmet
makar spomenti neke. Recimo, kada Miš kaže Alisi da je „njegova
priča duga i tužna“, ona mu odgovori, misleći na njegov rep, da
zaista jeste dug, ali joj nije jasno zašto je i tužan – nesporazum
nastaje zbog istih izgovora engleskih reči tale (priča)
i tail (rep)6;
kada Lažna Kornjača objašnjava zašto je jedan dan imala deset, a
sledeći dan devet sati predavanja (i tako svaki sledeći dan
jedan sat manje), kaže da su se zato i zvala predavanja –
opet, nonsens se zasniva na istom zvučanju reči lesson
(lekcija, predavanje) lessen (smanjivati); naposletku, u
sudnici ispada simpatičan nesporazum između Kraljice i
Šeširdžije prouzrokovan homofonijom između engleskog glasa
T i reči tea (čaj).
Očigledno je, dakle, da su elementi
nonsensa (koje Luis Kerol oblikuje tako da budu, paradoksalno,
savršeno logični) ono što najbolje karakteriše Alisu u
Zemlji Čuda i ono po čemu se ona izdvaja u moru drugih
knjiga za decu. Kao uspešna mešavina duhovitog, besmislenog i
fantastičnog, ova knjiga je i posle gotovo dva veka od prvog
objavljivanja i dalje jedna od najpopularnijih dečijih (i ne
samo dečijih) knjiga na svetu, sa likovima i događajima koje
svako dete bilo gde na svetu može prepoznati. Koji mogu biti
razlozi tome? Možda činjenica da se ova knjiga ni ne trudi da bude
pretenciozna, da poduči decu ili da ima neku pouku – to je,
jednostavo, putovanje jednog deteta kroz neobični svet svoje
mašte; to je knjiga čije namere ne idu dalje od toga da zabavi,
oraspoloži i podstakne na maštanje. Ponekad, to (pomešano sa
zdravom dozom besmisla) je sve što detetu treba. Možda je upravo to
pouka ove priče? Kako sama Vojvotkinja kaže: Everything’s got a
moral, if only you can find it.
SUMMARY
Miloš Jocić
ELEMENTS OF NONSENCE IN LEWIS CARROL’S ALLICE IN WONDERLAND
In this paper, scenes and characters (including the title character) from
Lewis Carrol’s Allice in Wonderland are percieved in the context of
so-called nonsence fiction. Through deep analisys of aforementioned aspects
of this children’s book, it is shown that elements of nonsence fiction are,
in fact, the prevailing literary elements in this work, and that they don’t
nececarily fit in the „fiction“ category, being that all of them have
logical realisations and foundations in „real“ life.
____________
Napomene:
1. Sezona parenja kunića je, u
Britaniji, negde između februara i septembra, pa otud i izraz
„lud kao martovski kunić“; sa druge strane, izvori izraza „lud kao
šeširdžija“ nisu baš najjasniji. Moguće da je izraz nastao
inspirisan slikom šeširdžija koje su, noseći sve svoje šešire
na glavi, išli ulicom i „reklamirali“ svoju robu; ili možda
činjenicom da se od sredine 18. do sredine 19. veka u pravljenju
šešira koristila živa, tako da je određeni broj ljudi, mahom
šeširdžija, patio od trovanja živom, što je za posledicu imalo
određene neurološke probleme (odnosno „ludilo“). Zanimljivo
je da se jedan od procesa u pripremi materijala za pravljenje
šešira nazivao „šargarepiranje“ (eng. sarotting; i pitanju je bio
postpak odvajanja životinjskog krzna i kože tokom kojeg se
koristila određena smesa narandžaste boje), što možda
objašnjava kako je Luis Kerol odlučio da spoji baš Šeširdžiju i
Martovskog Kunića.
2. Da se primetiti i izvesna veza između Guseničine „aure“
mudraca i toga što upućuje Alisu da koristi pečurku na kojoj
leži kako bi na silu menjala svoj rast – tako Gusenica ispada
neka vrsta Alisinog „duhovnog vodiča“ ili „gurua“. U Kerolovo
vreme, sasvim pristojan broj plemićkih porodica, naročito onih
koji su bili stacionirani u Indiji, koristio je „usluge“
hinduističkih mudraca.
3. Zanimljiva je činjenica da je antagonizam između Kraljice
Srce i Vojvotkinje možda imao inspiraciju u stvarnosti, pošto
kraljica Viktorija nije bila u baš sjajnom odnosu sa svojom
majkom, vojvotkinjom od Kenta, koju je čak i udaljila iz
kraljevske palate kada je bila krunisana za kraljicu.
4. Ovaj motiv je specifičan po tome što je u isto vreme i
metaforičan i bukvalan. Metaforično je to što Šeširdžija i
Kunić pokušavaju da „podmažu“ sat maslacem, kako bi vreme lakše
„teklo“ (i time ih, možda, oslobodilo od večne Čajanke), ali ovaj
apstraktan detalj biva neutralisan nejbeznačajnijim mogućim
elementom bukvalnog – ne uspevaju podmazati vreme jer su mrvice
hleba ušle u satni mehanizam, i samo pogoršale stvar.
5. Ukratko: da je Alisa na početku prozrela besmisao Zemlje Čuda
kao nešto što je sasvim nerealno, to bi značilo da je ona svesna da
sanja, i ništa što bi ona doživela u toj izmaštanoj zemlji ne bi
bilo toliko uzbudljivo jer bi ona znala da svi ti događaji,
jednostavno, ne mogu biti stvarni. Da je prihvatila taj besmisao
kao nešto sasvim normalno, kao tipični junak bajke, cela radnja
romana bi se svela na ređanje fantastičih slika i likova koji ne
ostavljaju nikakav utisak na Alisu, jer ih ona doživljava kao
sasvim uobičajene, što bi opet rezultiralo potpunim odsustvom
uzbudljivosti. Dakle, dinamika u Alisi u Zemlji Čuda ne
proizilazi iz besmislenih i fantastičnih slika i situacija,
nego iz Alisinih reakcija na njih – nekad će reagovati sasvim
normalno (kada bez pogovora prihvati da igra kriket sa
Kraljicom), a nekad će biti svesna besmisla koji vlada u Zemlji
Čuda (začuđeno će pitati vojnike zašto boje ruže u crveno).
Alisa stalno igra na toj granici između shvatanja i totalnog
nerazumevanja sveta oko nje (kao pravo dete, uostalom),
postajući posrednik između magičnog sveta kojim luta i samog
čitaoca.
6. U engleskom izdanju Alise u Zemlji Čuda, Miševa pripovest i
jeste predstavljena u obliku repa koji ide u cik-cak i koji je sve
tanji što se kraj bliže približava; otud komentar Alisin, na opasku
Miša da ga ne prati, da je ga je slušala do petog zavijutka. Kada
Miš uzbuđeno porekne da je stigao do petog „zavijutka“, Alisa se
ponudi da mu razveže čvor, što je igra rečima not (ne) i knot (čvor),
koje se u engleskom jeziku izgovaraju isto.
nazad
|