O knjigama

Milica Jeftimijević Lilić

OD LJUBAVNE RAZUZDANOSTI
DO POTPUNE SPIRITUALNOSTI

(Nenad Grujičić: Muža duša, Prometej, Novi Sad, 2009)

Sa dvadesetinu ob­ja­vlje­nih na­slo­va, Ne­nad Gru­ji­čić se svr­stao u ve­o­ma plod­ne i žan­rov­ski raz­u­đe­ne pi­sce što mu obez­be­đu­je značajno me­sto u sa­vre­me­noj srp­skoj knji­žev­no­sti. Ono što ga iz­dva­ja je in­tu­i­tiv­na kre­a­tiv­nost ko­ja ga vo­di u du­bi­ne bi­ća i epi­fa­nij­ske uvi­de. Otvo­re­nost za is­ko­rak iz se­be u svet dru­gog, spo­sob­nost tran­sfor­mi­sa­nja i sti­za­nja do sa­mo­spo­zna­je Gru­ji­čić de­mon­stri­ra u ro­ma­nu-pr­ven­cu Mu­ža du­ša ko­ji bi se mo­gao či­ta­ti i u klju­ču erot­ske pro­ze da stva­ri kod nje­ga ni­su du­blje i sup­til­ni­je no što se na pr­vi po­gled či­ni.

Te­ma sek­su­al­no­sti je ve­o­ma pri­sut­na u sa­vre­me­nom do­bu, njo­me su se od­u­vek ba­vi­li mno­gi umo­vi, ona je stva­ra­lač­ki plo­do­tvor­na. Ali i te­ma lju­ba­vi kao fe­no­me­na je raz­ma­tra­na kroz sve ci­vi­li­za­cij­ske pe­ri­o­de. U uvod­nom de­lu knji­ge či­ta­mo mo­to ko­ji ob­je­di­nju­je lju­bav i ero­ti­ku ko­jih je pu­na ova uz­bu­dlji­va knji­ga: Lo­gi­ka hri­šćan­skog duha: da se du­ša mo­ra da oka­lja zem­nom lju­ba­vlju, a lju­bav da se oskr­na­vi ka­ja­njem (I. An­drić: Le­gen­da o La­u­ri i Pe­trar­ki).

Gru­ji­čić po­tom na­vo­di mi­šlje­nje P. M. Ig­na­tu­sa: Lju­bav je otrov, u ko­jem se sa po­zi­ci­je „psi­ho­lo­ške struč­no­sti“ iz­ri­če mi­šlje­nje o lju­ba­vi kao bo­le­sti ko­ja tru­je du­šu i vi­di se u ne­ga­tiv­nom kon­tek­stu po bi­će ono­ga ko­ga za­po­sed­ne. Po­me­nu­ti od­lo­mak  je osno­va i iz tog je­zgra kre­će fa­bu­la ro­ma­na, te se u kraj­njem slu­ča­ju i po­tvr­đu­je na pri­me­ru glav­nih pro­ta­go­ni­sta.

No, Gru­ji­čić kao autor ima ve­će pre­ten­zi­je ne­go da sa­mo po­tvr­di da je ovla­dao ro­ma­nesk­nom for­mom u ko­joj su svi kom­po­zi­ci­o­ni de­lo­vi uzroč­no-po­sle­dič­no po­ve­za­ni. On, pre sve­ga, vr­lo pre­ci­zno osli­ka­va vre­me u ko­jem pi­še i po­ka­zu­je čud­nu pu­ko­ti­nu iz­me­đu po­lo­va iako me­đu nji­ma i da­lje po­sto­ji ma­gič­na pri­vlač­nost. U ši­ro­ko za­sno­va­noj pri­či o mo­der­noj ci­vi­li­za­ci­ji, on do pa­rok­si­zma do­vo­di is­pra­znost psi­ho­lo­gi­je kao na­u­ke ko­ja to­bož po­la­že pra­vo na du­šev­no zdra­vlje na­ci­je, a ono se na ta­ko oče­vi­dan na­čin to­pi te je čo­vek pre­pu­šten lič­nim na­po­ri­ma ili, na­ža­lost, oni­ma ko­ji se ko­ri­ste tu­đom ne­sre­ćom. Iz­bo­rom glav­nog ju­na­ka – iz te sfe­re – psi­ho­lo­ga, autor ta­ko­đe su­ge­ri­še dru­štve­ni pro­blem ko­ji je vi­še ne­go ak­tu­e­lan.

Glav­ni pro­ta­go­ni­sta je, da­kle, psi­ho­log, no nje­go­vo lič­no is­ku­stvo je sa­mo po­tvr­da ne­mo­ći stru­ke da se raz­re­še unu­tra­šnji pro­ble­mi: lju­bav pre­ma že­ni ko­ja ima mu­ža i lju­bav­ni­ka, a oči­gled­no ne­ma ono što će je upot­pu­ni­ti i stva­ra­lač­ki na­dah­nu­ti da spo­zna sve svo­je po­ten­ci­ja­le ko­ji su za­pre­te­ni u eg­zi­sten­ci­jal­noj te­sko­bi i od­su­stvu pra­vog su­sre­ta sa so­bom, što istin­ska lju­bav omo­gu­ću­je.

Po­sma­tra­no sa sta­no­vi­šta uvod­nog sta­va o lju­ba­vi kao otro­vu, vi­di­mo da ta ose­ća­nja po­zi­tiv­no mo­ti­vi­šu psi­ho­lo­ga-ne­že­nju, te ga vi­đa­mo u broj­nim lju­bav­nim-erot­skim ve­za­ma ko­je mu pru­ža­ju te­le­sno za­do­volj­stvo. No, ipak, on ne na­la­zi pra­vu do­pu­nu, oso­bu ko­ja bi ople­me­ni­la nje­go­vu du­šu i do­ve­la je do pro­sve­tlje­nja, smi­re­nja i sa­mo­stva­re­nja.

Na­slov ro­ma­na, Mu­ža du­ša, upu­ću­je na du­hov­ni aspekt mu­ško-žen­skih od­no­sa, jer reč je u ro­ma­nu pre sve­ga o to­me, iako se za­pra­vo ra­di o du­bljem pro­ble­mu eg­zi­sten­ci­jal­ne pri­ro­de, o su­o­ča­va­nju su­bjek­ta pred enig­mom objek­ta, o pol­no­sti kao naj­bit­ni­jem od­re­đe­nju je­din­ke. O po­ku­ša­ju da se po­sred­stvom pol­no­sti po­be­di iskon­ska pu­stoš unu­tra­šnjeg sve­ta in­di­vi­due, da se sta­pa­njem sa dru­gim pre­mo­sti jaz od se­be do dru­gog, do sve­ta u kraj­njem slu­ča­ju. U tom smi­slu Gru­ji­či­ćev ro­man ima do­sta slič­no­sti sa Ap­daj­ko­vim ro­ma­ni­ma u ko­ji­ma se ta­ko­đe tre­ti­ra pro­blem sek­su­al­no­sti, na­sto­ja­nje li­ko­va da do vi­ših su­šti­na i pro­sve­tlje­nja stig­nu upra­vo pre­ko sek­su­al­no­sti, da se njo­me „ogra­de“ od  stra­ha pred sop­stve­nim ne­stan­kom i be­smi­slom eg­zi­sten­ci­je kao ta­kve.

No, reč je, da­ka­ko i o lju­ba­vi, jer bez­ma­lo svi li­ko­vi u ro­ma­nu za njom te­že, i kad u uza­jam­ne od­no­se stu­pa­ju po­ne­se­ni sa­mo erot­skim im­pul­som. Ali, lju­bav je naj­če­šće zam­ka u ko­ju upa­da­ju ne zna­ju­ći da je i nje­no na­sta­ja­nje sa­mo var­ka ču­la, bi­o­he­mij­ski pro­ces, da­kle ob­ma­na kad nje­no dej­stvo pre­sta­ne, jed­nom reč­ju „mu­ža du­ša“, ka­ko je to na­ra­tor de­fi­ni­sao.

O sve­mu to­me Gru­ji­čić pi­še la­ko i po­ne­se­no, u jed­nom slo­že­nom po­stup­ku gra­đe­nja ro­ma­na kao vi­še­sloj­ne struk­tur­ne ce­li­ne ko­ja ima am­bi­ci­ju da svet sta­vi pod lu­pu oštrog po­sma­tra­ča i kri­ti­ča­ra, po­zna­va­o­ca dru­štve­no-isto­rij­skih okol­no­sti i ljud­ske psi­he, ka­kav je na­ra­tor i glav­ni ju­nak psi­ho­log ko­ji je ve­o­ma in­for­mi­san i o dru­gim aspek­ti­ma ži­vlje­nja i kul­tu­re do­ba ko­jem pri­pa­da.

Po­se­ban deo ro­ma­na pri­pa­da osve­tlja­va­nju ma­nje po­zna­tih či­nje­ni­ca iz isto­ri­je (pri­ča o gre­hu kra­lja Mi­lu­ti­na pre­ma ma­lo­let­noj Si­mo­ni­di ko­ju je na­pa­stvo­vao pro­tiv­no ugo­vo­ru ko­ji je tre­ba­lo da je za­šti­ti, a on­da je vr­lo br­zo po­sle smr­ti bio pro­gla­šen za sve­ca što se pri­pi­su­je nje­go­vim broj­nim kti­tor­stvi­ma, a to, opet, go­vo­ri o svo­je­vr­snom li­ce­me­r­ju cr­kve ko­ja bi, bar u sva­ko­dnev­noj rav­ni, tre­ba­lo da šti­ti ne­vi­ne i ži­go­še greh). Ta­ko­đe su vr­lo dra­go­ce­ne isti­ne o knji­žev­nom sve­tu, su­jet­nim pi­sci­ma ko­ji jed­no pi­šu, a ži­ve sa­svim su­prot­no, o sud­bi­ni ne­sreć­nog pe­sni­ka Bran­ka Milj­ko­vi­ća ko­ji se to­bož obe­sio u Za­gre­bu, a vi­še je ne­go oči­gled­no da se to ni­je mo­glo de­si­ti, tu gde je pro­na­đen, jer ga ta­na­ne gra­ne tog dr­ve­ta ne bi mo­gle iz­dr­ža­ti krup­nog, da­kle, ta smrt je i da­lje ne­ra­sve­tlje­na, ni­kog ži­vog to ne za­ni­ma, te na­ra­tor na­la­zi za shod­no da na to pod­se­ti ne bi li u ne­ko­me pro­bu­dio sa­vest. Le­pa je i pri­či­ca o Ko­či­ću i nje­go­voj lju­ba­vi – Mil­ki, o Zma­ju i Ru­ži, kao i mno­ge dru­ge iz pro­šlo­sti ro­da ko­jem autor pri­pa­da, a ko­je do­pri­no­se ukup­nom uti­sku o ro­ma­nu kao ri­zni­ci zna­nja.

Od ci­ta­ta An­dri­će­ve mi­sli da se du­ša mo­ra da oka­lja zem­nom lju­ba­vlju, a lju­bav da se oskr­na­vi ka­ja­njem, ko­ji je ugra­đen u tki­vo ro­ma­na, i ana­li­tič­kog tek­sta P. M. Ig­na­tus o lju­ba­vi kao otro­vu, po­sta­vlje­nih kao eta­lon iz ko­jeg iz­ra­sta ro­ma­nesk­ni svet, Gru­ji­čić uspe­va da ostva­ri kom­pakt­nu ži­vu struk­tu­ru ko­ja se mo­za­ič­ki skla­pa od krat­kih pri­ča, aneg­do­ta i do­ži­vlja­ja na­ra­to­ra, i do­ča­ra svet za­sno­van na mu­ško-žen­skim od­no­si­ma i – pre­va­ri, kao osnov­nim raz­voj­nim na­če­lom.

Po­la­ze­ći od sta­va ne­kih psi­ho­lo­ga, kao i pi­sa­ca da je lju­bav bo­lest, Gru­ji­čić na stra­ni­ca­ma ko­je sle­de po­ka­zu­je da je to za­i­sta ta­ko, iako nje­gov glav­ni pro­ta­go­ni­sta, stal­no te­ži zdra­voj i is­ce­lju­ju­ćoj lju­ba­vi. Ali, u lju­ba­vi po­sto­je dve stra­ne, mu­ška i žen­ska, ov­de je reč o toj vr­sti lju­ba­vi, i na toj ra­zli­ci po­či­va­ju ne­spo­ra­zu­mi ko­ji ne vo­de he­pi­en­du. Bu­du­ći da  je psi­ho­log ne­za­do­vo­ljan od­no­som sa kro­ja­či­com-sli­ka­rom (ona mu se ipak ne pre­da­je pot­pu­no iako stal­no in­si­sti­ra da on od­go­vo­ri  na pi­ta­nje da li bi se ože­nio njo­me ako bi se jed­nom raz­ve­la) on i da­lje op­šti sa dru­gim že­na­ma. Ma­da uži­va u erot­skim ve­za­ma ko­je is­crp­no pre­do­ča­va u krat­kim aneg­do­ta­ma, psi­ho­log pre­ma tim že­na­ma ima na­gla­še­no iro­nij­ski od­nos, što se oči­tu­je u nji­ho­vim ime­ni­ma, a nji­ho­ve mu­že­ve vi­di u sa­svim gro­tesk­nom vi­du. Pri­tom je ja­sna i iz­ve­sna nar­ci­so­id­nost psi­ho­lo­ga, ko­ja ga de­li i od sa­mog se­be.

Tek kad se smrt ume­ša i odu­zme mu je­di­nu stvar­nu lju­bav, on se­be sa­gle­da­va iz sa­svim dru­gog ugla. Iz nje­go­vog sr­ca po­tek­ne či­sta mo­li­tva za oprost gre­ho­va. On tek ta­da upo­zna­je smi­sao vla­sti­te du­hov­no­sti ko­ja mu do­pu­šta da stig­ne do tran­scen­den­ci­je, da uvi­di sop­stve­nu su­je­tu i ukup­nu ljud­sku ni­štav­nost. Ta­da iz nje­ga po­te­ku re­či ko­je is­ce­lju­ju du­šu, mo­li­tva ko­ja ga uce­lju­je, uokvi­ru­je kao aura ko­ja mu da­je za­šti­tu i do­vo­di ga do sve­bi­ća, do ka­tar­ze kao iz­ra­za du­bo­ke spi­ri­tu­al­no­sti. Na taj na­čin se ro­man o te­le­sno­sti pre­o­bra­ća u ro­man o du­ši.
 

nazad