O knjigama

Slobodan Rakitić

MONODRAMA KAO PRIČA
I PRIČA KAO MONODRAMA

(Radoslav Tilger: Da su mene pitali. „Alma”, Beograd, 2009)

No­vu knji­gu sa­ti­rič­nih i hu­mo­ri­stič­kih tek­sto­va Ra­do­sla­va Til­ge­ra, pod sreć­no na­đe­nim na­slo­vom Da su me­ne pi­ta­li, či­ni jed­na mo­no­dra­ma, de­set obi­mom ne­jed­na­kih po­gla­vlja, i se­dam­na­est pri­ča, na­pi­sa­nih u pr­vom li­cu ko­je ta­ko­đe, sva­ka po­na­o­sob, ima­ju mo­no­dram­ski ob­lik. Se­dam­na­est ka­zi­va­nja, za­jed­no sa mo­no­dra­mom de­lu­ju kao oso­ben ma­li ro­man, iz dva de­la, je­din­stve­na i te­mat­ski i ob­li­ko­va­no. Til­ge­ro­va mo­no­dra­ma ima sve od­li­ke di­na­mič­ne sa­ti­rič­ne pri­če, a pri­če ima­ju svoj­stva mo­no­dra­me.

Pr­vi deo knji­ge, mo­no­dra­ma „Da su me­ne pi­ta­li”, za­mi­šljen je kao „idej­ni pro­je­kat” jed­nog ti­pič­nog „ju­na­ka na­šeg do­ba”, od­no­sno, an­ti­ju­na­ka i mi­to­ma­na ko­ji je ube­đen da je­di­no on ima pra­vo „re­še­nje” za sve pro­ble­me, ne sa­mo na­še ne­go i svet­ske. Sve je u Til­ge­ro­voj mo­no­dra­mi u zna­ku re­fre­na „Da su me­ne pi­ta­li”. Nje­gov „ju­nak” ka­zu­je, pred za­mi­šlje­nim audi­to­ri­jem, da bi na­ša ne­ve­se­la stvar­nost bi­la, na­rav­no, sa­svim dru­ga­či­ja i pro­spe­ri­tet­ni­ja sa­mo da su nje­ga pi­ta­li za re­še­nje. Til­ger je na du­ho­vit na­čin ne sa­mo u mo­no­dra­mi ne­go i u pri­ča­ma dao svo­je­vr­snu ana­to­mi­ju jed­nog men­ta­li­te­ta, prem­da nje­go­va sa­ti­ra isto­vre­me­no ima i po­je­di­nač­nu i op­štu, i lo­kal­nu i uni­ver­zal­nu kri­tič­ku vi­zu­ru.

Til­ge­ro­va mo­no­dra­ma „Da su me­ne pi­ta­li” sa­dr­ži niz iro­nič­nih i hu­mor­nih „sa­ve­ta” glav­nog „ju­na­ka” ko­ji je uobra­zio da zna re­še­nje za sve mo­gu­će pro­ble­me. Na­rav­no da je pi­šče­vo kri­tič­ko vi­đe­nje u mo­no­dra­mi da­to kroz is­kri­vlje­no, naj­če­šće iz­lo­mlje­no ogle­da­lo, pa su i li­ca u nje­mu is­kri­vlje­na, po­čev od glav­nog dram­skog „ju­na­ka” do onih ko­ji­ma se on obra­ća. Re­al­no je do­ve­de­no do fan­ta­sti­ke, a fan­ta­sti­ka do stvar­no­sti. Za ta­kvu sli­ku ne tre­ba kri­vi­ti ni ogle­da­lo ni pi­sca. Ka­da ka­že­mo da je Til­ge­rov „ju­nak” mi­to­man, on­da ima­mo u vi­du nje­go­vu auto­bi­o­gra­fi­ju; on je, po sop­stve­nim re­či­ma, naj­ve­ći svet­ski oba­ve­šta­jac, sa­rad­nik me­đu­na­rod­nih taj­nih slu­žbi, bli­ski pri­ja­telj naj­ve­ćih vla­da­ra sve­ta, kra­lje­va i kra­lji­ca, naj­slav­ni­jih glu­ma­ca i glu­mi­ca; on je glav­ni „pro­jek­tant” sreć­ne bu­duć­no­sti, ne sa­mo na­še ne­go i svet­ske; on je čak i sa­mog „Sta­rog”, ka­ko ime­nu­je svog naj­bli­žeg sa­rad­ni­ka J. B. Ti­ta, do­veo do Sve­te sto­li­ce i sa­mog pa­pe.

Sva­ko po­gla­vlje u mo­no­dra­mi pred­sta­vlja po je­dan „pro­je­kat” Til­ge­ro­vog „ju­na­ka”: za grad­sku či­sto­ću, za eko­nom­sku kri­zu, za pen­zi­o­ne­re, za pro­sja­ke, za po­li­ti­ča­re, za sva­kog gra­đa­ni­na po­na­o­sob. Ni­ko dru­gi ne mo­že što mo­že on.

Dru­gi deo knji­ge „Da su me­ne pi­ta­li“ kom­ple­men­ta­ran je pr­vom i u te­mat­skom je je­din­stvu sa njim. Go­rak je Til­ge­rov hu­mor, ako bi se mo­gao na­zva­ti hu­mo­rom. Pre bi se od nje­ga mo­glo za­grc­nu­ti, na­lju­ti­ti, ne­go se na­sme­ja­ti ili se raz­ve­se­li­ti. No Til­ge­ro­va na­me­ra i ni­je da za­sme­je, ni­je da ora­spo­lo­ži. Nje­gov „ju­nak” i u dru­gom de­lu knji­ge ima ulo­gu sve­vi­de­ćeg, sve­zna­ju­ćeg, „sa­vet­ni­ka” za sva pi­ta­nja: po­li­tič­ka, eko­nom­ska, fi­nan­sij­ska, dr­žav­na, na­ci­o­nal­na, stra­nač­ka, me­dij­ska, skup­štin­ska, kul­tur­na, knji­žev­na, pe­snič­ka, eko­lo­ška.

Funk­ci­ja iro­nič­no-sa­ti­rič­nog i kri­tič­kog is­ka­za Ra­do­sla­va Til­ge­ra, ka­ko u mo­no­dra­mi ta­ko i u pri­ča­ma, ko­je se me­đu­sob­no do­pu­nju­ju, je­ste da na pa­ro­dij­ski na­čin pri­ka­že na­šu sva­ko­dnev­nu stvar­nost u svim nje­nim ob­li­ci­ma i sa svim nje­nim li­ci­ma. „Da su me­ne pi­ta­li“ je kri­tič­ko-sa­ti­rič­na knji­ga o na­ma i o na­šem vre­me­nu, ali i auto­kri­tič­ka i auto­i­ro­nič­na. Til­ger ne ret­ko po­la­zi od stvar­nih do­ga­đa­ja i pre­po­zna­tlji­vih lič­no­sti, što ne uma­nju­je su­ge­stiv­nost nje­go­ve sa­ti­re. On ume da na­pra­vi za­o­kret, ta­ko zna­ča­jan za pri­ro­du sa­ti­re. Pa­ra­dig­mat­ska je pri­ča o ka­la­u­zu, ko­ji je fa­mo­zni J. B. Ti­to od­neo sa so­bom u grob, a ni­je pre to­ga ni­ko­me ot­krio ka­ko ući u Evrop­sku Uni­ju. Upra­vo tu taj­nu (od­no­sno ka­la­uz) ni­je Broz ot­krio ni svom „naj­bli­žem sa­rad­ni­ku”, ,,ju­na­ku” Til­ge­ro­ve sa­ti­rič­ne knji­ge Da su me­ne pi­ta­li i „pro­jek­tan­tu” još jed­ne „na­še sve­tle bu­duć­no­sti”. Til­ger je u svo­joj sa­ti­ri dao vir­tu­el­ni por­tret jed­nog ovo­vre­me­nog do­ma­ćeg Min­ha­u­ze­na i ne­nad­ma­šnog mi­to­ma­na.
 

nazad