|
O knjigama
Svetlana Stanković
ANTIDEMANTI
(Dejan Bogojević: Antidemanti. „Šumadijske metafore” – Biblioteka grada Beograda – Biblioteka „Despot Stefan Lazarević”, Mladenovac – Beograd – Mladenovac, 20103)
|
Već deceniju i po kako
stvaralaštvo književnika, kritičara, pesnika,
slikara, antologičara Dejana Bogojevića
izaziva pažnju i intelektualnu (i onu drugu)
radoznalost domaće javnosti, a koji je svojim
delima prisutan i u inostranstvu i koji uzburkava
sve one sredine koje su nenaviknute na originalni,
avangardni, a ipak i tradicijom obojen način
stvaranja i kreativnog bitisanja.
Potrebno je da se
uzrasta: intelektualno, duhovno i metodološki
da bi se moglo saslušati, videti i na pravi način
razumeti ono što, svojom originalnom pojavom, ne
negirajući prethodna pregnuća i izraze, pravce i
rodove, već ih kreativno sublimirajući, lomeći
kroz osobenu i neponovljivu prizmu ličnog duhovno
– kreativnog rukopisa, nudi ovaj umetnik.
Ova knjiga je prototip
novog načina izražavanja i potrebe saopštavanja
novosti i novih dometa iz piščeve „radionice
duše”: iako se prepliću poezija, proza, strip,
slike, signalističko – zenitistička dela, knjiga
nije kolažno-mozaičkog tipa.
Ona je (i to je to čudo i
novo) dnevničko-romaneskno delo, pomerenih
i izlomljenih koordinata, nanovo sklopljenih
unutrašnjim ritmom i dinamikom.
To se oseti po „dahu”
koji književnik „uzima”: kratki poetsko – haiku
„dah” za ono što se želi sažeti, kao i spremnost na
dužu proznu formu kada oseti da se „to htelo” reći na
baš taj način.
Ono što je htelo u sliku,
crtež – naslikalo se... Uramljena belina –
potpisana je sa: „bela put bajke” sublimirajući
sav kolorit mašte onako kako bela boja sadrži sve
boje. A svaki će čitalac svoj zrak lucidnog svetla
prelomiti u spektar – sopstveni.
Ovo je poetsko-slikovna,
dubinska šema „romana”, samo što je priča – u priči
i načinu pričanja.
U prvom izdanju ove
knjige, pisac pogovora Ilija Bakić, blago
ironično, a zapravo retorički se pita, dečjom
radoznalašću zrelog erudite: „Šta mu dođe
ANTIDEMANTI”? Dođe mu rod, novi književni
rod! Rod (novo) rođeni!
Ili bar novi pravac. Jer se knjiga organski drži
kohezivnom snagom, unutrašnjom (samo)
konstrukcijom i otud ANTIDEMANTI – kada se očekuje
da naredni žanr ili stav potre ili negira prethodno
iskazano – on ga svojom različitošću u formi,
iskazu i sadržini – skladno dopunjava
pronalazeći skrivenu kopču opšte povezanosti.
Ta koherentnost, stalna
pažnja i iznenađenje čine ovo delo kompaktnim i
koherentnim a bitno ga definiše i
„asortiman/arsenal preobražene sintakse”
(Radomir Mićunović).
„Neoavangardni lirik”,
„majstor fonemskih igara”, „najveći bulijevac
svekolike srpske poezije” neke su od sintagmi –
definicija kojima je književnik i književni
kritičar Dušan Stojković definisao i
determinisao delo Dejana Bogojevića.
Možemo slobodno reći da
ćemo jednog dana Evropi ponosno pokazati delo ovog
stvaraoca koji nije nepoznat i inostranim
umetničkim krugovima, pokazujući i dokazujući
time (i još mnogo čime iz korpusa originalnog
stvaralaštva ovdašnjeg kreativnog sveta) da je
ovde duh kreativnog bitisanja bio itekako živ
uprkos svemu, dok je domaću i pažnju te iste
Evrope zaokupljao efemerni sloj dnevno-političko
prolaznih, propadnjivih pojava. Izgubilo se mnogo
vremena za prave susrete i događaje, ali se nadamo
da se dobilo na drugoj strani (stvar dijalektike),
time što su se jasno iskristalisali neki pravci,
fenomeni, a prave, trajne vrednosti uzdigle,
nažalost po ne maloj ceni, iznad prizemnog
bitisanja, koje je diktirano po inerciji mase.
Zato i možemo reći da se
posle postmodernizma, kristališe nova (stara)
epoha (pravac); možemo ga definisati, recimo:
jedan čovek – jedan pravac. Što je i
pošteno, u krajnjem slučaju, baš zbog onog trena kada
se stvaralac nađe s belinom licem u lice i kada je
jedino čudesni dar i tajna stvaranja ono što stoji
između, ali i što na paradoksalan način spaja ta dva
lica i lika, čineći vidljivim i jedno i drugo i što
jedno drugom daje odraz, obris i lik. „ANTIDEMANTI”
to potvrđuje etimološki i empirijski.
nazad
|