|
O knjigama
Dušan Stojković
JEZIKOVANJE MEROM DUŠE
(Nikola Cincar Poposki: Nasip : Izabrane i nove pesme, „Arka“, Smederevo, 2009)
|
Uzmimo naslov zbirke
Vidivid i ukažimo na njegovu polisemičnost:
vidi vid; vid i vid; vi div id; anagramsko
dividi(v). Sam autor ukazuje na: Vidi div Id
i vidi Vid. Odatle sve izvire. Nije to obična
igra reči igre radi. To jezik radi. Bitak
radi u jeziku. Pesma se samorađa. Ona se vidi.
Daje i Idu da se vidi. Posveta zbirke, ambivalentna
i sama, između ostalog, povezuje, praslovenskog,
Vida sa Hristom. Jedan se ogleda u drugom;
simbiotički srastaju.
Vrhunski pesnik, što
Nikola Cincar Poposki nesporno jeste, ne piše
zbirke ne bi li uvećao njihov broj. Zahtevan prema
sebi, lirskoj tradiciji kojoj pripada, samoj
poeziji, pesnik se svakom novom knjigom gradativno
uzvisuje nad prethodnom s kojom, kao i sa čitavim
svojim delom, kao i sa najsnažnijom i najdubljom
(drugo je pitanje da li uočenom kao takvom) strujom
srpske poezije uopšte, uspostavlja fluidne veze,
ne preseca poetsku pupčanu vrpcu. I u Vidividu
je prisutna pesma „U glas sa svecima“ – zaštitni
znak Poposkijeve, ali i jedno od najbitnijih
lirskih ostvarenja svekolike naše poezije. Ona je
u samom srcu (samo je srce) Poposkijeve poezije.
Gotovo sve iz nje ističe; gotovo sve u nju utiče.
Ali, ona je i – pulsirajuće – malo sunce jednog
lirskog kosmosa, najbitnijeg kojeg srpska poezija
danas ima. Pesnik koji se, na prvi pogled, najviše u
jeziku, i jezikom, igra, onaj koji jezik do
neslućenih visina, i dubina, razigrava –
zapravo, najmanje to čini. Nije to bezazlena igra.
Ovo je igra o glavu: jedan pogrešan korak i ponor nas
prihvata. Sama duša (sam duh) vibrira u ovim
stihovima. Oni su, i bukvalno, višeslojni: sastoje
se iz nekolikih nivoa. Neprotumačivi su do kraja.
Svako „tumačenje“ završava tako što se
protumačeno iznova, vrtoglavo, zaošijava ka
novim značenjima. Poposkijeva pesma se nikada ne
„zatvara“; ona je najotvorenija pesma za
koju srpska poezija uopšte zna.
U čemu je osobenost
Poposkijevog poetskog projekta? Šta je to što ga
čini prepoznatljivim i neponovljivim unutar
srpskoga modernog pesništva? Ne bismo li izbegli
sintagmu „jezička poezija“ (tako se naziva grupa
američkih pesnika koju predvode Čarls Bernstin, Bob
Perelman, Ron Silimen, Džejms Šeri itd, a
Poposkijeva poezija se bitno razlikuje od onoga
što je njihova osnovna poetička intencija), mogli
bismo pribeći – s namerom da je jasno odelimo od
svih ostalih zaokruženih i ostvarenih poetskih
projekata moderne srpske lirike, kao i onih koji su
još uvek dela u nastajanju – odrednici (stvorenoj
po uzoru na nekolike francuske književne
teoretičare) poiezija ili pojezija.
Poezija Nikole
Cincara Poposkog – nedovoljno je to u kritici
uočeno – nije samo autohtono pesničko štivo; ona je
u izvesnom smislu, pomalo prikriveni ili pravi
pretres dosadašnje naše pesničke tradicije.
Samo jezgro Poposkijeve poetike može se dovesti
u vezu sa nekolikim postavkama znamenitih lirskih
prethodnika, amalgamisanim i u njegovim pesmama
stvaralački oživljenim. To su, najpre, čuvene
Remboove (dve) rečenice iz pisma upućenog Polu
Demeniju: „Pesnik postaje vidovit pomoću dugog,
ogromnog smišljenog rastrojstva svih čula. Svim
oblicima ljubavi, patnje, ludila; on istražuje
sam sebe, on kroz sebe cedi sve otrove, da bi sačuvao
same kvintesencije.“ (Poposki je, napomenimo,
nesumnjivo, lirski prorok, profet; njegova
poezija koloplet je čulnih senzacija
zarobljenih, ali i oslobođenih – u jeziku;
gledanje, viđenje, vidovitost osnovni je čulni
„zahvat“ u njegovim pesmama). Tu je i Malarmeov opis
„čistog dela“, dat u tekstu „Kriza stiha“ – bez
ostatka primenjiv i na pesme našeg autora: „Čisto
delo podrazumeva izražajno iščeznuće pesnika,
koji prepušta inicijativu rečima,
stabilizovanim sukobljavanjem njihove
nejednakosti. One se pale od međusobnih odsjaja
kao moguć vatreni trag po draguljima...“ Prisetimo
se, Momčilo Nastasijević, pišući o maternjoj
jezičkoj melodiji, opaža: „muzička poplava ravna
je religijskoj“. Najznačajnije pesme Nikole
Cincara Poposkog kazuju i nekazivanjem (njihov
govor mukli je – nipošto ne nemi – govor; one su,
ujevićevski, tamne od dubine), a njihova
osnovna jedinica spušta se i ispod reči, ide do
njihova dna, razmrdava ga i aktivira u svim
pravcima, lepi se za „dno“ druge reči, ali i
uključuje pritom ono što lebdi između reči pre
njihovog dodira / sudara; glasovno je
praminjanje jednako kao što je i sam glas u
akciji.
Agramatizam(u korenu nove
gramatike) jedina je gramatika kojom se može
oglasiti Apokalipsa. Najmanja poetska jedinica
za Nikolu Cincara Poposkog nije stih. Nije to ni
reč; čak ni glas u pravom smislu reči (zato se ova
poiezija ne može nazvati fonetskom) jer glas
korespondira s drugim glasovima, premeće se u
njih, doziva ih... Pesnik iznova stvara jezik:
jezički je mag i demijurg. Pesnički subjekat se
nahodi u samoj jezičkoj magmi. Osluškuje jezička
mreškanja, dodiruje nabore jezika, proizvodi
metafizičko žuborenje. Postaje više medij
jezika no što je jezik njegov medij. Uspeva –
sintezom koja je analiza i analizom koja je
sinteza jezičkih atoma – da razmrda i razigra
umoran (i umoren) jezik, pretvarajući ga u
(i)racionalni (ma koliko to paradoksalno
zvučalo) vrvež. Tu – na jezičkoj ravni – otkrivamo
alhemijsko i ezoterijsko. No, jezička igra kojom se
služi Nikola Cincar Poposki, poeta ludens koji je
– istovremeno – i jedan od najznačajnijih naših
poeta doctus-a (njegova igra učena je igra,
mudrost koja medno vrca iz njegovih stihova
itekako je igriva), ozbiljna i opasna je
igra; smrtno opasna: ona koja se igra u glavu. Nikola
Cincar Poposki, čija se celokupna poezija može
uzeti kao esencijalno otelotvorenje
pesničkih sloboda, litentia poetica sama, jezik
jednači s mišlju i misao s jezikom. Pritom, njegove
pesme obznanjuju kako se misao, kao Afrodita iz
morske pene, rađa tako što svaka reč vuče za sobom –
dubinske – žilice čije talasanje pesma upravo
lovi i prikazuje.
Koje su „ključne“
reči-teme Poposkijevog pesništva? One koje veju iz
njegova pesništva, i veju njime: i(s)kre svetlosti,
kresnice bića. Navedimo ih: jaje; san; oko; sin;
otac; žena; bog; Om; sjaj; tama; Hrist; riđokosa;
Vidovdan; jelo; glad; reč; slovo..., Spisak,
svakako, nije potpun. No, i on je dovoljan da pokaže
kako pesnik svojom lirikom hrli ka iskazivanju
egzistencijalno kriznih situacija. On je bitan
pesnik koji poetski zbori o bitnim
temama, o biću. Njegova poezija nesumnjivo
jeste, hajdegerovski kazano, „kuća bitka“. Ona ima
svoj fon. Palimpsestno je ispisana preko
Biblije. Poposkijeva Biblija sadrži i svoje
ogledalo, ona je – u isti mah – i Antibiblija.
Apokrifno je u srcu svetog. Hristos na korak od
Antihrista. Riđokosa Lilit pored Eve. Uz Adama je
„rošava“ jabuka. Tama uz svetlost, preko nje, protiv
nje, u njoj. (Poposki nije samo evropocentričan
pesnik: „otvoren“ je ka Istoku, dopušta „mačevanje“
ideja, filosofskih učenja.)
Popino pesništvo je
samo, daleka, inicijalna kapisla: kod Poposkog
osnovni princip je ne granjanje (iako je i ono
prisutno) već uviranje, uranjanje, utemeljenje,
ubitnjenje, ali na podlozi koja – metafizički
jezno – treperi. Pritom se on služi principima (i
kada je o pesmama, i kada je o glasovima u rečima
govor) mutacije i kruženja. Aktivira da bi
jezikovao (nimalo slučajno kao rezervni koren
te reči otkrivamo jezu) ono što Jurij Lotman naziva
„energijom stiha“ a pod čim podrazumeva sudar,
konflikt, borbu različitih konstruktivnih
principa. Poposkijeve pesme „otvara“ kafkijanski
i beketovski humor. Ovaj pesnik zagovara i pisanje
telom (njegov tekst veliko je, plazmatično, u
različitim pravcima rastrčano, a pritom dubinski
kontrolisano telo; i duhovno telo – ono duše; može
se govoriti, kada je o njegovoj poeziji reč, o
koži teksta; pismena su ubodi, tetovaža –
i arhetipska). Reči Nikole Cincara Poposkog su
često erotske u onom smislu koji im, u
Zadovoljstvu u tekstu, pridaje Rolan Bart: „...
reč može da bude erotska iz dva protivstavljena
uslova, oba ekscesivna: ako je ponavljana do
klonulosti ili, naprotiv, ako je neočekivana,
sočna u svojoj novosti...“ Lirski subjekat ovoga
pesništva svodi se na glas, tačku motrenja, glas koji
je tačka motrenja. Poposki se kloni „iščezlih“
reči. On postaje medij kojim oživele, nanovo
vaskrsle reči zbore. Njegova gramatika je
samosvojna, apokaliptička. Prisustvujemo
lirskom postanju, Prvi je dan stvaranja: svetlost se,
konačno, razlučuje od tame. Nem stane u usta eda bi
ustao govor. Prozborilo, zaduššo biće.
Jezikovanje duše na
najbolji mogući način „pokriva“ šta je Nikola
Cincar Poposki uspeo da ostvari kada je knjiga
Istiniti u pitanju. Dešavalo se to i kada je o
njegovim ranijim pesničkim zbirkama bila reč
(pisao sam o nekolikim poslednjim, i napisao
otvoreno šta o pesništvu našeg autora mislim), ali ne
i na ovaj način.
Pred nama je knjiga
duhovne poezije kakvu – moguće je – do sada nismo
imali. Njome je do maksimuma oduhovljena stvarnost
u kojoj jesmo, ona je poetski govor same duše.
Pritom je duhovno / religiozno dovedeno u
stvaralački dosluh sa aktualnim / političkim, a
sve amalgamski sraslo (postoje nekoliki „planovi“
same poezije, te sledstveno tome i nekoliki nivoi
čitanja, i kada je o istom čitaocu reč) smešteno na
kritičku, delimice i polemičku, ravan.
Apostrofira se Bog, prisno se komunicira sa njim u
ovim stihovima, ali se, isto tako, pesnik hvata u
polemički koštac sa onima koji slave smrt, krećući
se unazad, ka utrobi, u mrak nerođenja, ka smrti
samoj (kada postmodernisti kliknu O lepo to
se, palindromski, kod Nikole Cincar Poposkog
preobrati u opelo). Za njega je art
jednako aktu. To zahteva ne malu žestinu.
Uvijeno u lirski omotač, pod zvučnim nebesjem,
kritičko aktivira mač ontološkog. Dolazi do
pravog čeonog sudara sa onim što nas je (bar je
pokušalo to učiniti) ozlilo. Pritom
prosijava nebeska rodnina, a pesnik (p)ostaje
narodni pevač.
Srpski pesnik je svesno,
ne snižavajući nipošto pritom vrednost ponuđenog,
išao na pojednostavljivanje kazanog u odnosu na
svoj raniji pesnički opus. Ta „jednostavnost“ čuva,
međutim, auru hermetičnog i jednostavnost je
posebne vrste: poezija je spuštena na Zemlju,
ozemljila se, eda bi njeni čitaoci bili vozdignuti
na nebo, oduhovljeni. Za sve što je Boško Tomašević
pripisao bitnom pesništvu ova knjiga Nikole
Cincar Poposkog mogla bi poslužiti kao više nego
ubedljiv i autentičan primer.
Istiniti, pored prološke i
epiloške pesme, imaju trideset i tri dela / „pesme“
(simbolika brojeva više je nego jasna i
indikativna; Hrist je prizvan i godinama koje je
proboravio na zemnom šaru). Pred nama je poema,
najbolja koju je iznedrio srpski pesnički dvadeset
i prvi vek do sada. Još je Mladen Šukalo, pišući o
Gramatici apokalipse, prozborio koju o
poemama koje su obeležile početak prošlog veka –
Pustoj zemlji Tomasa Sterns Eliota, Morskom
groblju Pola Valerija i Dvanaestorici
Aleksandra Bloka –, dovodeći ih u vezu s pesništvom
autora o kojem pišemo. Istiniti, ubeđeni smo,
na najbolji mogući način „otvaraju“ vek u kojem
živimo. Imaju velike izglede da prevratnička
poema budu. Poeme se, i inače, barem one značajne,
pojavljuju kada poezija dosegne zrelost, postane
pregustom i ne može se zadovoljiti pesmama i
labavije od poema komponovanim zbirkama. Poema
je i jedno i mnoštvo, jedinstvena celina,
ucelinjena jedinstvenost – celovita pesma.
Istiniti su otvoreno delo (otvoreno i u svojoj
zatvorenosti; otvoreno uprkos svakoj
zatvorenosti; slobodno i pored svih rigoroznih
zahteva postavljenih pred sebe i savladanih).
Otvorenost otkrivamo i u tome što se zapravo ne
može precizno reći koliko delova ovaj tekst ima.
Trideset tri „centralna“ dela mogu se tretirati i
kao celina po sebi – trideset četvrta „pesma“.
Forma je, u ovom ostvarenju, potpuno „stopljena“ sa
sadržinom. Ona njome diše, i vice versa.
Kraj jednog „dela“
početak je narednog. Kao pravi kontekstualni fon
Cincareva ostvarenja vidim sonetni venac u
„režiji“ lirskog virtuoza Franca Prešerna.
Cincareva poema i jeste poemski venac
(termin je skovan po uzoru na najsloženiju sonetnu
formu). No, tu nije kraj iznenađenjima.
Nikola Cincar Poposki
ne samo da zadržava sve ono što je bilo njegov
zaštitni znak u pesničkim knjigama koje su
prethodile najnovijoj (reč se ne zaustavlja na
svojim krajevima, veoma često uranja i u narednu,
razlaže se na nekolike ili asocijativno doziva
druge i zvukovno slične u istom ili narednom stihu, u
istoj ili nekoj drugoj pesmi, te imamo, pored pravih
lajtmotiva koji naprosto trepere duž ovog
pesničkog ostvarenja, i fonetske lajtmotive koji
jednako učestalo vibriraju; reč se, takođe, kreće
i unazad, ogleda u nekoj drugoj) i pojačava to do
maksimuma (prološka pesma „Istiniti“, na primer
sadrži samo jedan vokal I – on je njeno jedino
samoglasničko „meso“; da li je slučajno u pitanju
središnji samoglasnik i srpske ćirilice i srpske
latinice, njeno samoglasničko srce – i „obrnutu“
strofu, „ogledalsku“; knjiga, dakle, započinje
složenošću, ukorenjenošću u jezik do samog
njegovog danca, iz koje ishodi kasnija njena
„jednostavnost“), već uvodi i jednu
međusintaksičku kategoriju: ni reč ni rečenica,
reč-rečenica. Uz Rakićevu, njegova
rečenica je „najtečnija“, najharmoničnija
pesnička „rečenica“ svekolikog srpskog
stihovanja, oživotvoreni ples jezika
(prisetimo se i Siluanovog srednjovekovnog
stihopletenija, proznih meandriranja Isidore
Sekulić, rodne jezične melodije Momčila
Nastasijevića, jezičkih vratolomija Miloša
Crnjanskog).
Njegova knjiga
bodlerovski je komponovana arhitektonska
poetska građevina. Njena gustina zbira,
simbiotički, reč, zvuk, pevnost, vajarsko, gotovo
taktilno, uobličavanje, (mentalne i metaforičke)
slike. Pred nama je davno zaboravljeno jedinstvo,
sinkretično, gotovo svih poznatih umetnosti. Sve je
u dosluhu sa svim. Oživela je bodlerovska teorija
veza, univerzalne analogije. U svetskoj poeziji
postoji i naša očica i ne može je niko ukloniti iz
tkanja sveukupnog teksta a da se ovo ne podere.
Autentični smo (kao spoj vizantijskog i
zapadnoevropskog, usmenog i pisanog), samobitni u
sveopštoj drugosti (i niko nam to ne može – osim nas
samih – oteti). I to – „gustina“ pevanog, vrtložna
dubina kazanog koja omogućava da se i bukvalno
„upadne“ u misao, napipa njeno dno, kretanje
ritmom mišljenja, uz poštovanje i
naglašavanje rime ritma, čak i onda kada
nikakve rime nema, uranjanje u tradiciju
pesništva do samih njenih prapočetaka u kojima se
bratime epsko i lirsko, kasnije usmeno i učeno,
emotivno i refleksivno – čini ovu poemu
ostvarenjem koje emanira suštu nit biti. Pred
nama trepti, kao na dlanu, sažižen okom suštinski
lirskog, sam bitak. Čitajući ovo ostvarenje
(napisali smo već ono se može čitati na nekoliko
različitih načina; u njega se može ulaziti,
rizomski, kroz svaku njegovu lirsku poru; njegovo
iščitavanje nalik je na ono koje se može primeniti
kada su Kortasarove Školice u pitanju) mi
vidimo Boga, ali – bogme – osećamo, u dubini duše,
da i On vidi nas. Gledanje je ogledanje. U Njemu smo,
i On je u nama. Sveobuhvatan, traži sveobuhvatno
pesnikovanje. Sve-govor pesništva Nikole Cincar
Poposkog „usrkava“ u sebe i erotsko. Ja se premeće u
Mi. Bitno ne zna za rub, za ivicu. Ono pokriva sve ono
što stvarno / bitno jeste. Dodirujući nešto,
dopuštajući nečemu da dodirnuto lirskim bude, ovo
pesništvo to bitnim čini. Knjiga našeg autora ne
samo da iz Biblije proishodi, ona lirska
Biblija jeste tako što svaka njena „pesma“ mala
knjiga postaje, kao kada je o biblijskim „knjigama“
reč. Iscela posmatrano, ona je peto jevanđelje.
Nikola Cincar Poposki
se i dalje igra rečima demijurški. Najpre je bila
reč. Bog reče svetlost i svetlost bi! Reč je
prethodila orečenom, imenovanje imenovanom. U
tom, i ne samo u tom, smislu Nikola Cincar Poposki je
sržni pesnik. Njegovo pesništvo je i prapesništvo.
Perfekat prisutan u njegovim pesmama hitnut je ka
budućnosti, svojevrsni je futur. Poetika ovoga
autora u mnogome je univerzalna poetika lirskog,
lirska poetika univerzalnog. Igre reči nisu samo
igre. One omogućavaju rečima da se ukorene u bitak,
bitku da se oreči. Peć je i grad i stvar: grad
koji peče, Danteov Dis, ali i ognjište nasred kuće,
hajdegerovska kuća bitka, heraklitovska vatra –
prapočelo. Nimalo slučajno, opsedantne reči
Nikole Cincar Poposkog u poemi Istiniti su
seme i sejanje. Opsedantna je i metaforika
knjige / pisma. Svet knjige jednako je vredan kao i
onaj relan, jednako realan. Mi jesmo i Reči. Pesnik
peva o čoveku, pesniku koji se uhlebljuje u Slovo,
o hlebu pisanog, o sveprožimajućem Slovu, hostiji
lirskog. Jedan od najfrekventnijih glagola ove
knjige je šegati se. Ali, to je šeganje u
glavu, smrtno ozbiljna igra.
Za Romana Jakobsona
metonimija je osnovna stilska figura proznog
diskursa za razliku od metafore koja je zaštitni
znak lirike. Nikola Cincar Poposki uspeva da
„natera“ metonimiju da se u metaforu preobrazi
ostvarujući tako i svebratstvo, svejedinstvo
stilskih figura. Nije to jedino „preobraćanje“. Ja
postaje Mi. On i Ja se prožimaju. Reč je rečenica (i
obratno) u ovom misaonom čudesnom kladencu. Zvuk
dobija telo. I pesnik i čitaoci su ohrišćeni. Na
Zemlji, posvećeni, vide nebesko korenje. Sunce je
nervalovski, igoovski tamno, a zrači. Oslikana je,
ozvučena misao. Iluminirane su nadrealne
remboovske Iluminacije.
Svaka „pesma“ ove knjige
jedan je ritmički talas nalik na kostićevski
zapljuskaj koji je istovremeno i otpljuskaj:
reč se „talasa“ iz samog srca našega bitisanja.
Čitava poema jedan je s neba sišao talas prepun
božanskih kapi.
Ramenom se dodiruje Bog
i ovim stihovima:
po sve doći ću ja
kako je zapisano u
sanovniku
koji nas sanja
Ako neko ne zna kako
izgleda bitna poezija, metafizička do same srži,
doznaće ako se zagnjuri u najnoviju pesničku
zbirku Nikole Cincar Poposkog. Moglo se pomisliti
da se posle Gramatike apokalipse ne može ići
dublje ka samom jezgru pesnikovanja. Otkrilo se,
međutim, da može. Pojavilo se Vaskrslo slovo,
vaskrsnuo je Vidivid, video se, i
unutrašnjim očima, onim iz duše, esencijalni spev
Istiniti. Malarmeovska knjiga svekolikog
srpskog pesništva, ona koju sam naš jezik, njegova i
melodija i ponornost značenja kazivanog i
pevanog, ispisuje, probijajući se kroz prave
lavirinte jezički podsvesnog eda bi dopreo do ravni
pevanog što istovremeno je umom snevano, ne
zaključava se još. Otvorena je, kao i svaka sržna
knjiga svekolike svetske poezije. Njen tvorac
dolazi da posvedoči, čudovit. Vijući
poetsko čudo, jezičkim praskom, zvukočaranjima,
pesnik, kao u tišini prastvaranja, nastajanja i
sveta i jezika i pesme, tvori sam jezik postajući
njim samim. Tvoreći jezikom jezik, gradi pesmom
pesmu. Uklonjena je i najmanja opna koja bi mogla da
deli pevača od ispevanog, pesnika od pesme. Pesnik
se u pesmu preobratio. Svaka pesma je krst. Evo
bolnog, evo pitanja nad svim pitanjima: jeste li to i
pesnik sam?
Nikola Cincar Poposki
je u najvišoj fazi pesnikovanja: pesnik više ne
piše vlastite pesme: one se pišu same. Iz samog srca
(pesničkog) bitka.
nazad
|