O knjigama

Danica Radunović Stolić

LIRSKI MEDALJONI

(Radmila Obradović: Svedok uzaludnosti, „Vranjske knjige“, Vranje, 2009)

Rad­mi­la Ob­ra­do­vić, dok­tor lin­gvi­stič­kih na­u­ka, uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor, pre­vo­di­lac i pe­snik, ob­ja­vi­la je zbir­ke pe­sa­ma: Lir­ski so­li­lo­kvi­jum (Kra­gu­je­vac, 1990), Ču­var tvo­jih sno­va  (Kra­lje­vo, 1992). A u njen stva­ra­lač­ki opus spa­da i zbir­ka pe­sa­ma na srp­skom je­zi­ku i nji­hov pre­pev na fran­cu­ski je­zik sa umet­nič­kim fo­to­gra­fi­ja­ma: Pe­sni­ki­nje Kra­gu­jev­ca (Kra­gu­je­vac,1991), gde je bi­la ko­pri­re­đi­vač. Naj­no­vi­ja zbir­ka pe­sa­ma Sve­dok uza­lud­no­sti, po lir­skoj ube­dlji­vo­sti i po iz­bo­ru te­ma  na­sta­vlja  se na pret­hod­ne. Ob­ja­vi­la i zbir­ke lin­gvi­stič­kih ese­ja: Je­zič­ke mi­ni­ja­tu­re (Pri­šti­na, 1998), Ogle­di iz pri­me­nje­ne lin­gvi­sti­ke (Ko­sov­ska Mi­tro­vi­ca, 2002). Pre­ve­la je i vi­še knji­ga sa fran­cu­skog na srp­ski je­zik.

U „Pred­go­vo­ru“ za knji­gu po­e­zi­je Sve­dok uza­lud­no­sti, Rad­mi­la Ob­ra­do­vić iz­no­si ge­ne­zu na­stan­ka zbir­ke i opi­su­je neo­bič­nu „sud­bi­nu“ sti­ho­va, ko­ja se po­kla­pa sa isto­rij­skim zbi­va­nji­ma i tra­gič­nim pre­lo­mi­ma u ži­vo­tu srp­skog na­ro­da. Ova zbir­ka pe­sa­ma je tre­ba­lo da se po­ja­vi još pre de­set go­di­na, o če­mu autor iz­no­si sle­de­će: „Po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na vi­še pu­ta sam po­mi­šlja­la na ob­ja­vlji­va­nje ove zbir­ke, ali je mo­ju od­lu­ku da u tom smi­slu za­i­sta ne­što pre­du­zmem učvr­sti­la že­lja da ona ugle­da sve­tlost da­na de­set go­di­na od mog pri­nud­nog od­la­ska iz Pri­šti­ne“.

Iako ro­đe­na u Kra­gu­jev­cu, Rad­mi­la Ob­ra­do­vić, sa­vre­me­na srp­ska pe­sni­ki­nja, ži­ve­la je i ra­di­la u Pri­šti­ni pre­ko dve de­ce­ni­je, što je pre­sud­no uti­ca­lo na us­po­sta­vlja­nje čvr­ste ve­ze sa to­po­som srp­skih uz­le­ta, ali i pa­do­va, pa je kao uspo­me­nu na ovaj grad ob­ja­vi­la zbir­ku lir­skih pe­sa­ma, ka­ko i sa­ma u „Pred­go­vo­ru“ sve­do­či: „Ob­ja­vlji­va­lje zbir­ke Sve­dok uza­lud­no­sti pred­sta­vlja moj ma­li lir­ski dug Pri­šti­ni, gra­du u ko­me sam ži­ve­la 22 go­di­ne, Pri­šti­ni ka­kvu i da­nas pam­tim i vo­lim i ko­ja će ži­ve­ti u mom sr­cu.“

Na kra­ju zbir­ke su od­lom­ci iz dve re­cen­zi­je, ko­je su pot­pi­sa­li prof. dr Dra­gi­ša Bo­jo­vić i prof. dr Da­ni­ca An­dre­je­vić. U afir­ma­tiv­nim pro­ce­na­ma re­cen­zen­ti uoča­va­ju do­mi­nan­ti lir­ski ton, sve­de­nost ose­ća­nja, slo­bo­dan stih, uz kon­sta­ta­ci­je: „Lir­ski uz­ne­se­no, uz pri­met­nu na­ra­tiv­nu no­tu, o ve­li­kim i ma­lim te­ma­ma, o sta­ri­ma ko­je za­bo­ra­vlja­mo i ko­je pam­ti­mo, po­e­te­sa Rad­mi­la Ob­ra­do­vić nam nu­di za­ni­mljiv pe­snič­ki ru­ko­pis Sve­dok uza­lud­no­sti.“ (Ve­či­ti krug, Dra­gi­ša Bo­jo­vić).

U re­cen­zi­ji Lju­bav­na kar­ta Da­ni­ca An­dre­je­vić is­ti­če: „Rav­no­te­ža bo­la i lju­ba­vi i gra­vi­ta­ci­ja ose­ća­nja u ovim sti­ho­vi­ma ema­ni­ra­ju upor­nu, uto­pij­sku svest o va­žno­sti esen­ci­je ži­vo­ta pod ko­jim pod­ra­zu­me­va lju­bav ko­ja pret­ho­di eg­zi­sten­ci­ji i uslov je kva­li­tet­nog ži­vlje­nja. Na pra­gu ovog tre­ćeg mi­le­ni­ju­ma sa­mo že­na mo­že ve­ro­va­ti u do­bro­tu ne­kog sve­ta ko­ji će mo­žda do­ći i obra­ća­ti se bo­go­vi­ma lju­ba­vi zah­te­va­ju­ći ple­me­ni­ti­ji, osmi­šlje­ni­ji i do­stoj­ni­ji svet.“

Zbir­ka pe­sa­ma Sve­dok uza­lud­no­sti sa­sta­vlje­na je od šest ma­njih ci­klu­sa, u ko­ji­ma su pe­sme slo­bod­nog sti­ha i na po­et­skoj gra­ni­ci iz­me­đu iz­re­ci­vog i ne­iz­re­ci­vog. Ta neo­bič­na si­tu­a­ci­ja omo­gu­ća­va da se ude­lom ne­iz­re­ci­vog, kao me­stom neo­d­re­đe­no­sti (In­gar­den), ostva­ri lir­ski sen­zi­bi­li­tet i spe­ci­fi­ča­no is­ka­zi­va­nje emo­ci­ja.

Mi­ni­ma­li­zmom u is­ka­zi­va­nju, ko­je je za­po­čeo Vas­ko Po­pa u zbir­ci pe­sa­ma Ko­ra, ko­ji se u raz­li­či­tim lir­skim ostva­re­nji­ma ja­vlja na oso­ben na­čin, pre sve­ga, kao pro­ve­re­ni po­et­ski dis­kurs, ni­ma­lo jed­no­sta­van, tra­je pre­ko po­la ve­ka, ne gu­be­ći ni­šta od svo­je sve­ži­ne i ori­gi­nal­no­sti, pre­po­zna­je­mo i u po­et­skom ra­kur­su na­še sa­vre­me­ne po­e­te­se Rad­mi­le Ob­ra­do­vić. Sa ma­lo oda­bra­nih re­či ostva­ru­je se mno­go, do­bi­ja se stih sen­te­ci­ja, u vi­du epi­gram­skog iz­ra­za ko­me se ni­šta ne mo­že od­u­ze­ti, ali ne i do­da­ti. U ne­kim sti­ho­vi­ma ona se pri­bli­ža­va ha­i­ku po­e­zi­ji, stva­ra­ju­ći lir­ske me­da­ljo­ne, fi­li­gran­ski ube­dlji­ve i estet­ski is­kle­sa­ne. Ta­kav stih po­nek­da pod­se­ća i na kro­ki po­tez u sli­kar­stvu, ka­da je sve­de­nost i esen­ci­jal­nost na vr­hun­cu svo­jih do­ma­ša­ja, što pod­se­ća i na ma­gič­nu li­ni­ju Cvet­ka La­i­no­vi­ća, kao re­ci­mo u sti­ho­vi­ma pe­sme „Ne­pre­bol“: „Sto­ji­mo na ru­še­vi­na­ma / u pe­pe­lu / osme­hu­je­mo se / ru­ke nam se do­di­ru­ju / Naš ži­vot je u na­šim oči­ma“. Ceo stih mo­že bi­ti sve­den na pa­de­žno-pred­lo­šku sin­tag­mu, ili sa­mo na reč, ali uz iz­dvo­je­ni stih-po­ru­ku o ži­vo­tu ko­ji po­sle stra­da­nja osta­je kao trag u se­ća­nju. Slič­no sti­ho­va­nje na­la­zi­mo i u pe­smi „Ma vie“.

Od stil­skih fi­gu­ra pe­sni­ki­nja ko­ri­sti po­re­đe­nje, kao u ve­o­ma le­poj pe­smi „Gra­do­vi“, gde su gra­do­vi upo­re­đe­ni sa lju­di­ma, an­tro­po­mor­fi­zo­va­ni, per­so­ni­fi­ko­va­ni, ona­ko ka­ko je ne­ka­da či­nio u Gra­do­slo­va­ru, svo­jim ma­lim i efekt­nim  pro­znim za­pi­si­ma, Bog­dan Bog­da­no­vić. Kad je u pi­ta­nju iz­bor te­ma, mo­že se re­ći da je na pr­vi po­gled te­mat­ski krug ma­li, ogra­ni­čen tek na ne­ko­li­ko uobi­ča­je­nih lir­skih te­ma o emo­ci­o­nal­nom ži­vo­tu že­ne. Ali, spi­sak te­ma je mno­go ve­ći, sa do­mi­nant­nim mo­ti­vom lju­ba­vi, ali i sa re­flek­siv­nim od­sja­ji­ma i pro­mi­šlja­nji­ma o uza­lud­no­sti, o pro­la­zno­sti, o ne­u­mit­no­sti i o ne­mo­ći čo­ve­ko­voj pred ude­som ne­mi­nov­no­sti i pod ru­kom sud­bi­ne u sve­tu bez pra­vi­la, ali­ja­ni­ra­nom, okru­tom, gde se afir­mi­še sva­ki vid gru­bo­sti i bes­kru­pu­lo­zno­sti. Že­na na pra­gu no­vog mi­le­ni­ju­ma, maj­ka i kćer, sa ose­ća­njem ugro­že­no­sti i sa sna­žnom po­tre­bom da se ne­moć­ni za­šti­te u vr­tlo­gu je svih ih zbi­va­nja. Ta­ko je pe­sni­ki­nja po­ka­za­la da ne­ma ve­li­kih i ma­lih te­ma, od­no­sno da je sve od­raz do­ži­vlja­ja i shva­ta­nja ono­ga šta se oko nas do­ga­đa i ka­ko se to u na­ma ostva­ru­je i na nas re­flek­tu­je.

U lek­sič­kom smi­slu uoča­va­mo jed­no­sta­van i ne­ne­me­tljiv iz­raz, pa­žlji­vo bi­ran, ali i bez mno­go eks­pe­ri­me­ti­sa­nja i te­žnje ka one­o­bi­ča­va­nju. Me­đu­tim, do­ga­đa se i od­stu­pa­nje, ka­da se pre­la­zi u sfe­re fra­ze­o­lo­škog iz­ra­za, kao u pe­smi „Sve­dok uza­lud­no­sti“, gde či­ta­mo: „Cilj je oprav­dao sred­stvo“, što je uti­caj sva­ko­dnev­nog, ko­lo­kvi­jal­nog go­vo­ra, ili pak: „ko­ji ni­zo­vi gla­so­va ozna­ča­va­ju“ („Zna­če­nje re­či“), kao deo ba­vlje­nja na­u­ke o je­zi­ku.

Osnov­ni ton ove pe­snič­ke zbir­ke je ose­ća­nje ple­me­ni­tost i do­bro­te, ona­kve ka­kvu nam da­ru­je hri­šćan­sko ose­ća­nje sve­ta i fi­lo­zo­fi­ja pan­ka­li­zma u uče­nju Džems Mark Bol­du­i­na, gde sa­zna­je­mo da su upr­kos sve­mu, svim ne­da­ća­ma i pat­nja­ma, bez­re­zer­vno, bez iš­če­ki­va­nja uzdar­ja bi­lo ko­je vr­ste, le­po­ta i do­bro­ta osnov sve­ko­li­kog tra­ja­nja. U tom smi­slu mo­že se kon­sta­to­va­ti da su uz­dr­ža­nost i ne­na­me­lji­vost  te­me­lji stil­skog iz­ra­za, ko­ji isi­ja­va iz sva­kog sti­ha pe­sni­ki­nje Rad­mi­le Ob­ra­do­vić. 
 

nazad