|
O knjigama
Ivan Lalović
POETIZOVANE ISTINE
(Goran Labudović Šarlo: Ako vidiš. „Budućnost”, Novi Sad, 2007)
|
Sve što nam u svojoj novoj
knjizi Goran Labudović Šarlo kazuje jesu
poetizovane istine, snažni reflektori upereni u
bitak, upereni u haos sveta, u zabludelo gluvo
doba. Skasku, ustihovano pripovedanje pesnik
započinje rečima „Ako vidiš”, kao da je na startu
poželeo da nam skrene pažnju da je nauman da ispriča
nešto posve poverljivo, da nam otkrije tajnu, da nas
u nju uputi, i da kod svojih čitalaca izazove
saosećaj jeze i nepristajanja na dati
(nametnuti) vrednosni sistem – sistem okrenut
naglavačke.
U svetu koji svojim
stihovima Šarlo svlači do nagosti, ljubav nije
šablon, nije tek „Volim te”, već je izgubljena stvar
na vetrometini gde vijore „štavljene kože
ljubavnika”. Pesnik se pita „kud se dede šapat /
osećaj topline”, a odgovor posredno pronalazi u
sabornom pokliču gradskih klovnova: „Proleće,
proleće, proleće” – i to u sred januara. Ova
replika je samo jedan od primera na koji način
Labudović pristupa stanju stvari. To je, naime,
osvežavajući otklon od blagoglagoljivih
osećanja, raspevane patetike, od rigidnih i
neumoljivih načela. Istovremeno uspostavlja,
kanonizuje svojevrsnu poetiku apsurda, u kojoj
ironija / samoironija imaju ulogu vezivnog tkiva
ovih stihova. Pored toga, zar nije prvi u našoj
poeziji ispevao džibersku ljubavnu pesmu.
Kao pesnik koji je
sagledao, a bogme i u mnogome osetio bol
čovečanstva, kome vrsnim stihovima pokušava da
pomogne starim receptom – klin se klinom izbija –
obnarodovao je da osećaj što je živ i mlad i leptirov
oblak jeste jedina ostavština u tmini. Tmina u ovoj
poeziji predstavlja ono što se u muzici zove tepih,
a u filmovima jezovito iščekivanje nepoznatog.
Prati nas na svakom koraku koji hita ka svetlosti,
ka kolažu duge, i taman što odškrinemo spasonosna
vrata, zaustavlja nas, stavljajući nam ruku na
rame.
Mogli bismo reći zrelo
ostvarenje i usput obrazlagati naš sud, ali ovo bi
bilo suvišno i pretilo bi da tekst poprimi
logoreičan eho, skribomanski broj redova.
Suvišno, jer je Labudović na pozornici srpske
poezije do sada odigrao zapažene role svojim
knjigama „Razmišljam”, „Avinsko pismo” i „Als”. Mnoge
pesme iz ovih ostvarenja nagrađivane su na
prestižnim festivalima u Vrbasu, Knjaževcu,
Beogradu, Mladenovcu, Zaječaru...
Knjiga „Ako vidiš”,
Gorana Labudovića Šarla neodoljivo preporučuje
kao majstora moderne poetske arhitekture, sa etno
prizvukom koji daje „šmek” i patinu posutom
prašinom dalekih zvezda. Šarlova poezija nije
lavirint, ne pokušava da po svaku cenu bude
originalan, u smislu da originalnost bude antipod
zdravom razumu i dobrom ukusu. Primeri iz tekuće
pesničke produkcije nam govore o poplavi mutavih
usta, bučnih i ambicioznih.
Labudović u ovoj knjizi
piše, uglavnom, u formi slobodnog, belog stiha. Ima
istančan talenat, osećaj za melodiju i ritam.
Forma uvire u sadržaj, sadržaj treperi tihom lavom
motiva. Sve je ovde skladno i njišemo se u taktu
iščašenih poenti, otrežnjujućih metafora, u
taktu atmosfere i lirike. fragmenata iz Pariza,
Edinburga, Lisabona, Havane, Beograda...
U pesmama „Draga moja.
Opet to kažem”, „Meteorska ljubav”, „Lagana
vremena”, „Obala od šume”, „Život na farmi”,
„Rigorozna pesma”, i „Moji ortaci spremaju
predstavu” autor dokazuje da mu nije stran ni
rimovan iskaz u kome se pretstavlja kao pesnik koji
je ovladao formom vezanog stiha, poštujući zakone
i metriku neophodnu da pesma ovog oblika bude
uspešna. Tako Šarlo dodiruje obe obale poezije:
belu i rimovanu, a proizvod je, u svakom slučaju,
bujan kolorit lepe književnosti.
„Ako vidiš” jeste pesnikova zapitanost nad mrazom
egzistencije. Projekciju savremenog sveta
nalazimo u pesmi „Poseta”, i dokle god nas miševi –
ale naše svakodnevnice budu neprijatno golicali
ispod nogavica, nećemo prestati da lamentiramo
rečnikom Šarlovog kalambura: „Gotovo je bre!”
(džiberska ljubavna pesma): Misim, ono, stvarno mi je
loše!
nazad
|