O knjigama

Ivan Lalović

POETIZOVANE ISTINE

(Goran Labudović Šarlo: Ako vidiš. „Budućnost”, Novi Sad, 2007)

Sve što nam u svo­joj no­voj knji­zi Go­ran La­bu­do­vić Šar­lo ka­zu­je je­su po­e­ti­zo­va­ne isti­ne, sna­žni re­flek­to­ri upe­re­ni u bi­tak, upe­re­ni u ha­os sve­ta, u za­blu­de­lo glu­vo do­ba. Ska­sku, usti­ho­va­no pri­po­ve­da­nje pe­snik za­po­či­nje re­či­ma „Ako vi­diš”, kao da je na star­tu po­že­leo da nam skre­ne pa­žnju da je na­u­man da is­pri­ča ne­što po­sve po­ver­lji­vo, da nam ot­kri­je taj­nu, da nas u nju upu­ti, i da kod svo­jih či­ta­la­ca iza­zo­ve sa­o­se­ćaj je­ze i ne­pri­sta­ja­nja na da­ti (na­met­nu­ti) vred­no­sni si­stem – si­stem okre­nut na­gla­vač­ke.

U sve­tu ko­ji svo­jim sti­ho­vi­ma Šar­lo svla­či do na­go­sti, lju­bav ni­je ša­blon, ni­je tek „Vo­lim te”, već je iz­gu­blje­na stvar na ve­tro­me­ti­ni gde vi­jo­re „šta­vlje­ne ko­že lju­bav­ni­ka”. Pe­snik se pi­ta „kud se de­de ša­pat / ose­ćaj to­pli­ne”, a od­go­vor po­sred­no pro­na­la­zi u sa­bor­nom po­kli­ču grad­skih klov­no­va: „Pro­le­će, pro­le­će, pro­le­će” – i to u sred ja­nu­a­ra. Ova re­pli­ka je sa­mo je­dan od pri­me­ra na ko­ji na­čin La­bu­do­vić pri­stu­pa sta­nju stva­ri. To je, na­i­me, osve­ža­va­ju­ći ot­klon od bla­go­gla­go­lji­vih ose­ća­nja, ras­pe­va­ne pa­te­ti­ke, od ri­gid­nih i ne­u­mo­lji­vih na­če­la. Isto­vre­me­no us­po­sta­vlja, ka­no­ni­zu­je svo­je­vr­snu po­e­ti­ku ap­sur­da, u ko­joj iro­ni­ja / sa­mo­i­ro­ni­ja ima­ju ulo­gu ve­ziv­nog tki­va ovih sti­ho­va. Po­red to­ga, zar ni­je pr­vi u na­šoj po­e­zi­ji is­pe­vao dži­ber­sku lju­bav­nu pe­smu.

Kao pe­snik ko­ji je sa­gle­dao, a bog­me i u mno­go­me ose­tio bol čo­ve­čan­stva, ko­me vr­snim sti­ho­vi­ma po­ku­ša­va da po­mog­ne sta­rim re­cep­tom – klin se kli­nom iz­bi­ja – ob­na­ro­do­vao je da ose­ćaj što je živ i mlad i lep­ti­rov oblak je­ste je­di­na ostav­šti­na u tmi­ni. Tmi­na u ovoj po­e­zi­ji pred­sta­vlja ono što se u mu­zi­ci zo­ve te­pih, a u fil­mo­vi­ma je­zo­vi­to iš­če­ki­va­nje ne­po­zna­tog. Pra­ti nas na sva­kom ko­ra­ku ko­ji hi­ta ka sve­tlo­sti, ka ko­la­žu du­ge, i ta­man što od­škri­ne­mo spa­so­no­sna vra­ta, za­u­sta­vlja nas, sta­vlja­ju­ći nam ru­ku na ra­me.

Mo­gli bi­smo re­ći zre­lo ostva­re­nje i us­put obra­zla­ga­ti naš sud, ali ovo bi bi­lo su­vi­šno i pre­ti­lo bi da tekst po­pri­mi lo­go­re­i­čan eho, skri­bo­man­ski broj re­do­va. Su­vi­šno, jer je La­bu­do­vić na po­zor­ni­ci srp­ske po­e­zi­je do sa­da od­i­grao za­pa­že­ne ro­le svo­jim knji­ga­ma „Raz­mi­šljam”, „Avin­sko pi­smo” i „Als”. Mno­ge pe­sme iz ovih ostva­re­nja na­gra­đi­va­ne su na pre­sti­žnim fe­sti­va­li­ma u Vr­ba­su, Knja­žev­cu, Be­o­gra­du, Mla­de­nov­cu, Za­je­ča­ru...

Knji­ga „Ako vi­diš”, Go­ra­na La­bu­do­vi­ća Šar­la neo­do­lji­vo pre­po­ru­ču­je kao maj­sto­ra mo­der­ne po­et­ske ar­hi­tek­tu­re, sa et­no pri­zvu­kom ko­ji da­je „šmek” i pa­ti­nu po­su­tom pra­ši­nom da­le­kih zve­zda. Šar­lo­va po­e­zi­ja ni­je la­vi­rint, ne po­ku­ša­va da po sva­ku ce­nu bu­de ori­gi­na­lan, u smi­slu da ori­gi­nal­nost bu­de an­ti­pod zdra­vom ra­zu­mu i do­brom uku­su. Pri­me­ri iz te­ku­će pe­snič­ke pro­duk­ci­je nam go­vo­re o po­pla­vi mu­ta­vih usta, buč­nih i am­bi­ci­o­znih.

La­bu­do­vić u ovoj knji­zi pi­še, uglav­nom, u for­mi slo­bod­nog, be­log sti­ha. Ima is­tan­čan ta­le­nat, ose­ćaj za me­lo­di­ju i ri­tam. For­ma uvi­re u sa­dr­žaj, sa­dr­žaj tre­pe­ri ti­hom la­vom mo­ti­va. Sve je ov­de sklad­no i nji­še­mo se u tak­tu iš­ča­še­nih po­en­ti, otre­žnju­ju­ćih me­ta­fo­ra, u tak­tu at­mos­fe­re i li­ri­ke. frag­me­na­ta iz Pa­ri­za, Edin­bur­ga, Li­sa­bo­na, Ha­va­ne, Be­o­gra­da...

U pe­sma­ma „Dra­ga mo­ja. Opet to ka­žem”, „Me­te­or­ska lju­bav”, „La­ga­na vre­me­na”, „Oba­la od šu­me”, „Ži­vot na far­mi”, „Ri­go­ro­zna pe­sma”, i „Mo­ji or­ta­ci spre­ma­ju pred­sta­vu” autor do­ka­zu­je da mu ni­je stran ni ri­mo­van is­kaz u ko­me se pret­sta­vlja kao pe­snik ko­ji je ovla­dao for­mom ve­za­nog sti­ha, po­štu­ju­ći za­ko­ne i me­tri­ku neo­p­hod­nu da pe­sma ovog ob­li­ka bu­de uspe­šna. Ta­ko Šar­lo do­di­ru­je obe oba­le po­e­zi­je: be­lu i ri­mo­va­nu, a pro­iz­vod je, u sva­kom slu­ča­ju, bu­jan ko­lo­rit le­pe knji­žev­no­sti.

„Ako vi­diš” je­ste pe­sni­ko­va za­pi­ta­nost nad mra­zom eg­zi­sten­ci­je. Pro­jek­ci­ju sa­vre­me­nog sve­ta na­la­zi­mo u pe­smi „Po­se­ta”, i do­kle god nas mi­še­vi – ale na­še sva­ko­dnev­ni­ce bu­du ne­pri­jat­no go­li­ca­li is­pod no­ga­vi­ca, ne­će­mo pre­sta­ti da la­men­ti­ra­mo reč­ni­kom Šar­lo­vog ka­lam­bu­ra: „Go­to­vo je bre!” (dži­ber­ska lju­bav­na pe­sma): Mi­sim, ono, stvar­no mi je lo­še!
 

nazad