|
O knjigama
Dušica Potić
KAO PTICE SELICE
(Milutin Đuričković: Zlatne reči: Svetske narodne poslovice za decu i mlade.
„Alma“, Beograd, 2009)
|
Poslovice su kao ptice
selice, slikovito nas uvodi Milutin Đuričković u
knjigu Zlatne reči, izbor poslovica iz
svetske usmene baštine. Uvodi nas i u ovaj svoj
poduhvat – mali po obimu, a veliki po mudrosti,
budući da su izbori ove vrste kod nas odista retki.
Jer, mudrost nema granica, pa ova kratka govorna
forma usmene književnosti lako prelazi prostor i
osvaja razne narode. Priređivačev je cilj da
sačini široku lepezu svetskih poslovica, zbir
koji bi ukazao na njihove nacionalne oznake i
poreklo, na razlike i na sličnosti, ali, pre svega,
na njihovu duhovnu vrednost i umetničku lepotu.
Po sebi se
razume da jedna ovako nevelika knjiga ne može
pružiti iscrpan i kompleksan uvid u žanr poslovice
u globalnim razmerama, još manje uvid u njenu
naučnu sudbinu da tako kažemo, u tokove
proučavanja i prikupljanja na različitim
meridijanima. Đuričković zato bira manje krutu
koncepciju popularnog izdanja i sklapa knjigu
namenjenu pre svega deci i mladima. To će reći da,
temeljno sakupivši građu iz adekvatne
literature, priređivač nije propratio naučnom
aparaturom na koju obavezuju scijentističke
konvencije, kao što bi bili spiskovi izvora i
literature za građu koja obuhvata ovu književnu
formu u narodnoj književnosti osamdeset i dve
zemlje.
Umesto
zamornih i dugih spiskova, Milutin Đuričković
koncipira džepno izdanje i namenjuje ga najmlađoj
čitalačkoj populaciji. Upravo onoj koja tek ulazi
bogat i složen svet književnosti, osvaja njegov
zahtevan intelektualni horizont. Po sebi se
razume i da narečena namena implicitno postavlja
staro pitanje u nauci o književnosti za decu,
pitanje njene pragmatičnosti – da li dela za decu
moraju sadržati poučnu komponentu ili je ona
njihov etstički okov, odnosno, da li se mogu
iscrpljivati u isključivosti umetničke igre,
lepršavosti larpurlartizma, bez didaktičke, ali i
bez značenjske težine.
Zlatne reči
gotovo po sebi nameću odgovor – da se
književnost, dobra književnost, bez obzira na to
kome je namenjena, nameće samo kao sklad sadržine
i forme, kao smisaona dubina koju mora da prati
adekvatna umetnička struktura. Što veći razum, to
kraći jezik, kaže jedna danska poslovica iz ove
knjige metaforički izlažući i distinktivno
obeležje žanra, njegovu sažetu formu,
jezgrovitost njegovog izraza. Izbor iz ovog
izdanja upravo i potvrđuje tu njegovu
karakteristiku, ali kazuje i da umnost ne traži
velike reči. Ne traži je nigde širom globa. Od
Australije do Finske, poslovicu ćemo prepoznati po
zgusnutoj murosti i jednostavnosti izraza, koji
poput ptica selica, lako prelazi prostor i osvaja
razne narode.
Univerzalnost
delovanja poslovice prati se na još dve ravni njene
književne strukture – na ravni slikovitosti i
eufonije izraza. Obe te njene osobine doprinose
njenoj umetničkoj lepoti, prijemčivosti,
popularnosti. Slikovitost, sa svoje strane, znači
i veći smisaoni opseg, mogućnost da ona deluje ne
samo u različitim vremenima i na različitim
geografskim prostorima, već i u kontekstima koji
se ne moraju ponavljati. Izbor koji nam je ponudio
Milutin Đuričković pokazuje da je ova književna
vrsta u različitim nacionalnim književnostima,
manje sklona posrednosti i višeznačnosti iskaza
nego što smo mi to od naše, srpske poslovice
naučili.
Ona je,
međutim, u nama razvila još jedan vid čitalačkog
očekivanja, usmeren na njenu eufonijsku dimenziju.
Velika zvučna vrednost kratkih govornih formi naše
usmene književnosti ostvaruje se na glasovnom,
ritmičkom i melodijskom planu. Upravo su te
komponente književnog dela najneprevodivije.
Uslovljene strukturom svakog posebnog jezika, one
se u stranom jeziku, u prevodu, neminovno gube.
Posredi, međutim, nije samo estetički fenomen, jer
se iskaz prima prvo u čulnoj, zvučnoj komponenti,
dok neverbalna, dakle, i dikcijska sredstva
presudno utiču na razumevanje, stoga, i na
pamćenje poruke.
Ostajući nužno uskraćen
za lepotu zvuka, donekle, i hendikepiran zbog ovog
nužnog nedostatka, čitalac iz ove knjige, ipak, ne
izlazi s izneverenim početnim očekivanjem.
Zlatne reči uistinu i jesu dragocena riznica
obimom malih, a umnošću velikih dragulja svetske
usmene baštine. Zlatne reči pokazuju svu
dubinu istine egipatske poslovice: „Knjiga je
vrednija od svih spomenika i od svih grobnica, jer
samo ona gradi spomenike u srcu onoga koji čita.“
Ili izokreću pragmatične Japance: „Bogatstvo je
isto što i leteći pepeo. Što ga više skupljaš,
prljaviji postaješ.“ Jer ono se ne meri uvek i samo
krilatim novcima. Bogatstvo koje je ponudio
Milutin Đuričković, raskošan sjaj uma i duha,
upravo je suprotne prirode – što više leti, dalje
stiže, a što ga više skupljamo, sve bodrije
koračamo stazama duhovnog očišćenja.
nazad
|