O knjigama

Žarko Trebješanin

VITA TEOFILOVIĆ - BORAC PROTIV KOLEKTIVNE SENKE

(Vitomir Teofilović: Orvel neće proći. „Alma“, Beograd, 2008)

Vi­to­mir Vi­ta Te­o­fi­lo­vić, pe­snik, sa­ti­ri­čar, ese­ji­sta, knji­žev­ni kri­ti­čar i an­to­lo­gi­čar, mno­gi­ma je u ši­roj jav­no­sti po­znat pre sve­ga kao vr­sni afo­ri­sti­čar. On već de­ce­ni­ja­ma pi­še brit­ke afo­ri­zme kao ne­po­sred­ni sve­dok, ali i kao ak­tiv­ni uče­snik u mno­gim dra­ma­tič­nim dru­štve­nim zbi­va­nji­ma i krup­nim pro­me­na­ma u Sr­bi­ji to­kom po­sled­nje če­ti­ri de­ce­ni­je. Nje­go­vo me­sto kao mi­sle­ćeg gra­đa­ni­na, kri­ti­ča­ra i sa­ti­ri­ča­ra to­kom auto­ri­tar­ne vla­da­vi­ne u dva­de­se­tom ve­ku uvek je bi­lo, ka­ko ča­snom čo­ve­ku i in­te­lek­tu­al­cu do­li­ku­je, u opo­zi­ci­ji.

U ovoj no­voj knji­zi afo­ri­za­ma Vi­te Te­o­fi­lo­vi­ća, ko­ja se po­ja­vlju­je pod in­di­ka­tiv­nim na­slo­vom Or­vel ne­će pro­ći, ne­ke od do­mi­nant­nih te­ma su:
 

• Na­ci­o­nal­ni men­ta­li­tet, me­ga­lo­ma­ni­ja, inat i opi­ra­nje pro­me­na­ma.

• Auto­ri­tar­ni men­ta­li­tet, za­zi­ra­nje od de­mo­kra­ti­je, kao i ne­spo­sob­nost za di­ja­log sa sve­tom.

• Taj­ku­ni i nji­hov uti­caj na dru­štve­ni ži­vot.
   

„Ne­be­ski na­rod“ i nje­gov men­ta­li­tet

Kraj dva­de­se­tog ve­ka u Sr­bi­ji bio je pe­ri­od na­ci­o­na­li­stič­ke za­sle­plje­no­sti i opi­je­no­sti „slav­nom isto­ri­jom“. Mno­gi lju­di su ta­da pod­le­gli ko­lek­tiv­nom lu­di­lu i po­ve­ra­va­li da zbi­lja pri­pa­da­ju iza­bra­nom, „ne­be­skom na­ro­du“, da su Sr­bi „na­rod naj­sta­ri­ji“, či­joj ju­nač­koj pro­šlo­sti svi dru­gi na­ro­di za­vi­de itd. Vi­ta Te­o­fi­lo­vić je uvek imao sna­ge da se od­u­pre ma­sov­nom lu­di­lu, a znao je i da svo­jom ta­na­nom iro­ni­jom i ci­ni­zmom kao hlad­nim tu­šem ohla­di uza­vre­le gla­ve.
 

Ne­ma­ju­ći pret­hod­na is­ku­stva,
Bog stvo­ri Sr­be, na­rod naj­sta­ri­ji.
 

Te­ško da je ta­da, ka­da smo per­ma­nent­no bi­li u rat­nom ili ma­kar van­red­nom sta­nju, ne­ko, osim sa­ti­ri­ča­ra, imao ku­ra­ži da se jav­no pod­smeh­ne na­šem „ju­nač­kom ka­rak­te­ru“ i „pa­tri­o­ti­zmu“. Vi­ta Te­o­fi­lo­vić je kao ra­sni sa­ti­ri­čar bio ka­dar da krat­kim i ubo­ji­tim afo­ri­zmom ras­te­ra na­ci­o­na­li­stič­ku ma­glu, raz­bi­je ide­o­lo­ške ilu­zi­je i raz­ot­kri­je pra­vu, na­ka­znu su­šti­nu la­žnog pa­tri­o­ti­zma.
 

Pa­tri­o­te ne idu u rat,
jer ko bi pod­sti­cao pa­tri­o­ti­zam
kad njih ne­ma?

Ča­sni lju­di, za raz­li­ku od pro­bi­sve­ta i hu­lja, ne­ma­ju po­tre­be da se bu­sa­ju u pr­sa i da se gla­sno raz­me­ću svo­jom lju­ba­vlju pre­ma otadž­bi­ni. Nji­hov pa­tri­o­ti­zam je, kao i sva­ka istin­ska lju­bav, tih i ne­na­me­tljiv. Ali za raz­li­ku od njih, ta­da je bi­lo, ali bog­me i da­nas ima, mno­go Sr­ba ko­ji su to po za­ni­ma­nju, ko­ji shva­ta­ju pa­tri­o­ti­zam kao si­gu­ran i uno­san bi­znis. Vi­ta Te­o­fi­lo­vić je uvek svo­jim afo­ri­zmi­ma na­sto­jao ne sa­mo da raz­ob­li­či i iz­vrg­ne ru­glu ono la­žno zna­če­nje poj­ma pa­tri­o­ti­zma, već i da mu vra­ti nje­go pra­vo zna­če­nje i do­sto­jan­stvo.
 

Šo­vi­ni­sti žu­de
za ve­li­kom Sr­bi­jom,
a pa­tri­o­te za sreć­nom.
 

Me­đu na­šim afo­ri­sti­ča­ri­ma ima do­sta sjaj­nih li­te­rar­nih psi­ho­lo­ga i ka­rak­te­ro­lo­ga (spo­me­ni­mo ov­de sa­mo Alek­san­dra Balj­ka, Slo­bo­da­na Si­mi­ća, Ra­de­ta Jo­va­no­vi­ća, Ili­ju Mar­ko­vi­ća) ko­ji su pro­nic­lji­vo uoči­li či­tav niz ne­ga­tiv­nih cr­ta na­šeg men­ta­li­te­ta. To su sve one ru­žne na­vi­ke, sklo­no­sti, ni­ske stra­sti i etič­ke ma­ne ko­je ne­ra­do vi­di­mo kod se­be, ali ih za­to če­sto za­pa­ža­mo i ra­do pri­pi­su­je­mo „onim dru­gi­ma“, svo­jim kom­ši­ja­ma i ne­pri­ja­te­lji­ma. Tu na­šu „mrač­nu stra­nu“ ka­rak­te­ra, ne­pri­zna­te i ne­pri­lič­ne oso­bi­ne, Vi­ta Te­o­fi­lo­vić iz­vla­či na sve­tlost da­na i bez sen­ti­men­tal­no­sti, ne­mi­lo­srd­no ih iz­vr­ga­va ru­glu.

Na uda­ru Te­o­fi­lo­vi­će­ve bes­po­šted­ne i ra­zor­ne sa­ti­rič­ne kri­ti­ke, ka­da je reč o srp­skom men­ta­li­te­tu, mo­žda naj­če­šće, na­la­zi se upa­dlji­va cr­ta – mi­to­ma­ni­ja, ko­ja je iz­vor mno­gih za­la u na­šem na­ro­du. Mi­to­ma­ni­ja je sklo­nost da se iz­gra­di i odr­ža­va ulep­ša­na, ide­a­li­zo­va­na sli­ka o sop­stve­nom na­ro­du kao iza­bra­nom, rat­nič­kom, do­sto­jan­stve­nom i bez­gre­šnom, ko­jem svi za­vi­de i ko­ga mr­ze od mu­ke što su in­fe­ri­or­ni. Ova­kva, do gro­te­ske ulep­ša­na sli­ka o se­bi, o svom na­ci­o­nal­nom ka­rak­te­ru, a isto­vre­me­no ne­po­volj­na, cr­na o dru­gim na­ro­di­ma, če­sto je u gru­bom i oštrom ne­skla­du sa re­al­no­šću.

Na­šu pa­to­lo­šku me­ga­lo­ma­ni­ju, naš zlo­ćud­ni ko­lek­tiv­ni nar­ci­zam, Vi­ta Te­o­fi­lo­vić pod­vr­ga­va že­sto­koj iro­ni­ji, če­sto pra­ve­ći maj­stor­ski obrt na sa­mom kra­ju afo­ri­zma.
 

U su­ko­bu iz­me­đu mi­ta i stvar­no­sti,
po­be­da je na na­šoj stra­ni!

● ● ●

Ne va­lja što ima­mo to­li­ko slav­nu pro­šlost.
Ne ide nam se u bu­duć­nost.

Ko­lek­tiv­ni nar­ci­zam, ma­sov­na na­ci­o­nal­na sa­mo­za­lju­blje­nost, po pra­vi­lu, ozbilj­no re­me­ti od­nos sa stvar­no­šću, za­mu­ću­je vid i de­for­mi­še di­op­tri­ju, na­ro­či­to ka­da je reč o dru­gim dr­ža­va­ma i na­ci­ja­ma. Od grup­nog nar­ci­zma, obo­ža­va­nja sop­stve­nog na­ro­da i za­zi­ra­nja od dru­gih, „ne­pri­ja­telj­skih“ na­ro­da ko­ji nam, bu­du­ći ma­nje vred­ni, zlob­no za­vi­de, sa­mo je je­dan ma­li ko­rak do pa­ra­no­je.
 

Ako svet ne raz­u­me naj­bo­lji na­rod,
ili je glup ili po­kva­ren.
Tre­će­ga ne­ma!

● ● ●

Kad ceo svet po­lu­di, ni naj­pa­met­ni­ji na­rod
ne mo­že da ga ura­zu­mi!

● ● ●

Ni­je na­še da su­di­mo o se­bi,
ali fa­kat je da smo uvek u pra­vu!
 

O na­lič­ju na­šeg na­ci­o­nal­nog ka­rak­te­ra, ru­žnoj stra­ni ko­ju od­bi­ja­mo da vi­di­mo i pri­zna­mo, pi­sa­li su na­ši sjaj­ni afo­ri­sti­ča­ri. Uka­zu­ju­ći na mrač­ni i pa­to­ge­ni aspekt na­šeg men­ta­li­te­ta, afo­ri­sti­čar je, ne­volj­no, po­stao ne­ka vr­sta ko­lek­tiv­nog psihoterapeuta ko­ji, ne­u­mo­lji­vo raz­ob­li­ča­va sve one po­gub­ne cr­te svog na­ro­da. U na­še naj­bo­lje „te­ra­pe­u­te“ spa­da­ju oni ko­ji se svom na­ro­du ne ula­gu­ju, ne­go pre­ci­zno za­pa­ža­ju i ne­mi­lo­srd­no ži­go­šu nje­go­ve naj­ve­će ma­ne kao što su: inat, za­vist, su­je­ta, ne­slo­ga.
 

Mi ne­ma­mo vul­ka­ne ni or­ka­ne.
Na­ma su do­volj­ni me­đu­sob­ni ob­ra­ču­ni!

● ● ●

Ni­smo lan­si­ra­li no­ve, ali smo oja­ča­li sta­re srp­ske bren­do­ve – inat,
tap­ka­nje u me­stu, ži­vot u ma­gli i obla­ci­ma...

● ● ●

Baš sam ma­le­ro­zan.
Kom­ši­ji ni­je cr­kla kra­va,
ote­li­la se!
 

Po­seb­no je opa­sna na­ša oso­bi­na sa­mo­de­struk­tiv­nost, za­di­vlju­ju­će pre­da­ni i upor­ni rad u ko­rist svo­je šte­te. Ko­li­ko smo sprem­ni da u svom ira­ci­o­nal­nom, sa­mo­u­bi­lač­kom i auto­de­struk­tiv­nom po­na­ša­nju ide­mo da­le­ko, od­lič­no po­ka­zu­ju Vi­ti­ni afo­ri­zmi ko­ji ove su­lu­de te­žnje do­vo­de do kra­ja, do ap­sur­da.
 

Mi mo­že­mo iza­bra­ti i put u pro­past.
Slo­bo­da iz­bo­ra ne­ma gra­ni­ca!

● ● ●

Mi ne mo­ra­mo uvek da ra­di­mo na svo­ju šte­tu,
ali tra­di­ci­ja je za nas sve­ti­nja!

● ● ●

Sva­ki spo­ra­zum sa sve­tom je
iz­da­ja na­šeg na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta! Ina­ta!
 
● ● ●

Mi ma­le ra­to­ve gu­bi­mo, a ve­li­ke do­bi­ja­mo.
Za­to pod­sti­če­mo svet­ski su­kob.
 

Mi i taj­ku­ni

Po­zna­to je da su se na­ši no­vo­kom­po­no­va­ni bi­zni­sme­ni obo­ga­ti­li i po­sta­li „ugled­ni pri­vred­ni­ci“ dok je dr­ža­va pro­pa­da­la, dok je na de­se­ti­ne hi­lja­da lju­di gi­nu­lo, a sto­ti­ne hi­lja­da osta­ja­lo bez kro­va nad gla­vom. Zna se da su se oni, za­hva­lju­ju­ći svo­joj „spo­sob­no­sti“ ba­sno­slov­no obo­ga­ti­li, da su za­ra­di­li mi­li­o­ne ma­ra­ka dok smo mi osta­li, „ne­spo­sob­ni“, ži­ve­li od de­se­tak ma­ra­ka me­seč­no. Sve se to zna sa­mo se, iz­gle­da, još uvek ne zna ka­ko su se oni ta­ko br­zo, „pre­ko no­ći“ obo­ga­ti­li. Vi­ta Te­o­fi­lo­vić, ko­ji ima is­tan­čan sluh za je­zik i je­zič­ki iz­raz, upra­vo na tom dvo­smi­sle­nom iz­ra­zu – pre­ko no­ći – gra­di svoj iro­nič­ni obrt u afo­ri­zmu, ko­ji pred­sta­vlja od­go­vor na pret­hod­no pi­ta­nje.
 

Taj­ku­ni su se obo­ga­ti­li pre­ko no­ći dok smo se mi iz­le­ža­va­li.
A noć­ni rad se od­u­vek po­seb­no pla­ća.
 

Isti­na, ni­su ni taj­ku­ni po­če­li baš od nu­le, ma­lo im je, kao što je i red, po­mo­gla i nji­ho­va dr­ža­va.
 

Na­ši taj­ku­ni su od dr­ža­ve do­bi­li sa­mo po­čet­ni ka­pi­tal,
a po­sle su mo­ra­li sa­mi da se sna­la­ze.
 

Pa ipak, i po­red svih pro­vi­zor­nih od­go­va­ra i na­ga­đa­nja, iz­gle­da da je pi­ta­nje po­re­kla bo­gat­stva na­ših taj­ku­na još uvek ve­li­ka taj­na, mi­ste­ri­ja ko­ja ne­ma pra­vi od­go­vor. Uosta­lom, pro­blem sti­ca­nja bo­gat­stva je „po­slov­na taj­na“! Ta­ko va­žni re­cep­ti, kao što je re­cept za br­zo i enorm­no bogaćenje, nor­mal­no, ni­ko­me se ne ka­zu­ju!
 

Ne zna­mo ka­ko su taj­ku­ni us­pe­li.
Da zna­mo, svi bi­smo se obo­ga­ti­li!
 

U sva­kom slu­ča­ju raz­lo­ga za sum­nju i pre­i­spi­ti­va­nje po­re­kla imo­vi­ne na­ših no­vih bo­ga­ta­ša – ne­ma! Ako ne­ko još uvek sum­nja u nji­ho­vo po­šte­nje, to je ili bo­le­sna sum­nja, pa­ra­no­ja ili obič­na ljud­ska zlo­ba.
 

U po­šte­nje bo­ga­tu­na sum­nja sa­mo si­ro­ti­nja.
To je či­sta lju­bo­mo­ra!
 

Ovi afo­ri­zmi, na­pi­sa­ni sa na­iz­gled na­iv­nim, si­mu­li­ra­nim de­ti­njim (ne)raz­u­me­va­njem dru­štve­ne stvar­no­sti, od­lič­no re­pre­zen­tu­ju Te­o­fi­lo­vi­ćev spe­ci­fi­čan smi­sao za hu­mor i maj­stor­sku iro­ni­ju, ko­ja kat­kad pre­la­zi u ne­mi­lo­srd­ni sar­ka­zam. Is­pod po­vr­ši­ne pri­vid­no do­bro­ćud­nog hu­mo­ra, kri­ju se kao zmi­je is­pod cve­ća, ra­zor­na iro­ni­ja i otrov­ni ci­ni­zam, ko­ji po­put eks­plo­zi­je, na­jed­nom, ot­kri­va­ju za­sle­plju­ju­ću isti­nu. A to i je­ste opa­san i od­go­vo­ran po­sao sa­ti­ri­ča­ra – ot­kri­ti isti­nu ko­ja će nas oslo­bo­di­ti.
 

nazad