O knjigama

Vitomir Teofilović

STO LICA TANATOSA

(Milen Milivojević: Državi nije dobro. „Alma“, Beograd, 2009)

Mi­len Mi­li­vo­je­vić je znat­no ime na­še sa­ti­re, maj­stor krat­kih for­mi, pre sve­ga afo­ri­zma kao mi­ni­ja­tu­re u ko­joj su srp­ski sa­ti­ri­ča­ri već če­ti­ri de­ce­ni­je u svet­skom vr­hu.

Za raz­li­ku od do­sa­da­šnjih zbir­ki afo­ri­za­ma, u ko­ji­ma je pre­pli­tao te­me naj­ši­reg sa­ti­rič­nog re­gi­stra, zbir­ka „Dr­ža­vi ni­je do­bro“ ma­hom je po­sve­će­na jed­noj te­mi – te­mi smr­ti. No, iako sve­de­na na jed­nu te­mu, knji­ga ko­ja je pred na­ma zna­čenj­ski je ve­o­ma bo­ga­ta i raz­u­đe­na – jed­nu od naj­ve­ćih, ta­ko­zva­nih me­ga-te­ma u ce­lo­kup­nom si­ste­mu zna­če­nja Mi­len Mi­li­vo­je­vić otva­ra na mno­štvo na­či­na, kao što i smrt okon­ča­va sve­ko­li­ki ži­vot bez­bro­jem pu­te­va go­spod­njih. Ra­zu­mlji­vo, sa­ti­rič­na mo­ti­va­ci­ja sa­mo de­li­mič­no po­kri­va ovu bes­kraj­nu te­mu, či­je bi­će se­že u pro­sto­re me­ta­fi­zi­ke, di­men­zi­je je­dva do­stup­ne na­šem vid­nom i sa­znaj­nom po­lju, iz­van mo­guć­no­sti da njo­me upra­vlja­mo i upre­že­mo je u svo­je že­lje i in­te­re­se. Smrt u ovom kon­tek­stu sa­mo je me­đa ko­ja odva­ja na­šu tro­šnost od več­nih vi­do­va po­sto­ja­nja. No, i po­red pro­la­zno­sti pri­ro­dom do­su­đe­ne ljud­skom bi­ću, svi mi ima­mo je­dan ta­na­ni most, jed­nu ver­ti­ka­lu uče­šća na­še eg­zi­sten­ci­je u esen­ci­ji, ka­ko bi to fi­lo­zo­fi re­kli, a to je naš ka­rak­ter, naš unu­tar­nji iden­ti­tet. U tom na­o­ko ne­ve­li­kom pro­sto­ru, su­sre­ti­ma i su­da­ri­ma na­šeg bi­ća sa svim osta­li­ma u bli­žem i da­ljem okru­že­nju i te ka­ko ima me­sta vi­vi­sek­ci­ji ljud­skog po­na­ša­nja i na ni­vou in­di­vi­due i na ni­vou nje­ne dru­štve­ne umre­že­no­sti. To je pro­stor u ko­me sa­ti­ri­čar ima mno­go po­sla, a naš pi­sac ga je ovom zbir­kom pri­lje­žno i te­melj­no oba­vio, za­la­ze­ći i u opa­sne pre­de­le Le­vi­ja­ta­na.

Kao što su psi­ho­lo­zi za­pa­zi­li, dva osnov­na na­če­la – eros, prin­cip ži­vot­ne ener­gi­je, i ta­na­tos, prin­cip te­žnje za ko­nač­nim mi­rom i po­vrat­kom pra­i­skon­skoj pri­ro­di kri­sta­la i mi­ne­ra­la – od­re­đu­ju svu na­šu tak­ti­ku i stra­te­gi­ju ne sa­mo sva­ko­dne­vi­ce već i na­še fi­lo­zo­fi­je ži­vo­ta, na­šeg ukup­nog od­no­sa pre­ma iza­zo­vi­ma pri­li­ka i sud­bi­ne. U no­voj zbir­ci afo­ri­za­ma, na­kon pet pret­hod­nih o sa­ti­rič­nim te­ma­ma naj­ši­reg re­gi­stra, Mi­len se usred­sre­dio na te­mu smr­ti, pra­ve­ći svo­jim skal­pe­lom vi­vi­sek­ci­ju sa­vre­me­ne po­li­ti­ke, mo­ra­la i isto­ri­je.

Ma­da su eros i ta­na­tos u ne­pre­sta­nom su­ko­bu, kao ra­đa­nje i ga­še­nje ener­gi­je, mi­sli­o­ci su ot­kri­li da su ovi prin­ci­pi, po­put pa­ra­dok­sa, u bli­skoj ve­zi, kat­kad čak i u spre­zi! Evo jed­nog ci­nič­nog Mi­le­no­vog afo­ri­zma o po­li­ti­ci i isto­ri­ji: „Mi naj­bo­lje zna­mo da krv ni­je vo­da. Pi­li smo je jed­ni dru­gi­ma“. Ov­de je na zna­čenj­ski po­ra­zan ali knji­žev­no upe­ča­tljiv na­čin upo­tre­blje­na za­me­ni­ca „mi“ u vi­še­stru­kom zna­če­nju – i u do­slov­nom i u pre­no­snom zna­če­nju, pri če­mu me­ta­fo­rič­no „mi“ po­kri­va sav pro­stor od od­no­sa pre­ma kom­ši­ja­ma do od­no­sa pre­ma dru­gim na­ro­di­ma. Po­seb­no je ci­nič­no što se ov­de „mi“ od­no­si na obe stra­ne, i na one ko­ji pi­ju i na one či­ja je krv; šta­vi­še, i zlo­tvo­ri i žr­tve sje­di­nje­ni su gra­ma­tič­kim „mi“ i u sup­stan­ci­jal­no je­din­stvo, u spo­je­ne su­do­ve.

Krv je kod Mi­li­vo­je­vi­ća, po­put bo­je kod sli­ka­ra, če­sta ma­te­ri­ja – i ži­vo­to­dav­na i smr­to­no­sna. Evo ka­ko je pi­sac sve­zao u dvo­stru­ki čvor eros i ta­na­tos – na­še is­pa­šta­nje i tu­đom i svo­jom kri­vi­com, i isto­rij­skim usu­dom i zbog me­đu­sob­nih raz­do­ra: „Ne sa­mo da smo da­va­li da­nak u kr­vi ne­go smo i pli­va­li u njoj“.

Tu istu pa­kle­nu di­ja­lek­ti­ku po­li­ti­ke ko­ja za­me­nju­je sred­stva i ci­lje­ve vi­di­mo i u afo­ri­zmu „Krv smo pro­li­va­li da bi nam po­te­kli med i mle­ko“.

Na­si­lje nad isto­ri­jom i lo­gi­kom – hu­ma­ni­zam da i ne po­mi­nje­mo – upe­ča­tlji­vo je do­ča­ra­no jed­nom na­o­ko obič­nom kon­sta­ta­ci­jom: „Sr­bin je pu­cao na Sr­bi­na i ota­ra­sio se na­ci­o­na­li­zma“. Ovaj na­o­ko ne­u­tral­ni ide­o­lo­gem, ta­ko­re­ći op­šte me­sto u po­li­tič­kom žar­go­nu, uvo­đe­njem le­žer­nog to­na u kon­tekst de­li­kat­ne i vru­će te­ma­ti­ke na­ci­je i pa­tri­o­ti­zma, ras­krin­ka­va pa­to­lo­gi­ju hu­ma­ni­stič­kog uma – usre­ći­va­nja čo­ve­čan­stva uni­šta­va­njem svo­jih bli­žnjih!

Smrt je sa­mo sred­stvo – če­sto nam ci­nič­no po­ru­ču­je pi­sac, na­o­ko pre­u­zi­ma­ju­ći pse­u­do­ar­gu­men­ta­ci­ju u svo­ju di­op­tri­ju: „Imam du­ga­čak ko­rak. Jed­nom no­gom sam u gro­bu, a dru­gom na sed­mom ne­bu“. Ovaj na­o­ko jed­no­sta­van afo­ri­zam ta­ko­đe je kr­cat zna­če­nji­ma, što je kod vr­snog afo­ri­sti­ča­ra čest slu­čaj. „Du­ga­čak ko­rak“ ov­de je me­ta­fo­ra za isto­rij­ske po­du­hva­te, si­no­nim za po­jam br­zog na­pret­ka, što do­dat­no po­ja­ča­va­ju opo­zit­ni to­po­si – „gro­ba“ kao naj­ni­žeg (pod ze­mljom) i „sed­mog ne­ba“, kao naj­vi­šeg, raj­skog. No, „grob“ je ov­de i me­ta­fo­ra za po­su­sta­log po­li­tič­kog i isto­rij­skog su­bjek­ta, za nje­go­vu se­nil­nost, za pro­da­va­nje ve­re za ve­če­ru, za od­su­stvo ose­ća­ja za re­al­nost, za po­raz pod ma­skom po­be­de.

Kraj­nji smi­sao in­ver­zi­je po­be­de i po­ra­za, iz­van­red­na ilu­stra­ci­ja pse­u­do­lo­gi­ke he­roj­stva po sva­ku ce­nu, do­ča­ran je afo­ri­zmom „Gro­bo­vi sve­do­če da se ov­de ne­kad ži­ve­lo!“ Ov­de su na sup­ti­lan na­čin upo­tre­blje­na dva vre­me­na – što je ujed­no i ključ za raz­u­me­va­nje po­ru­ke afo­ri­zma – gro­bo­vi su traj­no, sa­da­šnje sta­nje, a ži­vot se pre­se­lio u pro­šlo vre­me.

Je­zič­ko-lo­gič­ka pro­vo­ka­ci­ja je čest iz­vor zna­čenj­ske ener­gi­je Mi­le­no­vih afo­ri­za­ma. Ne­pa­žlji­vog či­ta­o­ca za­to mo­gu iri­ti­ra­ti i zna­če­nja ko­ja ra­di­kal­no od­stu­pa­ju od ve­ćin­skog go­vo­ra i is­ka­zi ko­ji su bli­ski sva­ko­dnev­nom go­vo­ru. Je­dan od ta­kvih ko­ji u na­ma iza­zi­va­ju ot­por gla­si: „To­li­ko su bi­li na­o­pa­ki da smo mo­ra­li da im pu­ca­mo u le­đa!“ Znak uz­vi­ka nam, me­đu­tim, sig­na­li­zi­ra da je reč o okrut­noj isti­ni, ko­ju, mo­ti­vi­sa­ni hu­ma­no­šću, kri­je­mo i od se­be, da su u sva­kom ra­tu hi­lja­de lju­di ubi­je­ne s le­đa! Ta­ko nas afo­ri­sti­čar, s pu­nim pra­vom, su­o­ča­va sa za­to­mlja­va­njem sa­ve­sti, sa pse­u­do­ar­gu­men­tom da to­ga ne­ma, bar na na­šoj stra­ni, ni­ti je to­ga me­đu na­ma ikad bi­lo. Da ni­je ta­ko, pi­sac po­ja­ča­va ovu ma­tri­cu zna­če­nja i jed­nim is­ka­zom u pr­vom li­cu, gra­ma­tič­ki pre­u­zi­ma­ju­ći od­go­vor­nost na se­be: „Pa­la mi se­ki­ra u med, pa sam po­se­kao mno­ge gla­ve“. Da ov­de ne­ma­mo kraj­nji ci­ni­zam, pa­to­lo­šku upo­tre­bu sre­će, mo­gli bi­smo u ovom afo­ri­zmu na­zre­ti vi­še­stru­ki splet zna­če­nja – „pad se­ki­re u med“ je, kao što zna­mo, me­ta­fo­ra uz­dig­nu­ća nad dru­gi­ma: to uz­dig­nu­će, na­ža­lost, če­sto se is­ka­zi­va­lo mu­če­njem i ubi­ja­njem onih is­pod se­be, ne­ret­ko uklju­ču­ju­ći i bli­žnje.

Od­nos pre­ma zlo­či­nu – uvek na­čel­no strog, ali u prak­si če­sto ne­ha­jan, po­da­tan li­ni­ji ma­njeg ot­po­ra kao i sve dru­go, pi­sac nam pre­do­ča­va pse­u­do­sa­op­šte­njem, ka­kvim nas oba­si­pa­ju mno­gi is­tra­ži­te­lji: „Zlo­čin je br­zo ra­sve­tljen. Žr­tvu je pro­gu­tao mrak“.

Uspon po­li­tič­ke ka­ri­je­re, raz­u­me se, ide od­o­zdo uvis, ali šta se zbi­va na kra­ju? Va­ri­ja­ci­ju Šek­spi­ro­vih mer­de­vi­na za Ri­čar­de ima­mo kod Mi­le­na sa­že­to de­fi­ni­sa­nu na sle­de­ći na­čin: „Bio je na svim vi­so­kim po­lo­ža­ji­ma. Osta­la su mu još sa­mo ve­ša­la“. A di­ja­lek­ti­ku rat­nih po­ho­da kao re­še­nja isto­rij­skih tra­u­ma, fi­lo­zo­fi­ju ra­ta kao po­li­ti­ke dru­gim, pre­čim sred­stvi­ma, Mi­len je do­ča­rao svo­jom va­ri­ja­ci­jom bi­blij­ske iz­re­ke o po­tr­za­nju ma­ča, je­zgro­vi­tim is­ka­zom: „Pu­kli smo čim smo se la­ti­li oruž­ja!“

Da pro­iz­vod­nja smr­ti mo­že uspe­šno da cve­ta ne sa­mo u ra­tu već i u mi­ru, da u svo­joj teh­no­lo­gi­ji „in­du­stri­ja smr­ti“ mo­že ima­ti po­de­lu po­sla shod­no ci­vil­noj in­du­stri­ji – šta­vi­še, da se mo­že raz­mah­nu­ti pod ma­skom sa­mo­u­bi­sta­va, Mi­len nas upo­zo­ra­va po­ra­znim afo­ri­zmom: „Po­de­li­li smo po­slo­ve. On oba­vlja sa­mo­u­bi­stva, a ja or­ga­ni­zu­jem sa­hra­ne i kre­ma­ci­je“. Ovaj sa­ta­ni­stič­ki in­to­ni­ran afo­ri­zam bio bi knji­žev­no upe­ča­tljiv i da je reč o ubi­stvi­ma – uvo­đe­nje sa­mo­u­bist(a)va u kon­tekst in­du­stri­je smr­ti je do­seg zna­če­nja ovog vr­hun­skog afo­ri­zma pro­ši­rio do sa­mog ru­ba ži­vo­ta, do pi­ta­nja nje­go­vog smi­sla ili be­smi­sla, do uta­pa­nja ero­sa u ta­na­tos.

Da li je do­i­sta ta­na­tos to­li­ko moć­ni­ji od ero­sa da će mu do­ći gla­ve? Mi­len ima mno­štvo na­zna­ka te vr­ste: „Gla­vu go­re! Kroz om­ču“. Ne­ga­ti­van is­hod uto­li­ko je iz­ve­sni­ji kad zna­mo s kim smo i ka­kvi smo: „Vo­le­li smo se kao bra­ća, što je bi­lo do­volj­no za bra­to­u­bi­lač­ki rat“. Ka­ko pre­o­kre­nu­ti po­raz hu­ma­ni­zma i mo­ra­la ako „Ubi­ce spa­va­ju snom pra­ved­ni­ka, a ne­vi­ni kao za­kla­ni“?!

Po­sao sa­ti­ri­ča­ra ni­je da bu­de te­ra­pe­ut već di­jag­no­sti­čar, da uka­že na tam­ne stra­ne na­šeg lič­nog i dru­štve­nog bi­ća, da osve­tli pa­ra­dok­se na­še sva­ko­dne­vi­ce i na­šeg po­gle­da na svet... Da po­ja­ča svest i sa­vest ra­zum­nih i mo­ral­nih, da ih do­tak­ne i pro­bu­di ta­mo gde su za­spa­le ili za­kr­žlja­le. Vi­še od to­ga ni­je u mo­ći di­jag­no­sti­ča­ra. No, ži­va knji­žev­na reč ima tu moć da kod sve­snih i sa­ve­snih raz­bu­di i ras­plam­sa eros, tu ma­gi­ju oži­vlja­va­nja lič­nih mo­guć­no­sti, ži­vot­nu ener­gi­ju ko­jom sva­ko ljud­sko bi­će ras­po­la­že u me­ri do­stoj­noj po­što­va­nja i do­ra­sloj svim iza­zo­vi­ma. To je je­di­na ener­gi­ja ko­jom sva­ko od nas ras­po­la­že i za­to ne­ma­mo pra­vo da je za­po­sta­vlja­mo i pot­ce­nju­je­mo – po­ru­ču­je nam naš afo­ri­sti­čar mno­štvom sli­ka i pri­li­ka, či­ta­vom sto­ti­nom li­ca ta­na­to­sa.

No­vom zbir­kom afo­ri­za­ma Mi­len Mi­li­vo­je­vić je svom za­ma­šnom opu­su od dva­de­se­tak knji­ga ra­znih žan­ro­va do­dao lu­cid­nu i du­ho­vi­tu, stil­ski iz­bru­še­nu i mi­sa­o­no ozbilj­nu knji­gu, knji­gu ko­ja, upr­kos tam­noj ga­mi te­ma i zna­če­nja, zra­či bo­dro­šću du­ha i uve­re­njem da smr­ću ero­sa iš­če­za­va i ta­na­tos!
 

nazad