O knjigama

Milan Beštić

ESTETIZOVANI BUNT MIHAILA VELJKOVIĆA

(Mihailo Veljković: U senkinoj kući. „Alma“, Beograd, 2008)

Pre ne­go što ka­že­mo ko­ju reč o ovoj knji­zi, pod­se­ti­će­mo se pret­hod­nog knji­žev­nog de­lo­va­nja Mi­ha­i­la Velj­ko­vi­ća. Kra­jem se­dam­de­se­tih i po­čet­kom osam­de­se­tih go­di­na pro­te­klog ve­ka ovaj pi­sac se opre­de­lio za este­ti­zo­va­ni ob­lik bun­ta. Raz­lo­ga za bunt je bi­lo mno­go i uglav­nom su se svo­di­li na ne­spo­ra­zu­me iz­me­đu upra­vlja­ča i na­ro­da, na ras­ko­rak iz­me­đu pro­kla­mo­va­nih na­če­la upra­vlja­ča i stvar­nog ži­vo­ta po­da­ni­ka. Velj­ko­vi­ća su Za­du­že­ni Za Nad­zor (u da­ljem tek­stu ZZN) upra­vo nad­zo­rom pod­stre­ki­va­li da umet­nič­ki ob­li­ku­je svo­ja kri­tič­ka za­pa­ža­nja i sub­ver­ziv­ne po­ru­ke. Na­me­ta­li su mu raz­li­či­te na­či­ne i stil­ske po­stup­ke po­sred­nog ka­zi­va­nja: od me­ta­fo­re i alu­zi­je, pre­ko pa­ra­fra­zi­ra­nja de­ma­go­ških slo­ga­na vla­da­ju­će ide­o­lo­gi­je, do iz­vr­ta­nja na­rod­nih po­slo­vi­ca i iz­re­ka s ci­ljem da im se da no­vo, po­ne­kad i su­prot­no zna­če­nje. Pro­na­šao se, ka­sni­je će­mo vi­de­ti i skra­sio, u naj­kra­ćem knji­žev­nom ro­du, afo­ri­zmu. Se­be je na­šao u afo­ri­zmu, a sa još de­se­tak auto­ra srod­nih te­mat­skih i stil­skih usme­re­nja, i u ne­for­mal­noj gru­pi na­zva­noj Be­o­grad­ski afo­ri­sti­čar­ski krug. Za­jed­nič­ko ovim bun­tov­nim mla­dim lju­di­ma (če­mu ple­o­na­zam!?) bi­la je na­gla­še­na an­ga­žo­va­nost. Ogla­ša­va­li su se na po­sled­njim stra­ni­ca­ma Stu­den­ta i Knji­žev­ne re­či (ka­sni­je i NON-a), li­sto­va ko­ji­ma su ZZN-ov­ci (uz iz­u­ze­će par tzv. in­for­ma­tiv­nih raz­go­vo­ra sa ured­ni­ci­ma i auto­ri­ma afo­ri­za­ma i ka­ri­ka­tu­ra) do­pu­šta­li vi­še slo­bo­de iz­ra­ža­va­nja ne­go osta­lim. Taj de­lić slo­bo­de do­bi­jen je iz­nu­di­com, a za to su, ta­ko ka­žu so­ci­o­lo­zi, po­li­ti­ko­lo­zi i tek po ko­ji knji­žev­ni kri­ti­čar, za­slu­žni baš sa­ti­ri­ča­ri oku­plje­ni u Be­o­grad­skom afo­ri­sti­čar­skom kru­gu. Tu ve­li­ku za­slu­gu i (ni­ka­kvu) čast de­li i pi­sac ove knji­ge.

Kao što str­plji­vom Mi­ha­i­lu Velj­ko­vi­ću ni­je bi­lo mno­go če­tvrt ve­ka če­ka­nja da se ko­nač­no ogla­si pr­vom knji­gom – Po­ja­va zo­re je pi­ta­nje da­na, iz­da­tom 2001. go­di­ne, ta­ko je uspo­re­nim pri­pad­ni­ci­ma Be­o­grad­skog afo­ri­sti­čar­skog kru­ga bi­lo po­treb­no če­tvrt ve­ka da ozva­ni­če or­ga­ni­za­ci­ju ko­ja tre­ba da odr­ža­va i od­ra­ža­va po­stig­nu­ti vi­so­ki ni­vo srp­skog afo­ri­zma i, ak­ti­vi­je ne­go do sa­da, pred­sta­vi ga u dru­gim je­zič­kim i kul­tur­nim sre­di­na­ma. Ko­li­či­nom afo­ri­za­ma, bro­jem auto­ra i kva­li­te­tom, na­ša knji­žev­nost to za­slu­žu­je. Ka­da je reč o Mi­ha­i­lo­voj knji­zi Po­ja­va zo­re je pi­ta­nje da­na, uti­sak je da je ona mo­gla da ugle­da ta­mu da­na i de­ce­ni­ju ra­ni­je, ali i ko­ju go­di­nu ka­sni­je, a da afo­ri­zmi zna­čenj­ski ne bi ni­ma­lo iz­gu­bi­li na ak­tu­el­no­sti. Su­zdr­ža­nost u re­a­go­va­nju na iza­zo­ve od da­nas do su­tra je Mi­ha­i­lo­vim afo­ri­zmi­ma tra­si­ra­la du­ži vek tra­ja­nja. I ka­da go­vo­ri o de­ma­go­gi­ji, cen­zu­ri i re­pre­si­ji onih vre­me­na, da­na­šnji či­ta­lac mo­že la­ko da opi­sa­ne, od­no­sno alu­di­ra­ne po­ja­ve pre­po­zna u sa­da­šnjim na­mno­že­nim po­li­tič­kim stran­ka­ma i in­te­re­snim gru­pa­ma. Ne­ka­da de­ma­go­gi­ja iz jed­nog cen­tra, da­nas sa sto­ti­nu stra­na. Ne­ka sa­mo pro­ba Pri­pad­nik Bi­lo Če­ga da ka­že ne­što što ni­je u skla­du sa sta­vom, na pri­mer, cen­tral­nog od­bo­ra! Evo afo­ri­zma ko­ji to ilu­stru­je: Ot­pad­ni­ci su do­šli u su­kob sa li­ni­jom, ukup­nom po­li­ti­kom, pa čak i sa po­je­di­nim lič­no­sti­ma. U Velj­ko­vi­će­voj pret­hod­noj knji­zi ne­ma afo­ri­za­ma ko­ji iz­i­sku­ju ažu­ri­ra­nje ti­pa biv­ši pred­sed­nik ili fu­sno­tu – To je u ve­zi s onim kad je...

Šta bi sa ZZN-ov­ci­ma? Oni su već sre­di­nom pe­ri­o­da od če­tvrt ve­ka na­ve­de­ne Mi­ha­i­lo­ve str­plji­vo­sti uki­nu­li, kao su­vi­šno, nad­gle­da­nje sa­ti­rič­nih pi­sa­ca. Kao da su po­ru­či­li: „Pi­ši­te šta vam je vo­lja, ali u svom re­zer­va­tu, da­le­ko od gla­si­la ko­ja do­pi­ru do kri­tič­ne ma­se po­re­skih, voj­nih i osta­lih ob­ve­zni­ka. Do njih ne do­pi­ru ni sred­nje­ti­ra­žne no­vi­ne, a ka­mo­li va­še knji­ge! O knji­žev­nim tri­bi­na­ma i ve­če­ri­ma na ko­je do­la­ze va­ši isto­mi­šlje­ni­ci da i ne go­vo­ri­mo!” Da­kle, mo­gli su sa­ti­ri­ča­ri da va­pi­ju ko­li­ko ho­će. Kri­ci su, za­hva­lju­ju­ći do­broj zvuč­noj izo­la­ci­ji, naj­če­šće osta­ja­li bez pra­vog od­je­ka u ši­roj sre­di­ni. Po­gle­daj­mo sa­da je­dan iz­van­re­dan afo­ri­zam ta­ko­đe iz pret­hod­ne Mi­ha­i­lo­ve knji­ge: Kor­nja­ča je li­ja lu­ka­va, Zna­mo mi te pti­či­ce! Ovaj afo­ri­zam je i sa­ti­ri­čan i ne­sa­ti­ri­čan. I po­e­ti­čan i ne­po­e­ti­čan, za­vi­sno od vr­ste i ši­ri­ne aso­ci­ja­tiv­nog po­lja či­ta­o­ca. Ima vi­še mo­gu­ćih zna­če­nja i de­ši­fro­va­nja, pa se autor ovog pri­god­nog na­pi­sa ne usu­đu­je da ih na­bra­ja. Pre sve­ga, iz bo­ja­zni da na­bra­ja­nje bu­de ne­pot­pu­no i ti­me su­zi i upro­sti per­cep­ci­ju ovog vi­še­sloj­nog afo­ri­zma. Ta­ko je to sa aso­ci­ja­ci­ja­ma i ma­štom.

Obra­ti­mo pa­žnju na još je­dan sja­jan afo­ri­zam: Ne­kom ni­šta, ne­kom sve. I ni­kom ni­šta. Ka­ko ovu ras­po­de­lu do­ba­ra i po­sle­di­ce te ras­po­de­le per­ci­pi­ra­ti da­nas, či­ta­vih če­tvrt ve­ka od na­stan­ka afo­ri­zma? Ako nam se ta­da uči­ni­lo da su In­spi­ra­to­ri Sa­ti­ri­ča­ra pri­gra­bi­li sve, ka­ko to da je još vi­še osta­lo No­vim Oti­ma­či­ma (de­ci i unu­ci­ma Sta­rih Oti­ma­ča)? Eto ka­ko re­či me­nja­ju zna­če­nje. Ra­ste ka­pa­ci­tet i pri­lo­ških po­re­đe­nja! Oni­ma sve, ovi­ma sve­jie!

Ne­ke Velj­ko­vi­će­ve mi­sli ima­ju ob­lik po­slo­vi­ce: Jed­ne ga­će, ali me­nja­ju se. Ovaj po­slo­vi­ča­sti afo­ri­zam, od­no­sno afo­ri­stič­na po­slo­vi­ca-po­ša­li­ca se po sti­lu ne raz­li­ku­je od po­slo­vi­ce, pa je mo­gla ne­pri­me­će­no da se na­đe i u Mi­ha­i­lo­voj knji­zi-bli­zna­ki­nji pod na­zi­vom Na­rod­ne po­slo­vi­ce sa pred­u­mi­šlja­jem. Bli­zna­ki­nji, jer se po­ja­vlju­je isto­vre­me­no kad i ova knji­ga. Ako na­rod­ne umo­tvo­ri­ne i ni­su na­sta­le s pred­u­mi­šlja­jem, u knji­zi su s pred­u­mi­šlja­jem oda­bra­ne, gru­pi­sa­ne i po­re­đa­ne. Uz kre­a­tiv­no či­ta­nje, či­ta­lac će ot­kri­ti nji­ho­vo dru­go li­ce. Na­vi­kli smo na iz­re­ke ko­je nas pred­sta­vlja­ju u naj­lep­šem sve­tlu. Ovaj put se­lek­tor je sa­ti­ri­čar, pa će­mo se upo­zna­ti sa umo­tvo­ri­na­ma ko­je o na­ma ne go­vo­re afir­ma­tiv­no. Evo ne­ko­li­ko po­slo­vi­ca iz po­me­nu­te knji­ge ko­je ima­ju i for­mu i sa­dr­žaj sa­vre­me­nog (sa­ti­rič­nog) afo­ri­zma: Na­rod ima mno­go gla­va, ali ma­lo mo­zga./ Ko ti zlo mi­slio, o kli­nu vi­sio!/ Ako je na­še bo­je, đa­vo i ni­je ta­ko crn./ Em šut, em se bo­de. Na­ve­de­ne po­slo­vi­ce iz knji­ge Na­rod­ne po­slo­vi­ce s pred­u­mi­šlja­jem go­vo­re da Velj­ko­vi­ćev trud ulo­žen u pi­o­nir­ski po­sao sa­ti­ri­čar­skog če­pr­ka­nja po na­ci­o­nal­nom bla­gu ni­je bio uza­lu­dan.

Ko­nač­no sti­go­smo i do knji­ge U sen­ki­noj ku­ći, pi­sa­noj u vre­me de­lo­va­nja No­vih Oti­ma­ča. Svo­jim po­e­tič­kim opre­de­lje­njem, Velj­ko­vić po­sti­že rav­no­te­žu iz­me­đu su­zdr­ža­nog, ne­na­gla­še­nog umet­nič­kog iz­ra­za i oštre kri­tič­ke re­či. On uvek ima na umu da pre­ja­ka reč i zna­čenj­sko pre­na­gla­ša­va­nje (da­kle, ne hi­per­bo­li­sa­nje kao stil­ska fi­gu­ra) mo­gu bi­ti kon­tra­pro­duk­tiv­ne. Pro­či­taj­mo ovaj afo­ri­zam: Ni­su na vla­sti svi lo­po­vi! Do­bro je da ga sva­ko lič­no pro­či­ta, to je je­di­ni na­čin da se raz­u­me nje­go­va dvo­smi­sle­nost. Ne­ma to­ga Gla­sno­či­ta­ča ko­ji bi dvo­znač­nost do­ča­rao i dru­gi­ma. Evo jed­nog Mi­ha­i­lo­vog bi­se­ra či­ja se le­po­ta i efe­kat za­sni­va­ju na sa­mo jed­noj go­vor­noj pa­u­zi: Slo­žna dru­ži­na raz­boj­ni­ka se ne bo­ji! I kad se bra­ni­mo i kad na­pa­da­mo – ni­šta bez slo­ge!

Sa­ti­ri­čar Velj­ko­vić je i hro­ni­čar svo­ga vre­me­na, ne­sreć­nog vre­me­na gde je bi­lo vi­še Isto­ri­je ne­go što je to po­treb­no: Le­še­vi su plo­vi­li Sa­vom uvek pre­ma na­ma, ni­kad obr­nu­to! Hu­mor ovog afo­ri­zma da­le­ko je od sme­ha! Tra­gič­no zna­če­nje je ov­de to­li­ko ja­ko da je hu­mor, na­to­pljen ci­ni­zmom, u funk­ci­ji tu­ge i opo­me­ne. Iako se po zna­čenj­skoj ši­ri­ni ta­ko­đe od­no­si na ceo naš na­rod i nje­go­vo is­pa­šta­nje, sle­de­ći Velj­ko­vi­ćev cr­no­hu­mor­ni afo­ri­zam pri­ma­mo i s ve­dri­nom ko­mi­ke, jer žr­tve su ži­ve i sa bar fik­tiv­nom na­dom u na­dok­na­du šte­te zbog svog po­li­tič­kog sle­pi­la – na­iv­nog op­ti­mi­zma i ve­re u na­pre­dak pre­kim pu­tem i po krat­kom po­stup­ku: A onaj za­jam za pre­po­rod bi­će stvar­no vra­ćen čim do pre­po­ro­da od­i­stin­ski mo­že­bi­ti do­đe! Velj­ko­vić je ra­de­ći na ovom lu­cid­nom afo­ri­zmu, žr­tvo­vao prin­cip da afo­ri­zam tre­ba da bu­de kra­tak. Da vi­di­mo šta je do­bio za­uz­vrat. A onaj... Na­rav­no da nam je krat­ko pam­će­nje zna­čaj­na stav­ka u men­ta­li­te­tu. A onaj bi tre­ba­lo da zna­či: ta­mo ne­ki, ne­ka­da dav­no, ne­gde. Em to dav­no be­še ka­da smo pa­re da­li, em smo ih da­li za ta­ko zna­ča­jan ge­o­po­li­tič­ki pro­je­kat. Ima li išta lo­gič­ni­je ne­go da se za­jam za pre­po­rod vra­ća kad pre­po­rod na­stu­pi. Ma­ni­pu­la­to­ri, da­kle, ni­su pre­va­ran­ti. Od­i­stin­ski ni­su. Po­bi­li bi­smo sve pe­si­mi­ste, no ne­će­mo im da­va­ti to­li­ko za pra­vo. – gla­si po­sla­sti­ca za lju­bi­te­lje afo­ri­za­ma sa op­štim zna­če­njem. Pre­vo­dljiv je na sve je­zi­ke sve­ta i ra­zu­mljiv svu­gde. Ta­kav je i de­li­mič­no ro­bin­hu­dov­ski afo­ri­zam: Opljač­ka­na je jed­na ban­ka. Ka­ko do­šlo, ta­ko i oti­šlo! Reč je o po­lo­vi­ni Ro­bi­na Hu­da, jer je ov­de od lo­po­va ote­to, ali se­bi za­dr­ža­no.

Čuj­mo i ne­što o men­ta­li­te­tu i mi­to­vi­ma: Car­ski na­rod. Ni­ka­da u svo­joj isto­ri­ji ni­je bio pro­tiv ca­ra. Vi­de­li smo ka­ko sa­ti­ri­čar afo­ri­stič­kim po­stup­kom slo­bo­dar­stvo iz mi­ta svo­di na po­da­ni­štvo u stvar­nom ži­vo­tu. Šta će­mo sa tim stvar­nim ži­vo­tom? Mo­že li on bi­ti bo­lji? Mo­že li sa­ti­ra uka­zi­va­njem na bo­le­sti dru­štva to­me do­pri­ne­ti? Tu­žna je či­nje­ni­ca da sa­ti­ra ne mo­že da me­nja stvar­nost. Ako i mo­že, on­da je to mr­vi­ca, kap, zrn­ce, ka­mi­čak. Što re­če afo­ri­sti­čar Mi­lan Be­štić: Ka­mi­čak je kao od bre­ga od­va­ljen. Ta mr­vi­ca, ta kap, to zrn­ce, taj ka­mi­čak ne­mer­lji­ve te­ži­ne je i sa­ti­ri­čar­ski an­ga­žman afo­ri­sti­ča­ra Mi­ha­i­la Velj­ko­vi­ća.
 

nazad