O knjigama

Milovan Gočmanac

STUDIJE I ESEJI KAO OBELEŽJE
SAVREMENOG KNJIŽEVNOG TRENUTKA

(Verica Tadić: Na hridima trenutka – zbirka eseja, Centar za kulturu, sport i turizam
opštine Lučani „Dragačevo“, Guča, 2009)

Zbir­ka stu­di­ja i ese­ja Ve­ri­ce Ta­dić „Na hri­di­ma tre­nut­ka“ već sa­mom me­ta­fo­rom go­vo­ri o na­me­ri pe­sni­ka i ese­ji­ste da go­vo­ri svet­ko­vi­nom či­ta­nja pro­znih i pe­snič­kih de­la sa­vre­me­ne knji­žev­no­sti sa one iste tran­scen­dent­ne dis­tan­ce sen­ten­ci­o­zno­sti ko­ju bi, bde­njem nad knji­gom, se­bi do­zvo­lio sva­ki do­bro­na­mer­ni či­ta­lac. Sa­či­nje­na je od po­gla­vlja „Al­he­mič­no kop­no“, „Mo­re­u­zi sen­ki“, „Lu­nar­ni obri­si“, „Psal­mi sun­ca“ i „Atlas za dva za­vi­ča­ja“.

Ne sa­mo za­pa­že­nu stu­di­ju o Vas­ku Po­pi ne­go i ese­je o pi­sci­ma svo­jim sa­vre­me­ni­ci­ma Ve­ri­ca Ta­dić pi­še bri­ljant­nom me­ta­fo­ri­kom. Pre­vas­hod­no pe­snik, is­ta­kla se i u lir­skoj pri­po­ved­noj pro­zi. Osnov­ni lir­ski seg­ment svog knji­žev­nog ta­len­ta utki­va svo­je­vr­snim da­rom im­pre­siv­nog pri­stu­pa knji­žev­nom de­lu u sti­hu i u pro­zi. Akri­bij­ski za­pi­su­je tre­nu­tak im­pre­si­je ko­je je knji­žev­no de­lo osta­vi­lo na nju. Taj tre­nu­tak je, me­đu­tim, hrid, ste­na, te­melj­no po­sta­vlje­no ra­su­đi­va­nje sa mno­go do­bro na­đe­nih aso­ci­ja­ci­ja i po­red­be­nih od­no­sa sa uti­sci­ma stvo­re­nim pri či­ta­nju knji­ga dru­gih pi­sa­ca. Me­ta­fo­rič­ke po­red­be­ne stil­ske aso­ci­ja­ci­je či­ne nje­ne ese­je i da­ro­vi­tim po­et­skim šti­vom, jer je i sam ži­vot ko­ji tu­ma­či spe­ci­fič­nim na­dah­nu­ćem i ras­po­lo­že­njem u nje­nom knji­žev­nom de­lu po­e­ti­zo­van.

Knji­žev­no­te­o­rij­ska od­red­ni­ca kri­tič­ke mi­sli Ve­ri­ce Ta­dić je pre­vas­hod­no im­pre­si­o­ni­stič­ka. Ali, svoj pr­vi uti­sak o knji­žev­nom de­lu, im­pre­si­ju tre­nut­ka, isto­vre­me­no bo­ga­ti mno­štvom po­da­ta­ka iz sa­vre­me­nog knji­žev­nog ži­vo­ta, po­ka­zu­ju­ći ši­ro­ko po­zna­va­nje knji­žev­no­sti, po­vre­me­no se slu­ži na­uč­nim apa­ra­tom. Va­lja ta­da obra­ti­ti pa­žnju na pot­pu­nost ci­ta­ta i ade­kvat­no fu­sno­ti­ra­nje.

Njen pri­stup tu­ma­če­nju knji­žev­nog de­la je tran­sce­den­ta­lan, za­sno­van na lo­gič­kom sa­zna­va­nju is­ku­stve­ne vred­no­sti knji­žev­nog de­la u za­da­tom vre­me­nu i pro­sto­ru. Isto­vre­me­no je tran­sce­den­tan pri tret­ma­nu nat­čul­nih opa­ža­ja. To do­pri­no­si da njen op­seg raz­mi­šlja­nja o knji­žev­nom de­lu, obo­ga­ćen i sen­ten­ci­o­znim seg­men­tom, do­bi­ja na­uč­no-kri­tič­ku vred­nost, isto­vre­me­no i na­uč­no-obra­zov­nu. 

Po­seb­na vred­nost ove zbir­ke ese­ja Ve­ri­ce Ta­dić je mi­sa­o­nost. Na raz­me­đi im­pre­si­o­ni­stič­ke i na­uč­no-kri­tič­ke ana­li­ze nje­na op­šta knji­žev­na kul­tu­ra i ta­le­nat ima­gi­nar­ne op­ser­va­ci­je do­pri­no­si tač­nom za­pa­ža­nju za­sno­va­nom na ra­su­đi­va­nju na osno­va­ma re­a­li­te­ta.

Za svo­je ese­ji­stič­ko tu­ma­če­nje oda­bra­la je pi­sce i nji­ho­va de­la pre­ma oso­bi­na­ma svo­je lič­ne lu­cid­no­sti i naj­če­šće pe­snič­kih opre­de­lje­nja. In­si­sti­ra na gno­ma­sti­ci i na sen­ten­ca­ma ko­je je na­zva­la eon­skim gra­fi­ti­ma. Sva­ki njen esej sa­ži­ma sve­u­ku­pan ži­vot sa svim ni­ve­li­sa­nim oso­bi­na­ma, pro­bra­nim u mo­ru sve­ljud­skog is­ku­stva. Eon, da­kle več­nost, bes­kraj­no du­go vre­me, od­sli­kan je ana­li­tič­kim da­rom nad op­štom vred­no­šću knji­žev­nog de­la u če­sto za­vi­čaj­nom pro­sto­ru. Sen­ten­ci­o­znost i ta­da ima va­žnu ulo­gu, jer cilj nje­nih ese­ja ni­je pre­vas­hod­no knji­žev­na ana­li­za, već ema­na­ci­ja du­ha, igra smi­sa­o­no­sti i aso­ci­ja­ci­ja.

Sa svih na­ve­de­nih po­zi­ci­ja nje­nog ese­ji­stič­kog in­te­re­so­va­nja Ve­ri­ca Ta­dić je ostva­ri­la bri­ljant­ne ana­li­ze du­hov­no­sti pro­že­te kroz pro­zno knji­žev­no de­lo Mi­lo­sa­va Ða­li­ća, sa po­seb­nim in­te­re­so­va­njem za nje­go­ve lir­ske ro­ma­ne. Sa ovim srp­skim pi­scem ima za­jed­nič­ku oso­bi­nu bo­ga­tog po­red­be­nog aso­ci­ra­nja na zna­čaj­na ime­na srp­ske i svet­ske du­hov­no­sti.

Sa po­seb­nim in­te­re­so­va­njem za sa­vre­me­nu po­e­zi­ju, na­pi­sa­la je vi­še pro­du­ho­vlje­nih ese­ja o de­li­ma srp­skih pe­sni­ka. Po­seb­nu pa­žnju je po­sve­ti­la Vas­ku Po­pi da­ju­ći zna­ča­jan na­uč­no-kri­tič­ki, gra­nič­no sa ese­ji­stič­kim, do­pri­nos nad­čul­nom seg­men­tu tu­ma­če­nja, za­um­nog u sfe­ri nad­re­a­li­zma, či­ji je Vas­ko Po­pa za­go­vor­nik i odu­še­vlje­ni na­sta­vljač pred­rat­nog, nad­re­a­li­zma iz­me­đu dva svet­ska ra­ta. Ve­li­ku pa­žnju po­sve­ću­je sa­vre­me­nim pi­sci­ma mo­der­ni­stič­ke pe­snič­ke ori­jen­ta­ci­je, sa po­seb­nom pa­žnjom pre­ma sim­bo­li­zmu i eks­pre­si­o­ni­zmu. Post­mo­der­ni­stič­ki gle­da na niz va­žnih knji­žev­nih po­ja­va, uklju­ču­ju­ći i ha­i­ku, ko­ji knji­žev­no­u­met­nič­ki ana­li­zu­je sa ta­kve ori­gi­nal­ne po­zi­ci­je.

Knji­žev­nik Ve­ri­ca Ta­dić se ovom knji­gom po­ja­vlju­je kao da­ro­vi­ti ese­ji­sta. Po mom skrom­nom, di­stink­tiv­nom mi­šlje­nju, ona odu­ho­vlje­no, akri­bij­ski, da­kle bri­žlji­vo i te­me­lji­to, pri­stu­pa knji­žev­noj ma­te­ri­ji i nje­noj ese­ji­stič­koj ana­li­zi, bo­ga­te­ći srp­sku knji­žev­nu mi­sao sve­stra­nim po­zna­va­njem i smi­sa­o­nim tu­ma­če­njem. Ovim knji­žev­nim de­lom po­ka­zu­je sna­gu pro­du­ho­vlje­nog ta­len­ta za knji­žev­no­kri­tič­ko raz­mi­šlja­nje i pro­du­ho­vlje­no tu­ma­če­nje osnov­nih estet­skih vred­no­sti sa­vre­me­ne knji­žev­no­sti. Kao štam­pa­na knji­ga će, sva­ka­ko, do­pri­ne­ti raz­vo­ju ese­ji­stič­ke mi­sli u srp­skoj knji­žev­no­sti i obo­ga­ti­ti srp­sku knji­žev­nost da­ro­vi­tim pri­stu­pom knji­žev­no-umet­nič­kom de­lu.
 

nazad