|
Iz novih knjiga
Neda Kovačević
POVRATAK KOŠAVE U BEOGRAD
(„Mali Nemo“, Pančevo, 2009)
Skoro svake noći u snu vraća košavu u
Beograd. Hoda Terazijama, Bulevarom kralja Aleksandra, rodnom
Kosovskom... Goin Back Home...
Na mostu, zagledan u liniju što spaja
bezdano nebo beogradsko s vodama. Neiskaznim, poput njegovih
osećanja. Toliko bi želeo da ih izrekne. A samo jedan je način.
Muzika. Poezija. Ali note raznosi košava, magična i
neuhvatljiva, kao džez. Jad i blaženstvo u isti mah. Kao Serene. I
kao Lament...
... Blow Wind Blow Wind...
Ne ume reći da li to u Savi, dubokoj kao
bluz, vetar mreška mesečinu. Ili note bljeskaju na vodi? I ko bi to
bolje ispričao, bas klarinet tihog gospodina s lulom, Dolfija,
saks „Ptice”, Duškova truba, Belgrade Blues-om. Ili, možda, licem
kavetru, glas Milanov? Ona, jedina zna. I zato... Okrenuti se. K
njoj.
Tako bi želeo.
Otvara oči...
Da sam pisao roman, verovatno bih
počeo ovako. Ali, ovo je samo moj dnevnik. Čitam na preskok.
Muzika, poput valova, dođe, poprska,
preplavi, dotakne, ode. I sve tako, nanovo, u Krug.
„8. juni 1993.“
Najviše se vraćam na taj datum, i mnoge
posle njega. I sve vreme, listajući, kao da ću time naći odgovor,
iznova se pitam:
Da li je bilo neophodno da se preselim
iz Rima u Trst? Idi za svojom sudbinom...?
Ponekad pomislim, bolje da to nisam
uradio. Mogao sam i tamo lepo završiti faks. Ali ja, nadobudni,
budući filolog, hteo da budem što bliže izvoru. O'ladio me izvor,
što li sam morao da budem baš toliki štreber?
Je li sve to, doista, sudbina? Slučaj
Komedijant, kako kaže moj najdraži srpski pesnik? Ili ja, sa
svojim kompletnim „likom i delom“? Nemam pojma. Ipak, kontam da je
za čitav dalji tok mog života presudan... e, stoj, koja patetika.
Okej, de, reći ću: „naročito važan“, ovaj drugi datum:
14. septembar 1993.
Kuća Janka Arsenijevića, Montebelo
U dvorištu, posebnu mi pažnju privuku
koš, i motor. „Honda“ NX 125, mali kroser.
A unutra, u dnevnoj sobi na stolu,
časopis „Musica Jazz“.
Dok idemo u njegovu radnu sobu, Janko
pita:
– A otkud ste baš odabrali studije
srpskog jezika?
– Majka mi je bila Srpkinja. Milica,
rođena Petronijević. Studirala italijanistiku na
Univerzitetu u Padovi. Upoznala tamo mog oca, i ostala. Još kao
dete sam išao u Beograd. Svake godine provodio bar po jedan
raspust. I sad idem, svake godine.
– Idete... Blago vama – uzdahne
duboko. – A imate li u Beogradu koga?
– Na žalost, od pre tri godine više ne.
A majka mi je umrla pre deset. Otac, prošle.
– Moje najdublje saučešće – kaže
Janko, čvrsto mi stežući šaku.
– Hvala – odvratim – Eh, imao sam super
ekipu u Bgd-u. Najortaci, Dimitrije, sad u ratu, u Bosni,
dobrovoljac. Vladan, zapalio za Australiju, sa sve matorima.
Komšije, Čuburci, Mutapova... – Pomislim za tren na onu Moji su
drugovi... – A vi, ne odlazite za Beograd?
– Od seobe u Trst, ne. Isprva nismo
stigli, a potom, premda silno želimo, ne bih rizikovao da me
mobilišu u taj dogovoreni, i veštački izazvani rat. Eh... Pet
godina. Kao pet eona...
*
Vraćam se nekoliko stranica
dnevnika.
9. septembar 1993.
Na srpskoj katedri ovdašnjeg
Univerziteta imaju dosta materijala za diplomski, ali ne sve
koji su mi potrebni. Isto u Crkvenoj opštini. Ali sveštenici
crkve Svetog Spiridona me upute na izvesnog Janka
Arsenijevića, Srbina koji živi ovde. „Ako želite da dođete do
najbolje i najobimnije građe za vaš rad, i ako biste, da kao
budući filolog srpskog jezika, doista upoznate našu istoriju,
kulturu, tradiciju, nema boljeg čoveka“.
Potražim Janka na njegovoj matičnoj
katedri, klasične filologije.
– Dobar dan. Ja sam Miloš Alfijeri.
Radim diplomski na temu: „Srpska književnost u Trstu“. Uputili su
me na vas...
Dok govorim, sav kao da je pretvoren u
uho. Skapiram da tako pažljivo osluškuje upravo – srpski jezik.
Rekao bih da, uživajući u svakoj reči na srpskom, i odgovara:
– Dobar dan. Radite, dakle... –
razmisli na čas – onda je najbolje da dođete kod mene kući ovih
dana, kad vam odgovara, tamo možemo na miru...
nazad
|