Iz novih knjiga

Neda Kovačević

POVRATAK KOŠAVE U BEOGRAD

(„Mali Nemo“, Pančevo, 2009)
 

Sko­ro sva­ke no­ći u snu vra­ća ko­ša­vu u Be­o­grad. Ho­da Te­ra­zi­ja­ma, Bu­le­va­rom kra­lja Alek­san­dra, rod­nom Ko­sov­skom... Goin Back Ho­me...

Na mo­stu, za­gle­dan u li­ni­ju što spa­ja bez­da­no ne­bo be­o­grad­sko s vo­da­ma. Ne­is­ka­znim, po­put nje­go­vih ose­ća­nja. To­li­ko bi že­leo da ih iz­rek­ne. A sa­mo je­dan je na­čin. Mu­zi­ka. Po­e­zi­ja. Ali no­te raz­no­si ko­ša­va, ma­gič­na i ne­u­hva­tlji­va, kao džez. Jad i bla­žen­stvo u isti mah. Kao Se­re­ne. I kao La­ment...

... Blow Wind Blow Wind...

Ne ume re­ći da li to u Sa­vi, du­bo­koj kao bluz, ve­tar mre­ška me­se­či­nu. Ili no­te blje­ska­ju na vo­di? I ko bi to bo­lje is­pri­čao, bas kla­ri­net ti­hog go­spo­di­na s lu­lom, Dol­fi­ja, saks „Pti­ce”, Du­ško­va tru­ba, Bel­gra­de Blu­es-om. Ili, mo­žda, li­cem ka­ve­tru, glas Mi­la­nov? Ona, je­di­na zna. I za­to... Okre­nu­ti se. K njoj. 

Ta­ko bi že­leo.
Otva­ra oči...

Da sam pi­sao ro­man, ve­ro­vat­no bih po­čeo ova­ko. Ali, ovo je sa­mo moj dnev­nik. Či­tam na pre­skok. 

Mu­zi­ka, po­put va­lo­va, do­đe, po­pr­ska, pre­pla­vi, do­tak­ne, ode. I sve ta­ko, na­no­vo, u Krug. 

„8. ju­ni 1993.“

Naj­vi­še se vra­ćam na taj da­tum, i mno­ge po­sle nje­ga. I sve vre­me, li­sta­ju­ći, kao da ću ti­me na­ći od­go­vor, iz­no­va se pi­tam:

Da li je bi­lo neo­p­hod­no da se pre­se­lim iz Ri­ma u Trst? Idi za svo­jom sud­bi­nom...?

Po­ne­kad po­mi­slim, bo­lje da to ni­sam ura­dio. Mo­gao sam i ta­mo le­po za­vr­ši­ti faks. Ali ja, na­do­bud­ni, bu­du­ći fi­lo­log, hteo da bu­dem što bli­že iz­vo­ru. O'la­dio me iz­vor, što li sam mo­rao da bu­dem baš to­li­ki štre­ber?

Je li sve to, do­i­sta, sud­bi­na? Slu­čaj Ko­me­di­jant, ka­ko ka­že moj naj­dra­ži srp­ski pe­snik? Ili ja, sa svo­jim kom­plet­nim „li­kom i de­lom“? Ne­mam poj­ma. Ipak, kon­tam da je za či­tav da­lji tok mog ži­vo­ta pre­su­dan... e, stoj, ko­ja pa­te­ti­ka. Okej, de, re­ći ću: „na­ro­či­to va­žan“, ovaj dru­gi da­tum:

14. sep­tem­bar  1993. 

Ku­ća Jan­ka Ar­se­ni­je­vi­ća, Mon­te­be­lo
U dvo­ri­štu, po­seb­nu mi pa­žnju pri­vu­ku koš, i mo­tor. „Hon­da“ NX 125, ma­li kro­ser. 
A unu­tra, u dnev­noj so­bi na sto­lu, ča­so­pis „Mu­si­ca Jazz“.
Dok ide­mo u nje­go­vu rad­nu so­bu, Jan­ko pi­ta:
– A ot­kud ste baš oda­bra­li stu­di­je srp­skog je­zi­ka?
– Maj­ka mi je bi­la Srp­ki­nja. Mi­li­ca, ro­đe­na Pe­tro­ni­je­vić. Stu­di­ra­la ita­li­ja­ni­sti­ku na Uni­ver­zi­te­tu u Pa­do­vi. Upo­zna­la ta­mo mog oca, i osta­la. Još kao de­te sam išao u Be­o­grad. Sva­ke go­di­ne pro­vo­dio bar po je­dan ras­pust. I sad idem, sva­ke go­di­ne.
– Ide­te... Bla­go va­ma – uz­dah­ne du­bo­ko. – A ima­te li u Be­o­gra­du ko­ga?
– Na ža­lost, od pre tri go­di­ne vi­še ne. A maj­ka mi je umr­la pre de­set. Otac, pro­šle.
– Mo­je naj­du­blje sa­u­če­šće – ka­že Jan­ko, čvr­sto mi ste­žu­ći ša­ku.
– Hva­la – od­vra­tim – Eh, imao sam su­per eki­pu u Bgd-u. Naj­or­ta­ci, Di­mi­tri­je, sad u ra­tu, u Bo­sni, do­bro­vo­ljac. Vla­dan, za­pa­lio za Austra­li­ju, sa sve ma­to­ri­ma. Kom­ši­je, Ču­bur­ci, Mu­ta­po­va... – Po­mi­slim za tren na onu Mo­ji su dru­go­vi... – A vi, ne od­la­zi­te za Be­o­grad?
– Od se­o­be u Trst, ne. Is­pr­va ni­smo sti­gli, a po­tom, prem­da sil­no že­li­mo, ne bih ri­zi­ko­vao da me mo­bi­li­šu u taj do­go­vo­re­ni, i ve­štač­ki iza­zva­ni rat. Eh... Pet go­di­na. Kao pet eona...

*

Vra­ćam se ne­ko­li­ko stra­ni­ca dnev­ni­ka.

9. sep­tem­bar 1993.

Na srp­skoj ka­te­dri ov­da­šnjeg Uni­ver­zi­te­ta ima­ju do­sta ma­te­ri­ja­la za di­plom­ski, ali ne sve ko­ji su mi po­treb­ni. Isto u Cr­kve­noj op­šti­ni. Ali sve­šte­ni­ci cr­kve Sve­tog Spi­ri­do­na me upu­te na iz­ve­snog Jan­ka Ar­se­ni­je­vi­ća, Sr­bi­na ko­ji ži­vi ov­de. „Ako že­li­te da do­đe­te do naj­bo­lje i naj­o­bim­ni­je gra­đe za vaš rad, i ako bi­ste, da kao bu­du­ći fi­lo­log srp­skog je­zi­ka, do­i­sta upo­zna­te na­šu isto­ri­ju, kul­tu­ru, tra­di­ci­ju, ne­ma bo­ljeg čo­ve­ka“.

Po­tra­žim Jan­ka na nje­go­voj ma­tič­noj ka­te­dri, kla­sič­ne fi­lo­lo­gi­je.

– Do­bar dan. Ja sam Mi­loš Al­fi­je­ri. Ra­dim di­plom­ski na te­mu: „Srp­ska knji­žev­nost u Tr­stu“. Upu­ti­li su me na vas...

Dok go­vo­rim, sav kao da je pre­tvo­ren u uho. Ska­pi­ram da ta­ko pa­žlji­vo oslu­šku­je upra­vo – srp­ski je­zik. Re­kao bih da, uži­va­ju­ći u sva­koj re­či na srp­skom, i od­go­va­ra:

– Do­bar dan. Ra­di­te, da­kle... – raz­mi­sli na čas – on­da je naj­bo­lje da do­đe­te kod me­ne ku­ći ovih da­na, kad vam od­go­va­ra, ta­mo mo­že­mo na mi­ru...
 

nazad