Iz novih knjiga

Vladislav Rupić

RIKA PEGAVIH LAVOVA

(„Alma“, Beograd, 2009)
 

Klu­pa je bi­la sta­rin­skog iz­gle­da, ne­ka­ko po­ha­ba­na, ako se ta­ko mo­že re­ći, na­lik ka­kvom mr­zo­volj­nom, obo­le­lom, umi­ru­ćem star­cu, a bo­ja zre­lih kro­šnji ko­ja ju je po­kri­va­la, ne­ka­da ce­lu, sa­da se mo­gla vi­de­ti sa­mo po sre­di­ni da­sa­ka, još na pr­vi po­gled iz­ble­de­lih. Da­ske ko­je su joj gra­di­le na­slon bi­le su od su­ro­vog ši­ba­nja vre­me­na, vre­lih zra­ka sun­ca, ki­še, le­de­ne oštre zi­me, po­ma­lo is­tru­le­le, pa se či­ni­lo da će sva­kog ča­sa pu­ći – za­to je ret­ko ko i se­deo na njoj. A i ka­da je se­deo, ni­je se na­sla­njao. Nad­stre­šni­ca nad sta­ni­com ni­je do­pi­ra­la do nje.

Se­deo je na toj klu­pi i us­put­no, ma­da sve vi­še pre­da­no, raz­mi­šljao o knji­zi ko­ju je ne­dav­no pro­či­tao, lu­ka­vo odva­ja­ju­ći sa­te ko­ji su bi­li pred­o­dre­đe­ni za iz­u­ča­va­nje i pam­će­nje nje­mu do­sad­nih, za­ma­ra­ju­ćih po­da­ta­ka ko­je je učio u ško­li. Knji­ga se zva­la „Cr­na la­la“ i još uvek je u nje­mu bu­di­la di­vlje­nje i isti onaj, ili bar ve­o­ma sli­čan, ve­li­čan­stve­ni ose­ćaj ko­ji ga je pro­ži­mao či­ta­ju­ći je. Ogrom­na, iz­ga­ra­ju­ća lju­bav dve mla­de oso­be za­te­če­ne u muč­noj, ne­u­god­noj, na­iz­gled bez­spa­so­no­snoj si­tu­a­ci­ji, ko­je ne gu­be na­du za bo­ljom su­tra­šnji­com, fa­sci­ni­ra­la ga je do te me­re da ga je stal­no pra­tio var­lji­vo ma­gi­čan ose­ćaj da se na­la­zi unu­tar ro­ma­na i da mu upra­vo pred oči­ma is­kr­sa­va­ju sve te di­vo­te, ta ima­gi­nar­na li­ca ko­ja su ži­ve­la u is­pi­sa­nim re­do­vi­ma stra­ni­ca. No, ipak, ne­što ga je mu­či­lo i ni­je mu da­va­lo mi­ra. Ni­ka­ko se ni­je mo­gao se­ti­ti pi­sca ko­ji je ve­što sko­vao re­či­ma svet iz ma­šte, a ko­ji se ipak či­nio ne­ve­ro­vat­no ži­vim i re­al­nim. U gla­vi je vr­teo ve­li­ka ime­na raz­li­či­tih slo­go­va i nji­hov sjaj raz­li­či­tih vre­men­skih epo­ha, ali do ime­na nje­mu bit­nog pi­sca ni­ka­ko mu se ni­je da­lo do­pli­va­ti. Kao iskre da­le­kih zve­zdi, sre­br­no-zlat­nog pra­ha, za­sve­tlu­ca­li bi mu se­ća­njem opi­si dra­ma­tič­nih i ro­man­tič­nih si­tu­a­ci­ja. Bi­lo mu je neo­pi­si­vo dra­go, što je va­lja­no us­peo da kri­šom odvo­je­ne sa­te za­či­ni ta­ko mi­ri­snim sve­tom, sve­tom ko­ji je obi­ta­vao, di­sao, po­be­đi­vao u svo­jim estet­skim su­ko­bi­ma ko­je je gra­dio pi­sac, gu­bio i po­no­vo osvet­nič­ki vas­kr­sa­vao u svoj svo­joj le­po­ti. Odav­no ni­je ne­ka knji­ga, bi­lo ka­kvo šti­vo, ili bi­lo ka­kvo umet­nič­ko de­lo, osta­vi­lo na nje­ga ta­ko gro­mo­vi­to gla­san uti­sak, kao ro­man ko­ji je vr­teo u gla­vi.

Za­mi­šljen, la­ko leb­de­ći po­gled, le­pr­šao mu je nad ner­vo­znim, uzru­ja­nim, iako su to po­ku­ša­va­li da sa­kri­ju ne­gde du­bo­ko u se­bi, ša­ro­li­kim če­ka­o­ci­ma na sta­ni­ci. Kao to­no­vi or­ke­star­ske sim­fo­ni­je, mi­lo­va­le su se i me­đu­sob­no me­ša­le bo­je i ni­jan­se, ko­je su ih za­o­de­va­le. Bo­je ve­dro­ga ne­ba, uli­va­le su se u ko­lor raz­buk­ta­lih kro­šnji, va­tra sun­ca u ste­no­vi­to tlo ze­mlje, ru­ko­va­li su se pla­vi tek­sas sa cr­nim so­mo­tom, be­la svi­la sa pur­pur­nom svi­lom, cr­ve­ni sa pla­vim pa­mu­kom. Na sta­ni­ci je se­vao va­tro­met bo­ja. Lju­di su se us­ko­me­ša­no, kao mra­vi, vr­po­lji­li oko se­be, do­ba­ci­va­li jed­ni dru­gi­ma po ko­ju reč, po­zdrav ili sa­svim be­za­zle­nu pri­med­bu, us­put sva­ki čas gle­da­ju­ći u svo­je ruč­ne ča­sov­ni­ke. U oko mu za­pa­de jed­na sta­ri­ja go­spo­đa, u cr­noj ha­lji­ni gru­be tka­ni­ne, či­je se od­su­stvo ela­na mo­glo vi­de­ti u nje­nim sta­rač­kim neelastičnim po­kre­ti­ma, ne­ka­ko ote­ža­nom dr­ža­nju ru­ku i gla­ve, pa čak i u sa­mom dr­ža­nju kič­me. U ne­ja­kom na­ruč­ju dr­ža­la je pa­ket upa­ko­van u pak pa­pir, ve­li­či­ne svo­je gla­ve, i stal­no ga de­snom ru­kom sti­ska­la uza se, oslo­ba­đa­ju­ći le­vu, ko­jom je na­me­šta­la na­o­ča­ri skli­zle niz or­lov­ski nos. Za­mi­šljao je šta bi sve mo­gao sa­dr­ža­ti je­dan ta­kav pa­ket. Mo­žda ču­va taj­nu – mrač­nu i iz­o­pa­če­nu, mo­žda sa­svim obič­nu, do­stup­nu sa­mo sta­ri­joj že­ni ko­ja je skri­va iz ne­po­zna­tih lič­nih raz­lo­ga; mo­gu­će iz stra­ha ili lju­bo­mo­re. Ga­ra­va ko­sa, ko­ja joj se vi­jo­ri­la do ra­me­na, pro­ždi­ra­la je se­de vla­si, ko­je su li­še­ne var­ki tu i ta­mo štr­ča­le, kao be­leg pro­hu­ja­lih go­di­na. Iako je po­ku­ša­la sta­rost pre­o­bu­ći, ma­ski­ra­ti u mla­dost, na nje­nom li­cu mo­gla se pro­či­ta­ti pra­va isti­na, su­ro­vi zna­men vre­me­na – bi­lo je ble­du­nja­vo i na­bo­ra­no, a po­žu­te­la ko­ža vra­ta is­pu­ca­la i gru­ba kao hra­sto­va ko­ra. Uza­lud­no ulep­ša­va­nje. Pri­ro­da iz­ve­šta­če­no­šću ugu­še­na, ipak se iz­bo­ri sa na si­lu na­met­nu­tim var­ka­ma, i na­po­slet­ku na sve­tlost su­da iz­ro­ni tra­gi­ko­mič­na pro­vid­nost ma­ski. Čud­no je to da ljud­sko bi­će, kao mla­do i još ne­do­zre­lo, hr­li, po­žud­no tr­či u su­sret zre­lo­sti, i tom ci­lju da ko­nač­no bu­de sta­ri­je, (ov­de se mo­ra pri­me­ti­ti da jed­nu od glav­nih ulo­ga ipak igra i za­me­na auto­ri­te­ta), no, ka­da vre­me od­ra­di svo­je, i ne­str­plji­vi do­če­ka­ju svo­ju zo­ru, br­zo uvi­de da je to sa­mo gnu­sna noć, i vr­lo ra­do bi se vra­ti­li svo­joj pro­hu­ja­loj mla­do­sti. Ta­ko je i po­sta­ri­ja go­spo­đa, ko­ja je ne­ko­ga ili ne­što če­ka­la na sta­ni­ci, svo­jim pu­de­ri­ma, ru­me­ni­lom, i ko­zme­tič­kim pre­pa­ra­ti­ma ko­ji­ma je ulep­ša­va­la ko­su i li­ce, oda­va­la svo­ju pod­sve­snu če­žnju za mla­da­lač­kim da­ni­ma.

Jed­na dru­ga pak ljud­ska pri­li­ka, ski­ci­ra­la je voj­no, uni­for­mi­sa­no li­ce. Mla­dić va­tre­ne ko­se, vi­so­ke i sme­šno mr­ša­ve fi­gu­re, ko­ja se ne­ka­ko či­ni­la isu­vi­še krhko i sla­ba­šno, tu­ma­rao je međ’ osta­lim ljud­skim pri­li­ka­ma u te­škim voj­nič­kim či­zma­ma. Du­ge, kra­ka­te no­ge, oda­va­le su uti­sak kao da se svoj­ski mu­če da ko­ra­ča­ju u toj glo­ma­znoj, pra­vi­li­ma pro­pi­sa­noj obu­ći; kao da im je taj te­ret bio pre­te­žak da bi se slo­bod­no pro­bi­ja­le kroz pro­stor. Tro­mo, umor­no se mi­mo­i­la­zio sa ner­vo­znim, ne­str­plji­vim če­ka­o­ci­ma. Na du­gu­lja­stom, ru­me­nom li­cu, niz ko­je su kao krup­ne ka­pi ki­še kli­zi­le ma­sne i sla­ne bo­bi­ce, opre­znom po­sma­tra­ču ni­je us­peo pro­ma­ći za­bri­nut, set­no za­mi­šljen po­gled, iz­gu­bljen u du­bi­ni am­bi­sa du­še, za­gla­vljen ne­gde iz­me­đu po­sto­ja­nja i ne­po­sto­ja­nja, u ne­pre­gled­noj i bez­gra­nič­noj ko­smo­lo­gi­ji du­ha.

Šta je tra­žio ov­de na sta­ni­ci? De­čak ga ni­je po­zna­vao. Da li je voj­sku slu­žio u nje­go­vom me­stu, pa se sa­da vra­ća ku­ći, dok mu u sr­cu od­zva­nja­ju zlo­slut­ne mi­sli? Taj po­gled, ko­ji je imao mla­di voj­nik, ni­je bio bez­raz­lo­žan. Mo­žda je ne­dav­no isto ta­kvim oči­ma, a za­ma­glje­nim po­gle­dom, usred­sre­đe­nim na pi­smo, ko­je je, mo­gu­će od svo­je po­ro­di­ce do­bio, či­tao za­pre­pa­šću­ju­će re­do­ve. Mo­žda je u pi­ta­nju bio smrt­ni slu­čaj? Ne­ko iz bli­že fa­mi­li­je je umro, a po­sto­ji i ta mo­guć­nost da mu je dra­ga­na na­pi­sa­la opro­štaj­no pi­smo, ob­ja­šnja­va­ju­ći mu svo­je tre­nut­no sta­nje, i pri­zna­ju­ći svo­ju no­vu za­lju­blje­nost. Za­što li se slu­že ta­ko su­ro­vim me­to­da­ma, de­voj­ke či­ji mla­di­ći od­slu­žu­ju svoj voj­nič­ki rok, po­žud­no i str­plji­vo če­ka­ju­ći da im se one vra­te u za­gr­ljaj? Žen­sku ćud je te­ško ob­ja­sni­ti, po­go­to­vo ka­da je ona u ras­ce­pu iz­me­đu de­vo­jač­kih go­di­na, i zre­lih go­di­na ozbilj­ne že­ne. One pri­po­ve­da­ju o ne­ka­kvoj da­lji­ni ko­ja ih raz­dva­ja, za­bo­ra­vlja­ju­ći pri­tom, da lju­bav mo­že pre­le­te­ti pla­ni­ne i okeane, pa se i ta­ko odr­ža­ti. Po­sre­di je da­lji­na ko­ja vla­da u sr­cu. To je jed­no­sta­van i sa­svim iskren od­go­vor.

Na­po­slet­ku, mo­žda se sa­mo zle vo­lje vra­ćao u voj­sku, na­kon re­dov­nog od­sus­tva. U ko­lo­te­či­nu ko­ja mu je bi­la mr­ska, i u ko­joj ni­je umeo pre­po­zna­ti se­be. Da li je ona sa­mo oba­ve­za ko­ju mo­ra vra­ti­ti svo­joj ze­mlji, za­to što se upra­vo u njoj ro­dio? Lju­di oko nje­ga, uto­plje­ni, sva­ko po­na­o­sob, u svo­je vla­sti­te mi­sli, pro­ble­me, sa svo­jim gle­di­šti­ma, pro­la­zi­li su sta­ni­com ner­vo­zno. De­ca mla­đeg uz­ra­sta, njih pe­to­ro-še­sto­ro, trč­ka­ra­la su una­o­ko­lo, i nji­ho­va ži­vah­nost da­va­la je uti­sak da ce­la že­le­znič­ka sta­ni­ca bru­ji ži­vo­tom.
 

nazad