Iz novih knjiga

Rastko Vasić

KLETVA

(Autorsko izdanje, Beograd, 2009)
 

Ve­li­ki cr­ni auto­mo­bil Agen­ci­je hi­tro je gra­bio auto­pu­tem ka ju­gu. An­ri Mej­nar je dr­žao vo­lan čvr­sto u ru­ka­ma i gle­dao ne­tre­mi­ce na drum pred so­bom. Bio je po­če­tak de­cem­bra, dan je bio hla­dan i ma­glo­vit, vi­dlji­vost sma­nje­na a ko­lo­voz vla­žan, ta­ko da je, i po­red to­ga što u pet sa­ti po­pod­ne ni­je bi­lo mno­go sa­o­bra­ća­ja, tre­ba­lo za­dr­ža­ti svu pa­žnju da se pri ovoj br­zi­ni iz­beg­nu mo­gu­ća iz­ne­na­đe­nja na pu­tu.

Sve se do­go­di­lo ne­ka­ko ha­o­tič­no, što ni­je bi­lo uobi­ča­je­no za Agen­ci­ju. Tek u pod­ne sti­glo je pi­smo s fo­to­gra­fi­ja­ma čo­ve­ka ko­ji je ta­mo u onom gra­du na ju­gu na­đen mr­tav u se­ver­nom ka­na­lu, na ko­ji­ma su sa si­gur­no­šću pre­po­zna­li To­ma Dorn­ma­na. Te­le­print ko­ji je sti­gao dan ra­ni­je bio je ne­ja­san, leš je mo­gao bi­ti nje­gov ali ni­su bi­li si­gur­ni, pa su tra­ži­li fo­to­gra­fi­je i ko­nač­no ih do­bi­li. Dva da­na ra­ni­je po­li­ci­ja je na­šla te­lo ne­po­zna­tog čo­ve­ka bez ika­kvih do­ku­me­na­ta, ko­ji ni­je bio odan­de, pa je ra­za­sla­la nje­go­vu sli­ku na raz­li­či­te stra­ne u po­ku­ša­ju da ga iden­ti­fi­ku­ju. Sli­ka je sti­gla i u Agen­ci­ju, kao jed­nu od usta­no­va ko­ja bi mo­gla da po­mog­ne. I ona je za­i­sta po­mo­gla.

Tri da­na ra­ni­je Tom Dorn­man je kre­nuo auto­mo­bi­lom u Cen­tra­lu na ju­gu, no­se­ći je­dan va­žan do­ku­me­nat, ali ni­je sti­gao na cilj. Iš­če­zao je bez tra­ga, i on i ko­la ko­ja je vo­zio, i u Agen­ci­ji je na­sta­la pa­ni­ka. Uza­lud su pret­po­sta­vlja­li šta je mo­glo da mu se de­si. Put ga je­ste vo­dio kroz taj grad ali ni­je bi­lo pred­vi­đe­no da se u nje­mu za­dr­ži. Bio je is­ku­san, vešt, mo­žda ma­lo vi­še za­in­te­re­so­van za lep­ši pol, ali sva­ka­ko po­u­zdan, ta­ko da o nje­go­vom de­zer­ti­ra­nju ni­je mo­glo bi­ti ni re­či.

Čim je fo­to­gra­fi­ja sti­gla, po­zva­li su An­ri Mej­na­ra da pre­u­zme slu­čaj. On je oti­šao kod di­rek­to­ra Kra­tan­de­ra, ko­ji mu je iz­lo­žio si­tu­a­ci­ju i na­lo­žio da od­mah ot­pu­tu­je do­le i po­ku­ša da re­ši tu mi­ste­ri­ju. Kra­tan­der mu ob­ja­sni da je Dorn­man no­sio sa so­bom je­dan mi­kro­film sa pla­no­vi­ma ra­ke­ta sred­njeg do­me­ta. Film, obe­le­žen sa RK3331, ve­o­ma je va­žan, i tre­ba uči­ni­ti sve da ga do­bi­ju na­zad, mi­lom ili si­lom, ne is­klju­ču­ju­ći tu i nje­go­vu ku­po­vi­nu, čak i po ve­o­ma vi­so­koj ce­ni. To je u su­šti­ni bi­lo ve­o­ma mo­gu­će jer su oni ko­ji su ga uze­li, to naj­ve­ro­vat­ni­je ura­di­li s na­me­rom da ga ne­kom pro­da­ju. An­ri upi­ta za­što su film sla­li po Dorn­ma­nu kad je to­li­ko va­žan, no do­bi od­go­vor da je Dorn­man do sa­da no­sio i va­žni­ja do­ku­men­ta na ovaj na­čin i da ni­je bi­lo ni­ka­kvih pro­ble­ma. To „va­žni­ja do­ku­men­ta” ni­je zvu­ča­lo su­vi­še ube­dlji­vo, pa kad Kra­tan­der po­no­vi da je po­treb­no da po sva­ku ce­nu do­bi­ju film na­zad i da to tre­ba stal­no da ima na umu, An­ri shva­ti da je do­šlo do gre­ške u or­ga­ni­za­ci­ji tran­spor­ta i da film zbog nje­go­ve iz­u­zet­ne va­žno­sti ni­je tre­ba­lo sla­ti u Cen­tra­lu na ovaj na­čin. Pa ipak, da Dorn­man pu­tu­je, zna­lo je ne­ko­li­ko slu­žbe­ni­ka Agen­ci­je, a šta no­si, zna­li su sa­mo Kra­tan­der i nje­gov po­moć­nik, da­kle, sve je bi­lo pot­pu­no bez­bed­no. An­ri za­tra­ži od di­rek­to­ra još ne­ka ob­ja­šnje­nja i on­da ode da po­ku­pi do­ku­men­ta ko­ja su mu bi­la po­treb­na za put. Da­li su mu jed­nu sna­žnu ma­ši­nu da bi što pre sti­gao na cilj, no to je sve po­tra­ja­lo ne­ko vre­me, i tu je po­sto­ja­la od­re­đe­na pro­ce­du­ra kroz ko­ju je tre­ba­lo pro­ći, ta­ko da tek oko tri sa­ta on se­de u ko­la i od­ve­ze se do svog sta­na da po­ku­pi stva­ri za put. Ta­da se se­ti da ni­je re­zer­vi­sao ho­tel, i to uči­ni tu iz sta­na, što mu je i ina­če iz­gle­da­lo bez­bed­ni­je ne­go iz Agen­ci­je, s ob­zi­rom na sve što se zbi­va­lo oko To­mo­vog slu­ča­ja. Ta­ko tek u če­ti­ri sa­ta, po­sle spo­rog i na­por­nog pro­bi­ja­nja kroz sa­o­bra­ćaj­nu gu­žvu, ko­ja je u tom ča­su bi­la na vr­hun­cu, on iz­bi na auto­put.

Za Agen­ci­ju je ra­dio već vi­še go­di­na, ste­kao je do­sta is­ku­stva i po­stao je­dan od nje­nih po­u­zda­nih slu­žbe­ni­ka. A pre to­ga ni­je ni sa­njao da ova ve­o­ma va­žna spe­ci­ja­li­stič­ka dr­žav­na or­ga­ni­za­ci­ja uop­šte po­sto­ji, a još ma­nje da će se u njoj za­po­sli­ti. Eh, ra­ni­je!

Otac mu je bio gra­fič­ki umet­nik, ve­seo, dru­že­lju­biv tip, slo­bo­dan u svo­jim shva­ta­nji­ma i svom po­na­ša­nju, što je pri­vu­klo An­ri­je­vu maj­ku, le­pu i ozbilj­nu, no stro­go vas­pi­ta­nu de­voj­ku iz ofi­cir­ske po­ro­di­ce da se za­gre­je za nje­ga i uda bez mno­go raz­mi­šlja­nja. An­ri se ro­dio pr­vi, i nje­mu je maj­ka po­sve­ti­la ve­li­ku pa­žnju, že­le­ći da u sve­mu bu­de naj­bo­lji, a on­da je ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je sti­gla Se­si­li, ko­ju je maj­ka isto to­li­ko vo­le­la kao i si­na, ali je de­voj­či­ca ipak ra­sla u An­ri­je­voj sen­ci.

Na­ža­lost, usko­ro po­tom iz­bio je rat, ne­spo­sob­nost po­li­ti­ča­ra i ge­ne­ra­la pro­u­zro­ko­va­la je br­zi krah i oku­pa­ci­ju ze­mlje. Do­šla su te­ška vre­me­na. Otac mu se pri­dru­žio po­kre­tu ot­po­ra i bio an­ga­žo­van kao ta­len­to­va­ni gra­fi­čar u pra­vlje­nju la­žnih is­pra­va, što je pred­sta­vlja­lo je­dan od va­žnih či­ni­la­ca u bor­bi pro­tiv oku­pa­to­ra. U taj­noj ra­di­o­ni­ci je pro­vo­dio sa­te i da­ne, i ret­ko je do­la­zio ku­ći, osta­vlja­ju­ći gđu Mej­nar da o sve­mu vo­di ra­ču­na, o ku­ći, de­ci i svo­joj bo­le­snoj maj­ci. Go­di­nu da­na ka­sni­je do­šlo je do iz­da­je, ni­je se sa­zna­lo ka­ko, ra­di­o­ni­ca je ot­kri­ve­na a g. Mej­nar uhva­ćen i stre­ljan. Sre­ćom, pri se­bi je imao la­žna do­ku­men­ta, ta­ko da nje­go­va po­ro­di­ca osta­de po­šte­đe­na mo­gu­ćih pro­go­na. Gđa Mej­nar je hra­bro pod­ne­la tu vest i pri­hva­ti­la sud­bi­nu ona­kvu ka­kva joj je bi­la na­met­nu­ta. Ži­ve­lo se ka­ko se mo­glo, sna­la­zi­lo se, ona je sve sto­ič­ki iz­dr­ža­va­la, od­bi­ja­ju­ći isto­vre­me­no da pri­hva­ti bi­lo ka­kvu slu­žbu pod oku­pa­to­rom.

Sta­no­va­li su u jed­nom mir­nom kra­ju pre­sto­ni­ce, u tro­sprat­noj ku­ći sa svim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma pre­sto­nič­ke ar­hi­tek­tu­re, s ko­sim ve­li­kim kro­vom i lo­đa­ma ume­sto pro­zo­ra. Pred ku­ćom se na­la­zio ma­li skver sa ne­ko­li­ko ke­ste­no­vih sta­ba­la, a ta­mo, ne­kih sto­ti­nak me­ta­ra da­lje, po­ve­ći park sa raz­li­či­tim žbu­njem i dr­ve­ćem. Ži­vot je, uz svu mu­ku i ne­ma­šti­nu, pro­ti­cao re­la­tiv­no mir­no, bez ve­li­kih po­tre­sa, sve u iš­če­ki­va­nju tre­nut­ka ka­da će se rat­na sre­ća pro­me­ni­ti i do­ći do oslo­bo­đe­nja ze­mlje od ne­pri­ja­te­lja.

Na po­sled­njem spra­tu nji­ho­ve ku­će, u ma­lom sta­nu, ži­ve­la je jed­na sta­ri­ja go­spo­đa, ple­me­ni­tih cr­ta li­ca, sred­njeg ra­sta i auto­ri­ta­tiv­nog po­gle­da, pro­fe­sor fran­cu­skog je­zi­ka u sred­njoj ško­li. Mej­na­ro­vi su je vi­đa­li na ste­pe­ni­štu, po­zdra­vlja­li se no ni­su s njom stu­pi­li u bli­ži kon­takt. Svi su je zva­li go­spo­đa De­ni­za iako se, ka­ko su od osta­lih su­se­da ču­li, ni­je uda­va­la. Kom­ši­je su se zbog to­ga ču­di­le i pi­ta­le, jer je bi­la le­pa i pa­met­na, obra­zo­va­na, raz­u­me­va­la se u mno­ge stva­ri, ali se ni­ko ne usu­di da po­ku­ša da ot­kri­je tu taj­nu. Gđa Mej­nar je to pro­tu­ma­či­la ta­ko da ni­je na­i­šla na pra­vog.

Do­go­di se da ona po­ku­ca jed­no po­pod­ne na nji­ho­va vra­ta i za­mo­li za šo­lju še­će­ra, jer, ka­ko je re­kla, ni­je sti­gla da u op­šti­ni po­dig­ne bo­no­ve za še­ćer ko­ji su se de­li­li tog ju­tra. Na­vi­kla je bi­la da u ovo vre­me pi­je čaj i ni­je že­le­la da se sad to­ga li­ši ako baš ne mo­ra. An­ri­je­va maj­ka joj da­de še­ćer i pred­lo­ži da uđe i po­pi­je čaj s nji­ma jer je upra­vo pri­sta­vi­la vo­du. Gđa De­ni­za pri­sta­de, uđe, i usko­ro se raz­vi raz­go­vor o svim go­ru­ćim pro­ble­mi­ma, ko­jih je bi­lo su­vi­še. Gđa Mej­nar se se­ti pi­ta­nja ko­je je se­bi stal­no po­sta­vlja­la u ve­zi s nji­ho­vom su­set­kom i svo­je pret­po­stav­ke o to­me, i usu­di se da joj to ka­že. Gđa De­ni­za se ma­lo na­mr­go­di kad to ču, pro­đe je­dan tre­nu­tak u ti­ši­ni, a on­da ona po­la­ko od­go­vo­ri:
– Sva­ki čo­vek, kad ra­di ne­što, uvek ima raz­log za­što to či­ni. Za ono­ga ko­ji to po­sma­tra sa stra­ne, to što onaj ra­di, mo­že da iz­gle­da po­gre­šno ili ne­ra­zu­mlji­vo jer ne zna ko­ji je pra­vi raz­log za taj po­stu­pak. Ako ne­što mi­sli­te da zna­te, ne zna­či da to i zna­te, pa je za­to bo­lje da o to­me ne go­vo­ri­te, jer mo­že­te la­ko da po­gre­ši­te. Pi­ta­li ste se za­što se ni­sam uda­la i od­mah ste iz­ve­li za­klju­čak da ni­sam na­i­šla na pra­vog. Ne, ni­je bi­lo ta­ko. Na­šla sam pra­vog, ali je on na svo­ju i mo­ju ne­sre­ću po­gi­nuo u pro­šlom ra­tu. Ja sam ga to­li­ko vo­le­la da ni­sam mo­gla za­mi­sli­ti da mo­gu da vo­lim bi­lo ko­ga dru­gog. A da se udam za ne­kog ko­ga ne­ću vo­le­ti sa­mo da bih se uda­la, i da pro­ve­dem ži­vot s njim, mi­sle­ći sve vre­me na ono­ga ko­ji je mr­tav i ko­ga vo­lim, bi­lo mi je uža­sno, ne­pod­no­šlji­vo i ne­po­šte­no. Eto, ta­ko je bi­lo. Mno­gi su me osu-đivali zbog to­ga i go­vo­ri­li da gre­šim, ali ja sam ta­ko ose­ća­la, ta­ko mi­sli­la, pa sam ta­ko i uč­ini­la. To ne zna­či da mis­lim da i dru­gi tre-ba ta­ko da či­ne. Sva­ko tre­ba da ra­di ona­ko ka­ko ose­ća i ka­ko mis­li da nje­mu na­jvi­še od­go­va­ra.

An­ri je ta­da imao je­da­na­est go­di­na, čuo je i za­pam­tio ove nje­ne re­či i ni­kad ih ka­sni­je ni­je za­bo­ra­vio.

Mi­sli­la je i po­na­ša­la se za­i­sta druk­či­je od mno­gih. Ne­ki su joj pre­ba­ci­va­li što ra­di pod oku­pa­ci­jom, što slu­ži ne­pri­ja­te­lju, na šta je ona pi­ta­la da li je bo­lje da ne ra­di, da ni­ko ne ide u ško­lu, da de­ca se­de kod ku­će i gu­be go­di­ne, ne ra­de­ći ni­šta. A rat će još po­tra­ja­ti, bar još dve-tri go­di­ne, to vre­me ne sme da se ulu­do iz­gu­bi. „Uosta­lom, ja de­cu učim nji­hov sop­stve­ni je­zik, ne učim ih ne­pri­ja­telj­ski. Ma­da, ru­ku na sr­ce, ne vi­dim za­što ne tre­ba, za­to što smo sad pod nji­ho­vom oku­pa­ci­jom, ko­ja će pro­ći i ti ne­lju­di ko­ji ih vo­de ne­sta­ti, da pro­či­ta­va­mo Ši­le­ra, Haj­nea ili Ulan­da, ko­ji su isto ta­ko ve­li­ki pe­sni­ci kao Še­ni­je, Igo ili Ere­dia? Uni­ver­zal­ne vred­no­sti su ne­u­ni­šti­ve”. An­ri­je­va maj­ka je ima­la dru­ga­či­je mi­šlje­nje i ne že­le­ći da do­đe do oštri­jih di­sku­si­ja sa su­set­kom, ko­ju je ina­če ce­ni­la i po­što­va­la, ona po­zva gđu De­ni­zu sa­mo još je­dan ili dva pu­ta kod njih na čaj.
 

nazad