Iz novih knjiga

Aleksandar Novaković

DVA U JEDNOM

(„Mali Nemo“, Pančevo, 2009)
 

1

Ka­žu da je autor mr­tav, i to ne sa­mo po Bar­tu. Ne­ki se ša­le i do­da­ju da autor ni­je mr­tav ne­go sa­mo ta­ko za­u­da­ra. Po­sto­ji i ono na­iv­no ve­ro­va­nje da, iako su sve pri­če već dav­no is­pri­ča­ne, ov­de ne­gde, me­đu na­ma, po­sto­je lju­di ko­ji su sprem­ni da is­pri­ča­ju sta­re pri­če  ali na svoj na­čin. Da ob­ja­snim i tu uto­pij­sku sa­nju: ovo gle­di­šte ima do­sta za­jed­nič­kog sa film­skim – ugao ka­me­re  od­re­đu­je da li ste vi nat­čo­vek iz fil­mo­va Ri­fen­šta­lo­ve, sni­mljen iz ža­blje per­spek­ti­ve ili pu­ka tač­ki­ca ko­ja pul­si­ra na tlu, u sen­ci  or­lov­skih kri­la. Da­kle, oko re­di­te­lja i, ne­kad još vi­še, oko sni­ma­te­lja, od­re­đu­je me­sto sva­kog pred­me­ta u pro­sto­ru, nje­gov zna­čaj i ulo­gu. Sa­mim tim, Ve­li­ki Pri­po­ve­dač je po­stao Ve­li­ki Re­di­telj a mi smo pu­ki ka­mer­ma­ni ko­ji tu i ta­mo da­ju ma­lo svog lič­nog pe­ča­ta ce­loj sli­ci. Vo­leo bih da je ta­ko, za­i­sta! Ne­kad sam zna­te, i ja dr­žao do mog pi­sa­nja. Da­nas mi je tri­de­set i pet i ni­je me bri­ga. Naj­i­skre­ni­je: šta je za­ni­mlji­vo u pri­či o pi­scu? Ni­šta. Pi­sa­nje kao i pi­sa­nje o pi­sa­nju sa­mo uspo­ra­va­ju rad­nju.

„Br­ze“ umet­no­sti kao film ili po­zo­ri­šte ne­ma­ju vre­me­na da se ba­ve pi­sci­ma ko­ji suu pre­vi­še zah­tev­ni. Ako bih kre­nuo da vam pri­po­ve­dam mo­ju bi­o­gra­fi­ju on­da bi to bi­lo do­sad­no šti­vo u ko­jem „je­dan čo­vek se­di u so­bi i pi­še“ da pa­ra­fra­zi­ram Fi­li­pa Ro­ta. Vre­me ži­vo­pi­snih lju­di ko­ji su ži­ve­li svo­je de­lo: od slav­nog Ser­van­te­sa pre­ko Vajl­da, He­min­gve­ja pa sve do Fan­tea je pro­šlo. Da­nas ima­mo po­sla sa go­mi­lom po­lu­pi­sme­nih pro­gra­me­ra i to je tu­žna bu­duć­nost nad ko­jom ne vre­di la­men­ti­ra­ti. Mo­je lič­ne po­dat­ke ću vam ser­vi­ra­ti ume­re­no, u zdra­vim do­za­ma ona­ko ka­ko se bu­de raz­vi­ja­la pri­ča, či­sto da vas ne bih op­te­re­tio pre­vi­še u ovom hi­per­na­uč­nom ve­ku in­for­ma­ci­ja i teh­nič­kih ino­va­ci­ja. I, ne bri­ni­te, ovo ni­je to­li­ko ro­man o pi­scu ko­li­ko o ze­mlji u ko­joj se ni­ko ne ba­vi onim što je učio već ja­lo­vim po­slo­vi­ma i tu­đim ži­vo­tom već pi­sa­ni­je pi­sa­no ra­zu­mlji­vim, knji­žev­nim i go­vor­nim srp­skim je­zi­kom uz po­vre­me­ne no­vo­go­vor­ske skra­će­ni­ce re­če on  LOL ( la­ug­hing out lo­udly).

No, vra­ti­mo se Ve­li­kom Re­di­te­lju. Isti­na je, kao što se mo­že  na­slu­ti­ti iz mog del­ca, ite­ka­ko dru­ga­či­ja. Ve­li­kog Re­di­te­lja ne­ma, mi smo ga iz­ba­ci­li sa sni­ma­nja. Mi­sli­te da je nje­gov kon­ku­rent iz pod­zem­nog sve­ta po­zvan da ga od­me­ni na sni­ma­nju u stu­di­ju? Ni go­vo­ra. Naš, ze­malj­ski stu­dio odav­no ne ra­di. Ali, tre­ba stvo­ri­ti pri­vid da se ne­što ipak zbi­va. Sa­mo taj pri­vid nas još odva­ja od ži­vo­ti­nja i kad jed­nom pad­ne ma­ska, kad nam sve mo­gu­će me­dij­ske eg­zi­bi­ci­je do­sa­de, kad  se pot­pu­no od­rek­ne­mo uisti­nu li­ce­mer­nih od­la­za­ka u cr­kvu i po­zer­skih pre­li­sta­va­nja knji­ga bi­će­mo sprem­ni da za­ko­ra­či­mo mi­li­on go­di­na una­zad.  S tim u ve­zi, ja, Vi­dan Tro­šić, ra­dim kao po­moć­nik po­moć­ni­ko­vog po­moć­ni­ka na­zo­vi-ka­mer­ma­na u za­bi­tom de­lu Evro­pe ko­ji se zo­ve Sr­bi­ja a u  ugled­noj iz­da­vač­koj kor­po­ra­ci­ji „Pe­Ar“ ko­ju u če­lič­nom sti­sku dr­ži Pe­đa (ni­ka­ko Pre­drag) Ar­na­u­to­vić. Još pre­ci­zni­je: mo­je zva­nič­no za­ni­ma­nje je po­moć­nik ured­ni­ka a pra­va pro­fe­si­ja je „tra­gač“. O če­mu je reč vi­de­će­te za ko­ji tre­nu­tak jer se...
 

2

....se­lim u ka­fa­nu „Lu­ping“ sme­šte­nu u sr­cu Be­o­gra­da 21. ve­ka ali sa ne­kim je­dva pri­kri­ve­nim za­da­hom 20. ve­ka ko­ji ni­je na­pu­stio nje­ne ni­kad do­volj­no pro­ve­tre­ne oda­je. Ne­ma ka­ri­ra­nih stol­nja­ka i ba­ke­lit­nih pe­pe­lja­ra ali ose­ti se, na osno­vu par de­ta­lja kao što su kli­ma­vi sto­lo­vi, za be­o­grad­ske uslo­ve bez­o­bra­zno jev­ti­no pi­vo ili na­zo­vi-do­ma­ćin­ski od­nos pre­ma go­sti­ma da se na­la­zi­te u dru­gom vre­me­nu. Go­vo­rim da­kle o bir­ti­ji, jed­noj od tri pre­ži­ve­le (uslov­no re­če­no, tri-jed­na je već vi­đe­na za koc­kar­ni­cu i ku­ple­raj), u ko­joj mo­že­te vi­de­ti lju­de iz knji­žev­nog sve­ta, po­li­tič­ke ana­li­ti­ča­re, sta­re al­ko­ho­li­ča­re ko­je je  smrt, pi­ja­na od nji­ho­vog da­ha, pre­sko­či­la, umor­na od uta­ma­nji­va­nja cve­ta be­o­grad­ske bo­e­mi­je i ko­je­ka­kve vu­ci­ba­ti­ne što mu sve do­đe na isto. Ov­de sam iz pu­kog oča­ja­nja, si­gu­ran da ne­ću na­ći ono što mi tre­ba. Štr­čim, ure­dan i ele­gan­tan, kao be­la vra­na. Za­do­vo­ljan sam svo­jim iz­gle­dom, hva­la na pi­ta­nju ma­da sam sve­tan da sva­ko ko  pro­vo­di od­re­đe­no vre­me is­pred ogle­da­la  mo­ra da se pri­pre­mi na  stal­na raz­o­ča­ra­nja.

– O, Tro­ši­ću, gde si ti? – za­pit­ku­je Ga­vra­nić, mla­di li­te­ra­ta ov­da­šnji. Pi­še lo­še ali za­to ba­rem pi­še ma­lo pa me ne gnja­vi pre­vi­še. Do­du­še, Ga­vra­nić zna da svoj ter­min  po­pu­ni na naj­go­ri mo­gu­ći na­čin – bom­bar­du­ju­ći me svo­jim iz­mi­šlje­nim re­či­ma ko­je ne po­sto­je ni u rod­nom mu sred­nje­bo­san­skom ma­si­vu. U Ga­vra­ni­ćev reč­nik  ta­ko spa­da­ju:  kra­sra­sno­će­nje (kra­sno ju­tro ko­je me­nja noć u gor­skom kra­su, bar ta­ko mi­slim), vaz­no­ša­šće (vaz­ne­se­nje ko­je je ujed­no i uza­ša­šće), pro­za­ša­šće (uza­ša­šće na „pro­za­ku“?) i „ko­smi­ja­nje“ (ko­ren re­či ne­po­znat, pret­po­sta­vlja se da je u pi­ta­nju de­ment­ni ko­smo­na­ut ko­ji se lu­di­ra u za­ba­če­nom kut­ku va­se­lje­ne). I ko­ga ja tr­pim? Po­lu­pi­sme­nog akvi­zi­te­ra ko­ji se u slo­bod­no vre­me ba­vi pi­sa­njem, kao što se ne­ki pro­dav­ci ba­ka­lu­ka ba­ve po­e­zi­jom a do­u­če­ni ala­si dra­ma­ma. Za­to na­ša knji­žev­nost i pro­pa­da – ne­ma pro­fe­si­o­na­la­ca, sve sam go ho­bi­sta!

Eto, ja sad pla­ćam ce­nu li­ce­mer­nog PR-a mo­je iz­da­vač­ke ku­će: „Otvo­re­ni smo za sve auto­re i sve ru­ko­pi­se, bez ob­zi­ra na ža­nr i po­e­ti­ku“. Otvo­re­ni my ass! Bi­lo bi pa­met­ni­je da smo na­pra­vi­li de­po­ni­ju sta­rog pa­pi­ra ili kre­nu­li da štam­pa­mo na­še re­ci­kli­ra­no đu­bre na har­ti­ji od re­ci­kli­ra­nog đu­bre­ta ko­je su sla­le mla­de li­te­ra­te. Ova­ko su kon­tej­ne­ri po­red fir­me pre­pu­ni pi­sa­ni­ja me­đu ko­ji­ma ima i Ga­vra­ni­će­vih. Za­lud­na po­tro­šnja vre­me­na i pro­sto­ra. Naj­vi­še ce­nim one ko­ji ša­lju ru­ko­pi­se u elek­tron­skoj for­mi – sa­mo ih „di­li­tu­ješ“ i to je sve. No mo­re SM ( Scri­bo-Man-pro­tec­tor of we­ek wri­ters!)!

– O, do­bro sam – od­go­va­ram i je­dva sa­kri­vam ka­šalj. Ov­de i da­lje pu­še onaj du­van ko­ji je pre­o­stao iz za­li­ha po­čiv­še JNA, smr­dljiv, tro­šan i k to­me i bez fi­l­tera. Sva­ki pro­stak ko­ji ga kon­zu­mi­ra mo­že ta­ko neo­me­ta­no da pljuc­ka na jav­nom me­stu li­sti­će bo­je bo­le­snog uri­na do mi­le vo­lje i da se prav­da  re­či­ma: „du­van  je ta­kav ina­če ne bih ja“. Šta ne bi? Mo­ram da vam ka­žem da sam ja po svim me­ri­li­ma be­o­grad­ski lo­kal­pa­tri­o­ta i po­sled­nji Lord Pro­tek­tor in­te­lek­tu­al­nog sno­bi­zma u ovom gra­du. Da po­ja­snim: onog tre­nut­ka kad je moj, sno­bov­ski soj go­to­vo za­trt rod­ni grad je do­ži­veo tri mentalno-ar­hi­tek­ton­ske tran­sfor­ma­ci­je: pr­vo je po­stao Bronks, za­tim  Var­ša­va 1944. go­di­ne a na kra­ju sta­nič­ni bi­fe u Pi­ško­pe­ji, Is­toč­na Al­ba­ni­ja. Ja se na svoj na­čin bo­rim da se taj sta­nič­ni bi­fe, ako već ne ide dru­ga­či­je, ono bar okre­či. Znam, vi ste op­ti­mi­sti, jed­ni od onih ko­ji su ve­ro­va­li da će Sr­bi­ja 5. ok­to­bra 2000. go­di­ne ski­nu­ti mu­sa­ve tre­ner­ke i zlat­ne kaj­le de­blji­ne sa­mo­u­bi­či­nog ko­nop­ca i sprem­no usko­či­ti u ita­li­jan­sku ga­lan­te­ri­ju, ali to ne bi­va. Bo­že, pre­ve­li­ka je žr­tva ko­ju pod­no­sim za­rad pro­fe­si­je: du­van, pro­ma­ja, se­dam da­na sta­ra  mast u va­zdu­hu, za­dah al­ko­ho­la i sko­re­nih te­la, od­vrat­no!
– Je­si li pro­či­tao moj no­vi ro­man? – za­pit­ku­je Ga­vra­nić i is­pi­ti­vač­ki me po­sma­tra svo­jim pla­vim oči­ma.
– Ne – od­go­va­ram hlad­no i do­da­jem – ni­ti ve­ru­jem da ima smi­sla da to ra­dim.
– Za­što?
– Do­volj­no je da te po­gle­dam pa da ka­žem za­što. Je­si li se pro­me­nio? Ne! I da­lje no­siš ne­ko na­fu­ra­no odel­ce i rol-krag­nu.Uvek te vi­dim u istom ode­lu, kao da si ne­ki ju­nak iz cr­ta­nog fil­ma.

I eto – okre­će le­đa i uvre­đe­no od­la­zi ovaj  ve­či­ti stu­dent. Bez re­či, bez jed­ne uvre­de, on, naj­br­blji­vi­ja i naj­ve­ća pr­zni­ca gra­da Be­o­gra­da, po­zna­tog po ogrom­noj kon­ku­ren­ci­ji po tom pi­ta­nju. Znam i za­što to ra­di – ve­ru­je da još mo­že ne­što da ob­ja­vi kod me­ne. Za čo­ve­ka nje­go­vog dr­ža­nja on se upra­vo po­ni­zio.
 

nazad