|
Iz novih knjiga
Sonja Čabrić
HOUSE OF ILLUSION
(„Evro – Giunti“, Beograd, 2010)
Ovog puta, kad se zvono oglasi, potpuno
sam spremna. Prolazeći pored ogledala, još jedanom pogledam svoj
odraz. Jednostavna kratka crna haljina sa rolkragnom prati
liniju tela. Da nisam ovoliko mršava, mogla bih čak da izgledam
privlačno.
Pred vratima se čuju glasovi. O
nečemu žučno raspravljaju. Gledam kroz špijunku. Pavlik
odmahuje glavom.
– Urazumi se, Pećka, imaćemo problema
zbog toga.
To je sve što uspevam da čujem pre nego
što širom otvarim vrata. Obojica istovremeno pogledaju u mene.
– Spremna? – pita Petar.
Susrećem njegov pogled. U glavi
premotavam delove Sandrine priče. Grlo mi se steže. Ima nečeg
zaista strašnog u njegovim sivim očima, sličnog zavodljivoj
magiji vučjeg pogleda koju sam kao devojčica doživela u
zoološkom vrtu, kada sam se prvi put susrela sa živim vukom. Ono
što sam tada osetila, upamtila sam zauvek. Bilo je to neko čudno
spajanje između mene i životinje. Mogla sam večno da ostanem
ispred vučjeg kaveza, da me mama nije povukla dalje.
Ali Petrove oči nisu vučje. Možda više
orlovske. U svakom slučaju, osećam se čudno dok me posmatra.
Klimam glavom.
– Onda idemo – kaže propuštajući me
ispred sebe.
Lift je već danima neispravan, tako da
se spuštamo stepenicama. Idemo bez reči. U hodniku je neobično
tiho. Čuje se samo škripa otvorenog prozora kroz koji struji
hladan vazduh.
Izlazimo u noć. U tišini dolazimo do
parkinga. Konture velikog džipa izdižu se nad ostalim
automobilima.
– Ti ćeš napred – kaže Pavlik
Sedam na prednje sedište. Ovog puta
šofira Petar. Krajičkom oka posmatram njegov profil, jasno ocrtan
na fonu uličnih svetiljki koje monotono promiču mimo nas.
Izgleda koncentrisan na put ispred sebe. Gume na točkovima meko
klize po vlažnom asfaltu.
Tišina koja opet zavlada u autu još
više povećava napetost u meni. U glavi mi je zbrka. Nepovezane
slike lebde mi pred očima: slika smrznutog zimskog neba... vojnici
KFOR-a čuvaju zgarište... Enine stroge oči... operaciona sala u
kojoj ženi vade rebra... Sandra koja više nije Sandra... soba sa
monitorima... slikarska platna... Kadrovi se smenjuju jedan za
drugim. Kao da neko uporno drži prst na dugmetu za listanje ona dva
ponuđena kanala.
Pokret koji čini Petar vraća me u
stvarnost. Nudi mi zapaljenu cigaretu. Tek kada uvučem dim,
shvatam da nije u pitanju duvan. Okrećem se da ponudim Pavliku.
Odmahuje odrično glavom. Uvlačim još jedan dim, zadržavam dah i
dodajem džoint Petru. On puši ostatak i baca opušak kroz prozor.
Misli polako počinju da se
usporavaju. I, uopšte, imam utisak da vreme iščezava.
– Bolje? – pita Petar.
Klimam glavom i munjevito shvatam da
on zna kako se osećam. Kao da sam napravljena od stakla. Puls
počinje da se ubrzava. Jebena paranoja!
– Svi su nervozni pred predstavljanje –
kaže.
Dalje nastavljamo da se vozimo u
tišini. Čuje se samo brujanje motora. Iako smo u centru, na
ulicama nema automobila. Kao da smo upali u vremenski procep, u
trenutak između dva otkucaja srca, koji nečije magične ruke
rastežu u beskraj. Od te pomisli vrti mi se u glavi.
„Stvarno dobar rad“, kažem u sebi, i
krajičkom oka okrznem Petrov pravilan profil. Lice mu je ozbiljno,
gotovo skamenjeno. Tupo gledam u put pred nama. Prelazimo
Brankov most. Ulice postaju šire i sivlje.
– Stani pored prvog kioska – oglašava
se Pavlik.
Auto naglo koči.
Ostajem sama sa Petrom. Ne sećam se da
mi je ikada do sada glava bila tako prazna. Prvi put ne promišljam
svet. (Anti-racio na delu?) Petar, kao da naslućuje moje misli,
kaže:
– Kul, je l' da?
– Aha – kažem, a zatim mehanički
artikulišem misao koja se formira negde van jezgra svesti: – Sad
znam zašto je carstvo na debilima.
Petar počinje da se smeje.
– Ma ne. Pogrešno si sve razumela –
kaže. – Njihova je prednost samo u tome što odmah po rođenju
dobiju besplatnu ulaznicu.
– A mi?
– Mi moramo da plaćamo.
Reči lebde u vazduhu kao odlomci
tuđeg razgovora. Petar počinje da dobuje prstima po volanu u
ritmu neke svoje unutarnje melodije. Šake su mu ogromne i
prošarane modrim žilama. Pokušavam da mislim o onome što je
rekao, ali mi ne ide. Mozak je bilijarski sto, a smisao – kugle koje
jedna za drugom nestaju u crnim rupama.
Pavlik se vraća sa hrpom novina.
Nastavljamo dalje. Čujem kako užurbano prelistava časopise.
– Trebalo je to još jutros da uradiš.
Ima li nešto? – pita Petar i baca kratak pogled na retrovizor.
– Za sad samo jedan članak u „Kuriru“.
– Kako su sročili?
– Da čitam ili da prevodim?
– Prevedi.
– Ma, klasična žvaka. Udaraju na ponos
glasača. Zemlja neće da se naguzi pred Evropskim političarima. A
oni se utrkuju ko će da uradi dublji felacio „Velikom guruu“, kako
su nazvali američkog predsednika.
– Odlično. A je li jasno napisano ili
u insinuacijama?
– Napisano je tako da bude jasno i
moronima. Reč sa najmaglovitijim značenjem je tranzicija, ali
su je do sad već toliko puta ponovili da su i fafašice iz
pica-parka skapirale. U ostalom, zar sumnjaš u „Kurir“. Pa oni su i
te kako svesni intelektualnog profila svojih konzumenata.
Nastaje kratka pauza u kojoj se čuje
samo šuštanje novinskog papira.
– Mislim da će biti zadovoljan i da
nijedan drugi list ništa ne objavi. „Kurir“ je ipak najčitaniji u
zemlji. Ili, kako bi ti rekao, odgovara „intelektualnom
profilu“ mase. A nama je ta masa i bitna – zaključuje na kraju
Petar.
Pavlik ćutke nastavlja da lista
novine.
Svetiljke grada ostaju za nama. Petar
smanjuje brzinu. Put osvetljavaju samo farovi automobila. Imam
utisak da taj put ponire kroz crni bezdan koji se širi svuda oko
nas.
I TONEM...
nazad
|