|
Iz novih knjiga
Bojan Babić
NELJUDSKA KOMEDIJA
(„Algoritam Media“, Beograd, 2010)
ONKOLOGIJA,
BAJKE MORFOLOGIJA
– Malignitet je u pitanju.
Rešetke kreveca za koji je pre više od
godinu dana postao prevelik, bile su gusto poređane. Iako su ga
već odavno nagovarali da je došlo vreme da počne da spava u pravom
krevetu, on bi se uvek vraćao ovom prvobitnom prostoru. Ne
odričući se udobnosti, iz daljine je gledao babu kako nosi kofu
iz koje se, zbog njenog geganja pri oslanjanju na kraću nogu,
prosipao po talas pomija. Geganje ga je plašilo, ali ju je
posmatrao kroz prozor i kroz rešetke svakog jutra i svake večeri.
To je bio neupitni ritual.
– Teratom.
Zatim bi mu donela parče prepečenog,
garavog hleba premazanog pekmezom. Na jeziku su mu se
zadržavale ljuštike šljiva. Vatra u starom gvozdenom šporetu je
povremeno provirivala iz oštećene ringle. Spavalo mu se. Baba
bi obično počela da čita bajku iz velike knjige tvrdih i
pohabanih korica. Voleo je da mu čita, a ne da priča svojim
rečima, jer bi tako uvek zabušavala i preskakala, što bi on odmah
primećivao.
– U toku razvoja, još dok je čovek
fetus, dešava se da ima blizanca koji nije dovoljno jak, pa mu se
rast zaustavi u tom početnom periodu, a zakržljalo tkivo se
očuva u telu jačeg brata.
I sada je primećivao da je umorna i
nezainteresovana, da je počela da govori iz glave, a kroz svaku
treću ili četvrtu reč provirivao je nagoveštaj zevanja. Bilo je
tako toplo.
„U šumi živeli stari muž i žena koji
su bili sirotinja i nisu imali dece, a mnogo su voleli da imaju.
Onda jedno jutro ode čovek na reku da upeca ribu, a žena kaže
nemoj crveno slovo, a muž kaže moram šta ćemo da jedemo. I ode.
Polomi led na jezeru i upeca čudnu zlatnu ribu sa tri repa, a nije
znao da je to ustvari bila veštica. Riba veštica mu kaže pusti me i
ispuniću ti tri želje. On kaže imam samo jednu želju. Ona pita
koja je. On kaže da dobijem sina. Ona kaže dobro, dobićes dva sina
odjednom, al jednog moraš meni da daš. Čim dođu na svet, izaberi sam
jednog od dvojice, i dovedi ga ovde na jezero i potopi ga u vodu.
Taj je moj, drugi eto ti ga. Ako li tako ne učiniš kako sam ti rekla,
izgubićeš obojicu. On ode kući i pred sledeću zimu, žena mu
porodi dva sina, blizanca. Braća su bila ista istijata, samo je
jedan imao plave, a drugi crne oči. Otac slaže majku da ide da ih
vodi na krštenje kod popa, pa ih odvede na jezero. Zaplače, pa
uzme onog s plavim očima i potopi ga u vodu. Baš u taj tren nastane
velika zima i jezero se zaledi...“
– Pretvori se u tumor. To je teratom.
„...otac se vrati sa crnookim sinom i
kaže ženi kako je pop video u drugom detetu čudo i da ga je bog
namenio da ostane u manastiru da se tamo brinu za njega. Majka
zaplače, al kud će šta će prihvati bolje bogu u goste nego bogu na
istinu. Prođe šesnaest godina. Sin poraste u jakog i naočitog
momka kad se po carstvu pročuje vest da je carevu ćerku otela zla
veštica iz jezera i da će car da da njenu ruku onom ko je spase.
Seljakov sin uzme nož i ode na jezero. Iz jezera ispliva veštica u
njenom pravom liku ko aždaja s tri glave. Seljakov sin poseče sve
tri aždajine glave i uskoči u jezero...“
Staričina glava je klonula, reči su
joj postajale sve tiše. Stefan je budio rečima „A kako, kako je
pobedio, kako je odsekao glave?“ Baba se trgnula i nastavila bez
traženog objašnjenja.
„Na dnu jezera nađe prelepu princezu
i htede da je povede gore da mu bude žena, al ona ne htede. Što
nećeš gore da te vodim ocu caru i da se udaš za mene da postaneš
carica a ja novi car. Ja ne mogu da se udam za tebe. Kad me aždaja
otela i bacila na dno jezera, tu sam srela lepoga plavookog
mladića i sa njim sam sad verena. Uto naiđe plavooki koji je bio
isto seljakov sin a blizanac crnookom, a crnooki izvadi nož da
ga ubije i otme mu princezu. Al plavooki imo u rukama vodene
travuljine pa baci na brata i njima ga zadavi. Onda iziđe gore s
princezom, odvede je njenom ocu caru...“
– Histopatološkom analizom smo
utvrdili da je u pitanju malignitet. Jedina sto odsto pouzdana
metoda.
Stefan je morao da prekine ovo mučenje
pa se uhvatio za stomak, a na pitanje starice šta mu je, odgovorio
je da ga sve boli i da mu je vruće. Zaista su mu obrazi bili vrlo
crveni. Baba je prestala sa bajkom, uozbiljila se, provukla ruku
kroz rešetke kreveca, nežno, najnežnije oslonila kažiprst na
njegovo čelo. Zatvorio je oči i osetio kako se gruba, ispucala
koža sa jagodice njenog kažiprsta kreće po njegovom čelu i
nosu, a zatim i po stomaku, pravilnim putanjama. Slušao je
babinu bajalicu.
– Nemojte se bojati. Prošla su
vremena kada je ovakva bolest nužno imala fatalne posledice,
daleko od toga. Vi ste još vrlo mladi, Stefane. Savremena
medicina kombinovana sa jakom voljom i konstruktivnim i
disciplinovanim pristupom i te kako povećava mogućnost
potpunog izlečenja.
Nazad da se vrnete,
preko mene ne možete, sve boljke, sve napratnice.
Ja ve nožem isekla,
metlom pomela, solju posolila,
paprikom zapaprila, belim lukom zaljutila,
mramorom skamenila
iz Stevanove kuće otpravila.
Iz kuće, sa sovre, iz kašike,
iz karlice, iz glave, iz očiju,
iz zidova, iz ćoškova, iz kreveca,
nazad da se vrnete,
preko mene ne možete,
one boljke prate, naprate,
ja boljke predajem, da se vrate.
– Uglavnom, tumefakt je eliminisan,
okolno tkivo detaljno očišćeno. Sada ste zdravi. Možete da
nastavite sa normalnim životom, sa poslom i rekreacijom, samo
ćete poštovati dijetu koju Vam budem dao... i da, redovno
dolazite na kontrole. Doviđenja.
Stefan se pravio da spava kako bi baba
otišla. Baba je otišla. Na televiziji je počeo crtani. Tom se
poigravao jureći Džerija, dugo, lagano i uporno. Saterao ga je
u ugao. Zario svoje čeljusti u njegov vrat, rasporio ga. Iz Džerija
je šikljala krv, creva su mu bila poderana.
– Doviđenja.
Stefan je spavao. Bilo mu je vruće.
nazad
|