|
Iz novih knjiga
Lela Marković
SRMENICA
(„Književna akademija“, Beograd, 2008)
Beše 1332. godina kad meni, Nićiforu,
ikonopiscu, stiže pismo od Nikole, u monaštvu, mirski zvanim,
Dragoslav Tutić. U pismu me blagodarni molio da okupim živopisce
kako bi živopisali crkvu što je podigoše u Prizrenu tokom
prošle godine. Kako završih živopisanje u Makedoniji, vratih
se svom zavičaju i povedoh sa sobom par svojih prijatelja, koji
pripadaše, kao i ja, prizrenskoj slikarskoj školi.
Sačekaše nas kraj Bistrice Dragoslav
i žena što mu nekada beše, sada monahinja, Bela. Pođosmo preko
trga i dalje, desno, ka najvišem delu grada. Tada, sa desne strane
ulice, u dvorištu Mituševe kuće, ugledah prelepu jednobrodnu
građevinu sa jednim kubetom i razvijenom oltarskom apsidom.
Nisam u Prizrenu bio tri godine pa se iznenadih što crkvu zatekoh
na ovom mestu. Prekrstismo se tri puta i poljubismo prag, pa uđosmo
u crkvu kroz jedini ulaz, na zapadnoj strani. Crkva beše dosta
mračna jer svetlost ulaziše samo kroz vrata i uske prozore na
južnoj i severnoj strani. Meni i mojim drugovima zasijaše oči.
Protrljasmo rukama, nestrpljivi da mračnoj unutrašnjosti
podarimo svetlost fresaka.
Za ručkom dogovorismo posao, i rok od
godinu dana da završimo živopis. Dugo se dogovorasmo, oko
izbora kompozicija. Blagočastivi Tutić beše prihvatio naše
mišljenje, jer se o našim živopisima, kako reče, nadaleko
govorilo. Tada nam ispriča svoju priču. On i žena mu Bela, ne
mogaše da imaju porod. Znali su to čim se uzeše. Prve bračne noći
doživeše predskazanje. Ženu mu iz sna je probudi vetar što otvori
prozore. Ona ustade da ih zatvori. Tad je nešto privuče da pogleda
ka levom uglu sobe. I ugleda Bogorodicu. Stajaše u tom uglu
Bogorodica, u svojoj raskošnoj odori, nemo stajaše i gledaše
je. Tad Majka Božja poče da plače. Beli srce umalo ne iskoči... I
kad htede nešto da zausti, vetar ponovo zatrese i skrenu joj
pogled ka prozorskom oknu. Kad Bela pogleda ponovo prema
Bogorodici, nje ne beše više.
Bela uznemirena i sa suzama u očima,
probudi svoga čoveka i ispriča mu sve. Ne umeše da odrede zašto
joj se Bogorodica prikaza sa suzama. Bela prvo pomisli da će se
nešto desiti njenom čoveku, pa sve u strepnji živeše narednih
godina. Kad pokušaji da ostane noseća ne urodiše plodom, Bela
rastumači šta je predskazanje Bogorodičino značilo.
Zato se u poznim godinama
zamonašiše, posvetiše se molitvi Bogu, a sav svoj imetak dadoše
za zidanje ove crkve. Podariše je kućama, vinogradom i zemljom,
što i upisaše na ploči koja pripade crkvi.
Počesmo već sutradan. Dok su majstori
kačili skele unutar crkve, mi mešasmo boje.
Godinu dana je trajalo živopisanje.
Dragutin je dolazio povremeno, da vidi treba li nam što i da se
divi ikonama koje izranjaše iz mračnih zidova crkve.
U oltaru, u konhi apside
živopisasmo Svetu Bogorodicu Orantu. Naslikasmo je
obučenu u maforion1
i himation2
tamno crvene boje. Iza nje krila anđela sa oreolom.
Na istočnom delu svoda naslikasmo
Vaznesenje, Spasitelja što se u beloj mandrioli, koju nose
četiri anđela u crvenim haljinama, uznosi u slavi na nebo.
Na južnom zidu, od zapada ka istoku,
svete ratnike, Svetog Georgija i Svetog Prokopija u
odelu ratnika, što u desnoj ruci držaše isukan mač, a u levoj luk.
U drugoj zoni živopisasmo scene iz
muka Hristovih i Raspeće Hristovo. Izdajstvo Judino
prikazasmo scenom kada Hristos drži pruženu ruku Judi. Judu
naslikasmo kao mladog i veoma lepog čoveka. Svoje lice Juda
prinosi Hristosu da ga poljubi, a levu ruku drži na ramenu
Hristovom i grli ga njome. Na drugom delu zida petnaest figura
bogato naoružanih vojnom opremom, oklopima i šlemovima,
vojnika i Jevreja što dođoše da uhvate Hristosa.
Na zapadnom zidu, po želji Tutićevoj,
naslikasmo cara Konstantina i caricu Jelenu.
Između njih krst. Car Konstantin beše naslikan u raskošnoj
haljini tamnocrvene boje i imaše sve simbole carskog
dostojanstva. Kruna na glavi bogato ukrašena biserima i dragim
kamenjem. Na caričinoj glavi kruna koja se na gornjim ivicama
proširuje. Odevena u odeću sa simbolima carskog dostojanstva.
Desno od vrata naslikasmo arhanđela s oreolom.
Najveća kompozicija
bejaše Uspenje Bogorodice. Bogorodica leži na odru,
apostol Pavle sagao glavu nad nogama Bogorodičinim a ruke
ispružio. Više apostola Pavla stoji sedam apostola koji plaču,
svaki od njih u drugačijoj odori, drugačijeg lika, sa ili bez
brade.
Iznad Uspenja, Preobraženje
Hristovo, gde na gori sa tri vrha Spasitelj u belom, drži
svitak u levoj ruci a desnom blagosilja. Na vrhu gore i
Mojsije sa tablicama, prorok Ilija u pozi molitve, oba
pognutih glava prema Spasitelju.
Na zapadnom
svodu, ležeći na skelama, naslikasmo Krštenje Hristovo,
Velikog saveta anđeo i Vaznesenje Lazara.
Na sredini svoda, u medaljonu kružnog
oblika, dok je iz moje četkice izranjao lik Hristosa i Velikog
saveta anđeo sa krstastim oreolom, setih se knjige proroka
Isajie 9.9. Poče da odjekuje moj glas dok izgovarah prorokove
reči:
– Rodi nam se dete. Njegova moć je
ispisana na njegovim plećima. Bogu pripada sva moć, anđelu
velikog saveta, ocu budućeg veka.
Tačno za godinu dana, 1332.,
završismo s radovima. Poskidasmo skele... Kad primismo bogatu
nagradu i videsmo nasmejana lica Dragoslava i Bele Tutić, bi mi
krivo. Bi mi krivo što moje četkice duže ne prenosiše slavu
Božju, na zidove ove crkve. Tako se uvek oseća duša moja kad
završi živopis. Zato traži sledeću kako bi u slikanju našla
Božji mir. Dok je dobrotvora, eto koristi za moju dušu, i narodu
vere što se delom tvori...
_________________
1. Maforion (grč.) – haljina
2. Himation (grč. himátion) – ogrtač
nazad
|