Iz novih knjiga

Miroljub Todorović

BOLI ME BLAJBINGER

(šatro roman u 150 žvaka i 50 slika)

(„Prosveta”, Beograd, 2009)
 

KO U IZLOGU

U Bo­san­skoj er­ge­la ka­me­njar­ki. Na­re­đa­le se duž uli­ce: as­fal­tu­še, ce­palj­ke, ho­da­li­ce, smr­di­bu­be, ofe­li­je, čvar­ci, pi­co­pev­ke, pu­ši­ke, ašo­vi, flin­te, ras­tu­ra­če i pran­gi­je pa va­be i nu­de – pro­da­ju svo­ju ze­va­li­cu.

Ko u iz­lo­gu do­bri ba­ta­ci, ve­li­ki si­fo­ni, ma­sni gu­zo­vi, da ti se na­pa­re žmi­gav­ci, da s gu­stom ođa­ni­šeš, ša­cu­ješ i bi­raš.

Ima i tra­ve­sti­ta ako ti dvor­ska lu­da vi­še lju­bi bu­lju.
 

NEDELJA U KNEZ MIŠOVOJ

Tro­vao sam ko­nja do pod­ne. Kad me je rem­nu­lo tan­dr­ka­lo još sam bio mu­tan od si­noć­ne cir­ke. U ba­nji sam se ma­lo hen­dlo­vao, a on­da na­ba­cim kon­ce i iz­gi­ljam iz gaj­be da gu­lim as­falt.

Bi­la je ne­de­lja, dan ko­ji ne go­ti­vim.
Opa­lim mu­ving Zmaj Jo­vi­nom do Knez Mi­šo­ve.

Bu­ljuk bez­ve­zne ra­je već je lan­drao glav­nja­kom, zu­jao, ša­co­vao iz­lo­ge. Ta­lič­ne po­ro­di­ce s maj­mu­ni­ma, go­tiv­ni ri­bo­ni, na­pa­lje­ni ma­čo­ri, pen­zo­si, fo­si­li iz če­tvor­ke, žon­gle­ri i ulič­ni ce­pa­či za­kr­či­li su Knez Mi­šo­vu. Ni­si mo­gao bez fr­ke da špar­taš.
 

KUSTOS – LUFTIGUZ

Do­gi­ljao sam tr­o­šan i mu­tav da ov­de pr­o­me­nim ba­te­ri­je i ru­čam. Šta ima u ovom pam­pu­ru da se ča­la­brc­ne i cir­ka?

Ki­snem već po­la ču­ke a ku­sto­sa ne­ma. Gde je taj dzin­zov i dža­ba­le­ba­roš? Zar on uop­šte šlja­ka? Mo­žda je na­đu­brio cre­va pa sad knja­va u ku­hi­nji a ja ov­de ko de­gen džo­njam.

Gde je gla­for? Daj­te mi mu­do­nju da mu is­plju­nem ka­ko mu se siv­ci i luf­ti­gu­zi fra­je­ri­šu. Za­što im ne uda­ri no­gu?
 

MJUZA

Od­voj uvo za ovo. Kev­ću da je to mju­za. Od to­ga mo­žeš, bre, da po­dil­ka­niš. Odo­še bla­to­bra­ni. Zrak­ni ka­ko ce­pa­ju i pa­le, ja­šu ska­ka­vac, zev­ze­če se, ar­la­ju ko trud­ne bu­ve. Još se i če­ru­pa­ju. Ku­ži! Strip­tiz.

Ni­šta ne kon­tam. U na­še vre­me bi­lo je go­tiv­ni­je. Ne ova­kva ras­tu­ra­či­na i pa­lje­vi­na. La­ća­na, ko oko, sen­tiš mju­za. Ri­ba se za­gvin­ta­la uz te­be pa štri­kaš kroz sa­lu ko lep­tir.
 

MUNGOS

Otvo­rio sam okvir i ugi­ljao u go­lu­bar­nik. Za sto­lom je ki­snuo Mi­ka Mun­gos.
– Gde si paj­tos? – pev­nuo je.
Na­vu­kli smo se na plu­ća i od­le­pi­li žva­ku.
Mi­ka je dve go­di­ne li­zao re­šet­ke. On i or­ta­ci opa­li­li pe­ša­ka da ola­de žun­ta­ru na Te­ra­zi­ja­ma. Bio je si­cer. Ne­ko ih ocin­ka­rio. Ču­ča­li mur­ka­ni u mi­ci i po­ke­ba­li ih ko ze­če­ve.
 

nazad