Iz novih knjiga

Radoje Radosavljević

GOMILA DUŠA

(„Alma“, Beograd, 2009)
 

VEČERA

Za sto­lom nas tro­je: mo­ja že­na, ja i njen po­koj­ni muž. Pu­ši se ve­če­ra. Ona pr­vo si­pa nje­mu, na­ma šta osta­ne. Ozbilj­na je, obo­re­nog po­gle­da. U ti­ši­ni je­de­mo nje­go­vo omi­lje­no je­lo.

Njen po­koj­ni muž, po na­vi­ci, po­sle ve­če­re gla­sno pod­rig­ne, pro­teg­ne se i ode u na­šu spa­va­ću so­bu da leg­ne is­pod kre­ve­ta. Že­na i ja još du­go se­di­mo za sto­lom gle­da­ju­ći jed­no kroz dru­go.
 

POSMATRAČ

po­sma­tram vas go­spo­đo go­di­na­ma znam sve o va­ma znam da se bri­je­te do­le da vas bi­ju i muž i lju­bav­nik a vas kao da to uz­bu­đu­je po­sle ba­ti­na obil­no svr­ša­va­te lju­bav­nik vam na­kon tu­ca­nja osta­vlja nov­ča­ni­cu na sto­lu a vi uvek pri to­me gle­da­te u pod po­ne­kad se pi­tam po­sto­ji li još ne­što u va­šem ži­vo­tu osim sek­sa i ba­ti­na ah da vo­li­te da pri­slu­šku­je­te na­ro­či­to kom­ši­ni­cu do vas no­ću vi­ri­te kroz pro­zor u dvo­ri­šte ja to raz­u­mem i me­ne dok vas po­sma­tram dru­gi po­sma­tra­ju
 

KAUČ

Ne­ću le­ći na ka­uč, dok­to­re. Še­ta­ću. Za­to što mi se še­ta. I za­to što sa­mo dok ho­dam mo­gu da kon­tro­li­šem svo­je mi­sli. A Vi se­di­te. Ili le­zi­te. Ka­ko ho­će­te. Znam šta će­te me pi­ta­ti i znam šta ću Vam od­go­vo­ri­ti. Ne znam sa­mo če­mu sve to. I šta ću ja ov­de. Ne znam ni za­što mi ta­ko upo­r­no te­ku su­ze dok ovo go­vo­rim, po­što­va­ni ko­le­ga…
 

LIFT

Ka­da se di­rek­tor po­ja­vio, por­tir je po­žu­rio da mu otvo­ri vra­ta, re­kao „do­bro ju­tro”, br­že – bo­lje po­tr­čao da po­zo­ve lift i dok se ma­ši­na po ko zna ko­ji put, uz ču­dan zvuk, bro­je­ći spra­to­ve jar­ko cr­ve­nim ci­fra­ma kre­ta­la na­vi­še, por­tir se ne­ko­li­ko pu­ta okre­nu oko se­be, po­pra­vi oko­vrat­nik i pro­ce­di „Crk­ni…” ili ne­što slič­no.
 

LJUBAV

Žao mi je što ni­sam ubio Sil­vi­ju An­tal.

Upo­znao sam je na be­o­grad­skoj že­le­znič­koj sta­ni­ci; drh­ta­la je po­red ši­na spo­je­nih u da­lji­ni i dr­ža­la u ru­ci ma­li cr­ve­ni ko­fer. Od­mah je pri­hva­ti­la po­ziv ne­znan­ca, moj po­ziv, da pre­no­ći u ma­lom pr­lja­vom sta­nu na Ze­le­nom ven­cu. Bez re­či mi se pre­da­la još te no­ći. Uju­tro mi je do­ne­la do­ru­čak u kre­vet. Osta­la je i tog da­na, i na­red­nog, i sle­de­ćeg. Gle­da­la me je oči­ma mir­ne ži­vo­ti­nje i či­ni­la sve što sam za­tra­žio od nje. A on­da mi je re­kla da me vo­li.

Da, za­i­sta je tre­ba­lo da ubi­jem Sil­vi­ju An­tal.
 

BRA­DA­VI­CA

Taj čo­vek je imao ve­li­ku bra­da­vi­cu na de­snom obra­zu. Ona je bi­la čas ši­ro­ka i cr­ve­na, čas ras­cve­ta­na, po­ne­kad mo­dro­pla­va, a de­ša­va­lo se če­sto da je ni­sam mo­gao ni pri­me­ti­ti u tek iz­ni­kloj bra­di.

Ni­ka­da tog čo­ve­ka ni­sam pa­žlji­vo slu­šao. Do­volj­no mi je bi­lo sa­mo da po­sma­tram bra­da­vi­cu.
 

nazad