Iz novih knjiga

Miroljub Todorović

LJUBAVNIK NEPOGODE

(Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”, Kraljevo, 2009)
 

JEZIK

... to je žar u nama u našem oku u našoj krvi
svetlost narandžasta izbija iz pustolina u obliku
fotonskog gejzira osvaja svemir razvučen
i nepomičan u tajnom dosluhu sa rečima hrani
vatru na tom već ugaslom suncu a tvoja misao
postaje ni manje ni više nego zvezdana mašina
usmerena ka otkrivanju zaboravljenih svetova
u galaktičkom kotlu iz nepoznatih razloga utihnu
ogromne energije kao cvetovi pred oluju i gle
oko je njegovo nad nama hvali našu moć i čuva
kosti naše od ledenih vetrova planetarnih
ponora dok ti ne posustaješ pod teretom
vremenskog beznađa u čijoj su ruci dani naši
pokaži neutaživi plamen svoje pesme nevine oči
omađijanog zvezdoznanca dižu se talasi velikog
okeana preplavljuju planetu u rušilačkom besu
nasrću na planine brišu gradove sa lica zemlje
to je govor bezumnika što nož u sopstveno srce
zariva ne polažući račune nikome obuzdaj ga krv
mu pretvori u zlato snagu u seme budućeg jezika
koji će carovati vaseljenom...


ZAZIDAĆEMO TI SENKU

Kročiš. Preko crvenog
praga. Preko ognjišta.
Magla zoba zemlju. Zduhača
što iz snova. Izbasa. Takav je
zakon. Bledozelena limfa.
U srce. U muklu kost se.
Stropoštava. Noć diše.
U prodolu. Zastao si. Kao
večernji oblak. Kao plamen.
Pred vodom. Čuvaš svoje
ime. Kraljevski znak. Na
čelu. Zazidaćemo ti senku.
Reči snovidne. Utuliti.


NOVU PESMU PEVAM

Spaljujem svoje telo. Na
jezerskoj zemlji. Planina
guta. Ostatke mojih
snova. U pesme sam se
preselio. Zrno nebeskog
grozda. Hleb nasušni.
Ulovi moju sen. Međ
rovcima. Međ krticama.
U leskovoj dubravi. Novu
pesmu pevam.
 

nazad