Iz novih knjiga

Živorad Đorđević

PESME

(„Jefimija”, Kragujevac, 2010)
 

OBIČNA STVAR

Obična stvar ti je ubiti čoveka
ucmekaš ga kao gnjidu
lakše ti je danas čoveka ubiti
nego ubrati jagoridu

U koga pištolj u koga puška
a svakoj ruci smrt je brat
ubićeš što mu je slađa kruška
što na ruci ima sat

Ubićeš zbog para što mu je žena bolja
i zbog onog što se nikom ne prašta
ubićeš što ti je tako volja
ubićeš badava nizašta

Ubićeš onog ko ti travu povrlja
i ko ti zapali zimus plast
dići ćeš pištolj čim te zažulja
jer ti to možeš sad si vlast


KADA PROKISNU DRUMOVI

Kada prokisnu drumovi i sve ophrva glib,
kada ugnjili voće i uskisne šira
i kada, oprljen i sur, osvane usamljen šib
i šubara obnoć izraste iz šešira
počinje zima.

Oblaci nisko, da ih muzeš ko krave.
Ni na sarane se ne ide ako moranje nije.
Gle! oko mrsne, pečene svinjske glave
smeju se kumovi, rođaci i komšije
i žvaću

           Proleće, leto i jesen.
U šuplje zube zapadaju vršaji, mobe na trlu,
oluje i poplave. U ustima jaz odnesen
isprečio se kao kost u vučjem grlu
i zastao

          Kao duvanski kašalj što kida pluća,
što se ne može skriti, što zasedu u mraku oda.
Golomrazicu sneg kad smeni goreće do svanuća
ti strašni požari reči i neko vreme što hoda
ka proleću.
 

nazad