Iz novih knjiga

Bratislav R. Milanović

PISMA IZ PRASTARE BUDUĆNOSTI

(„Zavod za udžbenike”, Beograd, 2009)
 

I

Trideset godina nisam odgovorio na tvoje pismo:
tada se, nenadno, pod nama odronila jesen
i svet je jurnuo niz drugu maticu.
Pišem ti na jedinu poznatu adresu:

oktobar 1976... I gledam sa ove daljine kako,
u groznici, otvaraš pismo, požutelo od lutanja,
a u njemu – sve godine što su srljale
ovom nizvetrinom između prvog i poslednjeg krika.

I ne sklanjaš kosu sa čela kako ti se ne bi
u očima videla dva tamna i preslana mora
u kojima ćeš se uskoro kupati... uskoro...
Pišem ti sa ove daljine, sa ruba beskraja,

nagoreo u riđim šumama, umnoženim
na putevima, još tad... Na toj adresi
i ne možeš znati da je jutro prepuklo
u zraku što nas tu, kod tebe, uvija u svilu.

Tu, u nevinoj prošlosti, san je još uvek san.
 
Dok čitaš vidim na tvojim nosnicama drhtaj
i pod veđama plamičak spreman da sagori
zloguke moje reči: kasno je... veoma kasno:
i priželjkujem da ih proždere pepeo.


II

Pišem ti sa dna provalije, starinski,
rukom, pre no što se ohlade i ukoče prsti,
jer nikakva elektronika do tebe
ne dopire – toliko si zgusnula prostor.

I ne odgovaraš, zaustavljena nad gradom,
na volšebnom brdu, gde smo jednim dahom,
oboje, topili satove i magnolije budili
u proleće, leto, jesen i zimu...

Pišem ti rukom jer jedino tako mogu,
opet, kožu da ti dodirnem, i usne,
da nadražim čvor tvojih nerava
što pokreću moje telo, um i volju,

jedino će tako, umesto vetra, na oštrici
između ničeg i praznine, da me obujmi
vlažno tvoje disanje, još ove noći... još ove...
i da me kao pečurku digne iz podruma.

Tu, u premladom vremenu, nada ostaje nada.

Pišem ti: ovde, na dnu, so osvaja svaki pedalj
u ovom telu što je i sad vrt pun izazova
tamo, kod tebe, u prošlosti, jedino još tamo...
I poželim da me proguta pustinja.
 

nazad