Iz rukopisa

Miroljub Todorović

MOJ PETLIĆ SE DOBRO DIGAO

(Kratke priče, snovi, nađene priče i slike priče)

MONA LIZA

Sa D. sam u Pa­ri­zu. Ide­mo u Lu­vr. To ni­je ona zgra­da ko­ju zna­mo od ra­ni­je, znat­no je ma­nja i ve­o­ma slič­na Na­rod­nom mu­ze­ju u Be­o­gra­du.

Kad uđe­mo u zgra­du, na zi­du pro­stra­nog ho­la, od­mah naspram ula­znih vra­ta, do­če­ku­je nas sa­mo jed­na sli­ka, ogrom­na Mo­na Li­za. Osmeh na nje­nom li­cu je dr­zak i pod­sme­šljiv, kao da ne­što, ili ne­ko­ga iza­zi­va.

Go­mi­la lju­di sto­ji sa le­ve i de­sne stra­ne, ma­lo po­da­lje od sli­ke i po­bo­žno je po­sma­tra.

Ide mi na živ­ce iz­raz na li­cu Mo­na Li­ze. Hteo bih ne­ka­ko da joj na­pa­ko­stim, da je ozle­dim, jer sve vi­še sti­čem uti­sak da me pra­ti po­gle­dom i da je me­ni upu­ćen njen po­dru­gljiv i ne­pri­li­čan kez.

Ne mo­gu vi­še u se­bi da za­dr­žim na­va­lu pri­gu­še­ne zlo­vo­lje i be­sa. Od­gur­nem D., ko­ja po­ku­ša­va da me za­dr­ži, i br­zo pri­đem sli­ci. Iz de­snog dže­pa va­dim sprej i pr­skam je cr­ve­nom bo­jom po li­cu. U tom tre­nut­ku ume­sto Mo­na Li­ze uka­zu­je se na­mr­go­đe­ni lik Le­o­nar­da. Otva­ra usta, po­ku­ša­va ne­što da mi ka­že. Isto­vre­me­no raz­le­že se oštar, za­glu­šu­ju­ći zvuk alar­ma. Na­rod ko­ji je do­tle mir­no sta­jao sa stra­ne pa­nič­no vi­če. Pri­tr­ča­va­ju uni­for­mi­sa­na li­ca da me uhva­te. Be­žim ne­kim str­mim ste­pe­ni­ca­ma u do­nji, po­drum­ski deo zgra­de.

Po­sle lu­ta­nja, kroz mrač­ne la­gu­me pu­ne vla­ge i pa­co­va, na­đem se na Ka­le­meg­da­nu kod sta­tue Po­bed­ni­ka.
 

GOGOLJEVA GLAVA

U stal­nom stra­hu od bo­le­sti i smr­ti, op­sed­nut svo­jim te­lom i broj­nim te­go­ba­ma ko­je mu je ono pri­či­nja­va­lo, Ni­ko­laj Va­si­lje­vič Go­golj po­stao je ve­li­ki hi­po­hon­dar. U te­sta­men­tu na­lo­žio je da po­sle nje­go­ve smr­ti pom­no pa­ze, i da ne žu­re sa sa­hra­nom, ka­ko ga ne bi ži­vog sa­hra­ni­li.

Ma­ja 1931. go­di­ne  pri­li­kom ot­ko­pa­va­nja Go­go­lje­vih zem­nih osta­ta­ka (se­dam­de­set i de­vet go­di­na po­sle smr­ti), i pre­no­sa na dru­go gro­blje, do­go­di­lo se ne­što što je iza­zva­lo za­pre­pa­šće­nje. Pi­šče­va lo­ba­nja na­đe­na je okre­nu­ta u stra­nu.

Sta­ljin, ko­ji ni­je vo­leo da mu se u dr­ža­vi do­ga­đa­ju mi­ste­ri­o­zne stva­ri, sklo­ne da iz­mak­nu nje­go­voj kon­tro­li, na­re­dio je še­fu taj­ne po­li­ci­je da pro­na­đe ra­ci­o­nal­no ob­ja­šnje­nje za ovu po­ja­vu. Tim pre što su po­če­le da se ši­re gla­si­ne ka­ko je ve­li­ki ru­ski pi­sac, svo­je­vre­me­no, za­i­sta bio živ sa­hra­njen.

Po­li­ci­ja je neo­bi­čan slu­čaj Go­go­lje­ve gla­ve ob­ja­sni­la na sle­de­ći na­čin. Zbog pod­zem­nih vo­da po­klo­pac mr­tvač­kog san­du­ka je is­tru­leo i pao na gla­vu ko­ja je zbog to­ga pro­me­ni­la po­lo­žaj.
 

„MOŽDA SPAVA“

Se­dim u bi­bli­o­te­ci. To je ve­li­ka pro­sto­ri­ja oval­nog ob­li­ka pot­pu­no za­tvo­re­na, bez vra­ta i pro­zo­ra, za­tr­pa­na knji­ga­ma od po­da do vr­ha. Pri vr­hu se su­ža­va, ne­ma ta­va­ni­ce već okru­gao otvor kroz ko­ji se na­zi­re za­mra­če­no ne­bo pu­no zve­zda.

U ru­ka­ma dr­žim Di­so­vu knji­gu iza­bra­nih pe­sa­ma. Pre­li­sta­vam je. Za­u­sta­vljam se na stra­ni­ci sa pe­smom „Mo­žda spa­va“.

Ne­iz­mer­no sam vo­leo tu pe­smu. Sma­trao sam je ma­gič­nom, za me­ne, mo­žda, još uz­bu­dlji­vi­jom i po­tre­sni­jom od La­zi­ne  „San­ta Ma­ria del­la sa­lu­te“.

Po­či­njem pe­smu da či­tam na­glas. U po­čet­ku po­la­ko i ti­ho. On­da či­ta­nje po­na­vljam. Sva­ko no­vo či­ta­nje je br­že i grom­ki­je. Ta­da se za­ču­ju zvu­ci. Rit­mič­ko uda­ra­nje u zi­do­ve bi­bli­o­te­ke ko­je pra­ti či­ta­nje. Ovi zvu­ci po­sta­ju sve gla­sni­ji i br­ži sle­de­ći ri­tam i ja­či­nu mo­ga gla­sa.

U jed­nom tre­nut­ka na vr­hu pro­sto­ri­je, na otvo­ru, uka­zu­je se Di­sov lik: gla­va s raš­ču­pa­nom ko­som, po­gled une­zve­ren.

Moj glas dok či­tam pe­smu „Mo­žda spa­va“ pre­tva­ra se u krik.

Bu­dim se na­glo, hva­ta­ju­ći ru­ka­ma va­zduh, uz gr­če­vit je­caj.
 

DANTE

Dan­te, po struk­tu­ri svo­je lič­no­sti sa ši­zo­id­nim ele­men­ti­ma, sko­ro či­ta­vog ži­vo­ta bio je po­ti­šten i de­pre­siv­no ras­po­lo­žen. U tre­nu­ci­ma umet­nič­kog stva­ra­nja pot­pu­no se po­vla­čio u se­be a ima­gi­na­tiv­ne spo­sob­no­sti tad su do­bi­ja­le na ve­li­koj sna­zi i po­pri­ma­le ha­lu­ci­nant­ni i vi­zi­o­nar­ski ka­rak­ter. On je na taj na­čin sa­mo po­et­ski ob­li­ko­vao do­ga­đa­je u ko­ji­ma je, za­hva­lju­ju­ći uobra­zi­lji i sam uče­stvo­vao i, go­to­vo, bio sve­dok.

Sa­vre­me­ni psi­ho­a­na­li­ti­ča­ri sma­tra­ju da je Bo­žan­stve­na ko­me­di­ja na­sta­la kao iz­raz su­bli­ma­ci­je po­ti­snu­tih sa­di­stič­kih i in­ce­stu­o­znih ten­den­ci­ja sa ci­ljem da se pre­va­zi­đe ne­u­ro­tič­no ose­ća­nje stra­ha i kri­vi­ce. Ima po­da­ta­ka iz ko­jih se da na­slu­ti­ti da je Dan­te u to­ku svog ži­vo­ta po­ku­ša­vao da dig­ne ru­ku na se­be, ali se uvek spa­ša­vao na taj na­čin što je pi­sao.

(Iz zbirke priča u rukopisu „Torba od vrbovog pruća“)
 

nazad