|
Iz rukopisa
Nenad Grujičić
PRIČE ZA ROMAN
Minu decenije i ostanu ožiljci. A
onda se bude rane i otvaraju uspomene. Živi se u zaboravu, tu i
tamo bane poneka privilegijica, pa i ona otera sećanje u rupu.
Opet se traga, podiže i ruši, nalete snovi, utom tragedije, pa
opet snovi... To ti je život, budućnost koje nema. Evo je u
sadašnjosti – vuče li vuče u neizvesno.
Javio mi se u ponoć Safet. U prvi mah
nisam razumeo ko me traži, glas je bio potih, kao u nekom zastoju,
melanholičan, kao da se pribojava: Je si li ti, Nenade? Ja sam, ko
je? Safet Ramić? Ko? Ramić Safet... Setih se namah crnpurastog,
uvek sestrinski nasmejanog Safeta sa Baltinih Bara, išli smo
zajedno, do petog razreda, u osnovnu školu u Gomjenici. O,
Safete, otkud ti u ovo doba? Javljam se iz Australije, sve
pomišljam da li ćeš me htjeti čuti, neke sam zvao pa neće sa mnom da
pričaju. Kako neću popričati s tobom, ako Boga znaš, Safete,
drago mi je da te čujem, kako si došao do mog mobilnog telefona.
Našao sam na Internetu, na tvom sajtu, ima tamo sve.
Tako Safet, a ja se prisećam i njegove
sestre od strica, mršuljave Muhareme, duhovite devojčice u
nižim razredima osnovne škole. Volela je kao dečak da začikava i
pravi nemirne zvrčke, da nasmeje i bocne s vickastom namerom.
Pita me Safet imam li koju
fotografiju iz školskih dana, njemu su sve nestale u
izbeglištvu. Kažem da imam, dve, kako da pošaljem? Reče mi svoju
elektronsku adresu, ne njegovu već cele porodice, ja zapamtim, i
već sutradan, skeniravši fotose u komšijskoj radnji, pošaljem
jednu iz petog osnovne, ceo razred, a na drugoj – samo odlikaši,
nas desetak.
Safet je bio bistar i odličan učenik,
i on je voleo da se našali, ali nekako stidljivo, ne kao Muharema
koju smo zvali i Kebura; baš tako, s greškom, umesto Kemura. I
moju sestru Nadu, mlađu četiri godine, zvao sam tada Kebura. To
beše, onako, kućno čašćenje nadimkom, dopao mi se Muharemin.
Sestra i ja igrali smo se trgovaca u
sobi: na stolici bez naslona isečemo šnitu hleba na kockice pa
pošećerimo, neke mašću i paprikom premažemo, druge, opet,
kajmakom, i prodajemo jedno drugom, čas sestra trgovac, a ja
kupac, čas ja trgovac, a ona kupac. Kao slučajno, u prolazu, dođem
iz druge sobe ili izvana, pa pitam pošto kolač, ona kaže cenu, ja
umanjim za pola, ona ne da tako nisko, nagodimo se nekako, sve s
ozbiljnim grimasama i ukrupljenim glasovima, pa plaćamo
listićima iz malog bloka na kojima stoji rukom ispisana visina
dinara ili sličicama iz čokolade „Životinjsko carstvo“, bude i
kusur. Uživimo se u te uloge i sve kockice hleba pojedemo.
Ako se ne varam, reis–l–ulema Selejman
ef. Kemura bio je na čelu muslimanske zajednice u Bosni od 1957.
do 1975. godine. Da, Safet, Muharema i ja išli smo u peti razred
1966. godine, tako piše i na poleđini fotografija. Evo, da
predstavim sve odlikaše; stoje: Radmila Marjanović, Mira
Dobrijević, Muharema Ramić, Radmila Vojnović i Suada
Sarajlić; čuče: Nenad Grujičić, Dušan Topola, Radenko Stojić,
Ljuban Ilinčić i Safet Ramić. I nastavnica, s desna, stoji
iskosa, uvek ubrzana i vedra, Nusreta Idrizović.
Safet mi se nije javljao više od
godinu dana, ne znam da li je preuzeo elektronsku foto-pošiljku,
svoj telefon mi nije ostavio. S obzirom da je to njegov porodični
mejl, možda je neko video pa izbrisao, greškom ili namerno, ko bi ga
znao.
I, opet u ponoć – Safet! Pita kako sam,
zašto mu nisam poslao fotografije. Kažem iznenađeno da jesam i
da me čudilo što ne javlja. Nisu, nisu došle, nemam nijednu
fotografiju iz djetinjstva. Kažem mu onda da otvori moj sajt i
pronađe knjigu Miloša Jevtića „Živi zvuci Nenada Grujičića“,
tu će u zbiru od stotinak fotografija, od detinjstva do
najnovijih, pronaći i ovu – sa odlikašima. Dok smo razgovarali,
on je već otvarao sajt: Je li to ova knjiga, „Živi zvuci“? Da, rekao
sam, pogledaj od sredine knjige, tu su fotografije. Utom puče
telefonska veza. No, beše mi drago da će pronaći fotografiju u
knjizi i da uopšte, eto, postoji mogućnost da je napokon vidi. O,
čudo internetsko!
Safet je prvi s desna na fotosu, već
rekoh, čuči, u beloj košulji dugih rukava, ispružio ruke preko
oba kolena, skoro do zemlje. U licu ozbiljan, udesno začešljan.
Muharema, eno, treća s leva, stoji u svetlijoj vesti,
zelenkastoj, sećam se, iz koje viri košuljica bele kragne,
navila glavu malo ulevo, kratke kose što joj zaklapa uši, s tek
napupelim osmehom, mala Mona Liza s Baltinih Bara.
Safet mi se ne javlja. A voleo bih čuti
njegov komentar fotografije nakon toliko godina. Čekam, imam,
rekoh, još jednu, onu s celim razredom, koja nije u knjizi, već
ovako, pri ruci, skenirana, poslaću mu na novi mejl, neka samo
kaže.
Bio sam u prilici da pomognem
darovitom mladom pesniku Vidanu iz Glamoča da mu izađe prva
knjiga. Jedva živu glavu, kaže, spasao od pogibije. Iako su se u
Bosni tukli jedni s drugima, i muslimani i Hrvati, sa
jedinicama vojnim i paravojnim, zajedno su išli protiv Srba,
priča mlađani pesnik zabijajući prste u mlaz jake crne kose s
temena, koju mora povremeno da kroti kad navru ovakve priče. S
majkom i sestrom izbegao u Livno, tu bili kratko, otišli bez ičega
u Banjaluku. Otac i brat ostali u vojsci Republike Srpske,
javljali se i dolazili, više brat nego otac. A onda brat poginuo
na Sanskom Mostu, a ocu nestao trag. Nakon pola godine majčinih
suza, otac se pojavio u Banjaluci, našao ih u izbegličkom
naselju kod Manjače.
Otac u logoru u Tuzli mučen da prizna
nešto o čemu nije imao pojma – da je navodno učestvovao u napadu
na travničku grupu „zelenih beretki“ na Šušnjaru kod Sanskog
Mosta. A on zna samo da je na Ilindan 1942. godine na prevaru
Pavelić streljao pet i po hiljada srpskih duša na Šušnjaru.
U logoru Vidanov otac gledao kako se
pate njegovi saplemenici u beslovesnim iživljavanjima
mudžahedina pristiglih odasvud, najviše ih beše iz Sudana i
Ujedinjenih Arapskih Emirata. Otac je mislio da nikad više neće
videti porodicu. Ali, prilikom prebacivanja dela
zarobljenika iz Tuzle u Travnik, otac je iskočio iz kamiona na
krivini i, obasut rafalima, šmugnuo u šumu sa tek manjim
okrzotinama na ramenu i desnoj nozi. Sad crnči na banjalučkoj
pijaci, istovara kombije i kamione robe.
Vidan je bio u Glamoču posle rata, ne odmah, koju godinu posle.
Nije se moglo otići tako lako, tamo živi neki drugi svet, ono stâro
rasulo se i nestalo diljem sveta, skrasio se Vidanov grad posvuda
i kojekuda. Vidan je napisao knjigu o pustim uspomenama, o
uništenom detinjstvu. Ima pesmu o ulici u kojoj više nema celih
komšijskih kuća, samo krzavi temelji, izbušeni zidovi, nema ni
visokog jablana sa kojeg se čavke poletale za svatovima
nedeljom. Nikle neke druge kuće na zidovima izrešetanih,
doterane i drugačije. Tek poneka odranije. Izbeglice
naselile i Vidanov kućni prag. Još nije smogao snage da uđe u
svoje dvorište i popriča sa novim ukućanima. Kad priča o tome,
precizno određuje stranu koja ga je unesrećila, ali dodaje da
zna da svi ljudi nisu isti i da u svakom narodu pored finog sveta
ima kukolja i gada. Citira Andrića i dokazuje da je u pravu. Pri
pomenu brata, zatreperi mu rupica na bradi. Majka neutešno
plače za grobom za koji niko ne zna gde se nalazi.
Jednom je Vidan otišao u Sanski Most da
se raspita za bratovljev grob, ako bude imao s kime. Naišao je
pokraj poznatog hotela u centru, pre podne, oko deset, ušao, a
unutra mnogo ljudi, kao na rukometnoj utakmici, sjatili se ispred
velikog televizora i prate suđenje u Hagu. Nisu ga ni
primetili, toliko su se uneli u sudski proces. Vidan nije stigao
da vidi ni kome se sudi, ni o čemu je reč. Veliki muk prisutnih bio
je toliko jak da su mu glasovi iz televizora prolazili iz jednog
u drugo uvo ne zadržavajući svoja značenja. Prošetao je gradom u
kojem je susreo tek poneku staricu u dimijama, u jedanaest sati
čuo se mujezinov glas sa jedne pa onda sa nekoliko džamija.
Osetio je da i ovaj grad ima svoju muku i bol, odustao da upita bilo
šta. Ne saznavši ništa o bratovljevom grobu, vratio se prvim
autobusom u Banjaluku.
Vidanova knjiga poezije je zrela, on
sve pesme govori napamet. Imao je tri nastupa: u Sremskim
Karlovcima, Novom Sadu i Beogradu. Fantastično primljen kod
publike, mladi pesnik kakav se retko javlja. Uskoro ga valjda
očekuje nastup u Banjaluci. Ali, muku muči da nađe ustanovu koja
bi ga podržala, jer knjiga se pojavila kod izdavača u Srbiji, a
ljubomorni banjalučki pisci ne daju lako pristup novom
goluždravcu zlatnih krila. O, zar i među pesnicima ima čegrsti
kao na ratištu? Vidi Vidan da je đavo odneo šalu – kako da napravi
promociju u Banjaluci? Eh, kad bi poznavao bar nekog u rodnom
Glamoču?
Stigavši iz daleka na železničku
stanicu, s dve velike torbe, mahnuo sam jednom od trojice
muškaraca sa dvotočkaškim kolicima da mi poveze teret do
taksija udaljenog oko dvesta metara. Prišao je čovek smućenog
izgleda, nečešljan, nemirnog lica, kao da gleda kroz mene, stavio
torbe na kolica i odmah počeo da priča: Ubio sam najmanje
desetoricu u Vukovaru, i sad bi`! Zašto, upitao sam trudeći se da
ne pokažem veliko iznenađenje. Zato što volim da ubijam,
nastavio je muškarac srednje visine, frkćući na jednu nozdrvu
koja bi mu povukla rub usta uvis. Taksi je bio udaljen još sto
pedeset metara. U narednih pedesetak saopštio mi je otprilike
toliko reči koje bi se mogle sadržati u jednoj rečenici: Ubij`o
sam, ne podnosim objašnjenja, i mene su ubijali.
Potrošili sam dvadesetak novih
koraka: Nije ti to rešenje da ubijaš, zna li iko da si ubijao, koga
imaš svoga? Nemam nikoga, meni su ubili i oca i mater, tri dana pre
napada na Vukovar, išli su rodbini u posetu, presrele ih ustaše
na raskrsnici kod šume i pobili u autu. Strašno, ali osveta nije
rešenje, ti si pobio neke druge ljude koji nisu pucali u tvoje
roditelje, pokušavam da budem savetnik za raspuklu dušu
trošeći nove metre do taksija. Nema to veze, odmah je odgovorio,
svi su oni isti, kad bi` ja tako gledao kao što mi ti govoriš, nikad
nikog ne bi` ubio, ovako bar mirno spavam, nastavljao je svoju jeznu
ispovest stanični nosač.
Ostavi mi svoju adresu, želeo bih da
razgovaram s tobom o svemu ovome, ja sam novinar, ponudio sam mu
svoju vizit-kartu. On je u hodu podigao neispeglanu letnju
košulju sa zadnjeg džepa dronjavih pantalona i izvadio, gle
čuda, svoju vizit-kartu u bojama državne zastave, novu
novcijatu, na kojoj je pored kokarde pisalo: Četnički vojvoda –
smrt ustašama!
Kako se zoveš, pitao sam prigledajući
vizit-kartu i dajući mu novčanicu za uslugu. Tako kako piše, ja
sam iz Dobre Vode kod Vukovara, neću da živim tamo, i ovde mi je
voda do grla, rekao je i okrenuo kolica sa gvozdenim točkićima.
Odlazio je čovek sporog koraka, kloparajući, mlad, a tako star.
Opet će nekom ispričati što i meni. Ili možda bira kome priča? Da
li ga ljudi slušaju, kako mu uzvraćaju, hoće li ga policija
uhapsiti, kako nije dosad?
Ušao sam u taksi i pogledao
vizit-kartu. Na drugoj strani bilo ispisano grafitnom olovkom: Ne
traži me, nije mi do života, mogu da te ubijem... Okrenuo sam se,
taksi krenuo, nosač je nestao u staničnoj gužvi. Bože, kakve li
sudbine, to je opasan čovek! O, ratna poharo đavolska, prevrtao
sam nesrećnu vizit-kartu u oznojenim prstima! Iznenadio sam se
kad je taksista rekao da smo već stigli do moje adrese.
Danas sam čuo priču mlade pesnikinje
Laure koja je napisala roman o stradanju u Vukovaru. Kao
devetogodišnja devojčica, s bratom i majkom zatekla se na moru
kad se ratni požar 1990. godine zanjihao Vukovarom. Nije bilo
druge, s mora – direktno kod rodbine u Zagreb. Međutim, „kod tetke
na stan ma ne svaki dan“. Ni tri meseca, morali su odatle, hrupila
nekakva čudna netrpeljivost, nisu imali ni posla ni para, a
svaki dan rodbinska hrana, počelo prigledanje u tanjir. Otišli
skoro bez pozdrava, upali u neki napušten stan iza stadiona
„Dinama“, majka odmah pozvala policiju da sve bude čisto. Već
sutradan policija došla, napravila zapis, izgledalo da će sve
biti u redu. Nisu prošle ni dve nedelje, isteraše ih na ulicu.
Nekoliko noćenja na železničkoj
stanici i u parku, od nemila do nedraga, a onda preko nekog
izbegličkog konkursa jedva dobili smeštaj u Kumrovecu, ni manje
ni više u hotelu gde su se u Titovo vreme održavale
konferencije i obuke mladih komunista. U sobici od deset
kvadrata (kao da su dobili lutrijsku premiju), smestili su se na
tri kreveta na sprat. Odatle ubrzo u školu s Kajkavcima čiji govor
ona i brat s početka uopšte nisu razumeli. Iako svi Hrvati,
meštani nisu podnosili Vukovarce, malo su imali razumevanja
za njihovu nesreću. Razlike u nijansama govora i načina
života, u ratnoj bežaniji, eto, bez obzira na isto poreklo i
veroispovest, unele su čegrst i nerazumevanje u Kumrovecu.
Nađoši nisu prihvatili dođoše, kao svugde uostalom, nisu
pomišljali da bi se i sami mogli naći u istoj situaciji, a ni na
pamet im nije padalo da su ti njihovi nesrećni Vukovarci imali
pun komfor i lep život u zavičaju. Kao da su tikva bez korena, pali
s crnog neba, kosmičko kamenje bez duše i srca.
U jednoj televizijskoj emisiji,
Laura objašnjava da ne želi u romanu da povredi Kajkavce, već da
na univerzalan način pokaže kako je čovek čoveku vuk ma gde se
zadesio. Nije tu reč o Kajkavcima, ističe Laura dok voditelj
ubada mesta koja raspaljuju adrenalin gledališta. U Kumrovecu
se nije dobro osećala, u školi i drugde deca su je izbegavala,
neka i drsko zadirkivala pa i tukla. Za ugledanje i lepo
ponašanje nije pomagao ni spomenik Josipu Brozu, sinčini
bratstva i jedinstva, velikom čoveku bez dela, svetskom lafu
rođenom baš u Kumrovecu.
Laurin otac je ostao u Vukovaru.
Jednom se s kraja opsade grada čudom javio telefonom preko
hotelske recepcije i rekao da se stvari smiruju, i da će im se
ubrzo pridružiti. Međutim, otac se više nikad nije javio. Na
bezbroj načina su pokušavali da dođu do vesti o njemu, da čuju
bilo šta; zalud, niotkuda ni reči nade, ničega. Laura kaže da
nema konkretan podatak da su ga četnici ubili, ali da je iz
Beograda, povodom suđenja za stratište „Ovčara“, iz slučajne
ruke čula da je njen otac stradao kao jedan od „deset ručno
obrađenih“. To bi značilo da je umro u najgorim mukama, da su se
četnici, rekla je s bolom usečenim između obrva, nad njim
iživljavali.
Laura je već majka, ima dvoje dece,
muža takođe pisca. Darovita je, piše sve žanrove. Izbegličko
stradanje stvorilo je od nje pesnikinju, traume su našle svoje
povlašteno mesto u duši, sad Laura može da ispili umetničko
zlato u maternjem jeziku. U talentu za pisanje, poput vulkana,
ukazao se materijal za oblikovanje i pesama i priča, izlila se
vrela lava života u jeziku. U oblacima spepeljenog sećanja
mogli su se videti prizori iz Laurinog života.
Majka mi je pričala da je videla
kamion pun komšija kako ćutimice, zbijeni jedno do drugoga, u
otvorenoj prikolici, promiču od Ćele ka Prijedoru. Majka je
stajala na dvorišnim vratnicama kad joj je sa kamiona u prolazu
visoko uzdignutom rukom mahnula Besima, njena prijateljica,
oduvek vedra i prelepa crnka u zlatnim lančićima, minđušama i
prstenju. Nakit je nabavljala u Turskoj i pričala o putovanjima
na Bosfor. Volela da se druži s mojom majkom i komšinicom Radom
koja je stanovala na sredokraći između naše i Besimine kuće.
Rada imala muža koji se stalno smejao, kao lud na brašno. Majka im
je obema često gledala u šolju, pile su crnu kafu po nekoliko
puta na dan. Svašta se videlo u fildžanima: iznenadna
putovanja, ljubavne spletke, novac iz daleka, bolest u
rodbini... Po ženskom kikotavom ili ćutljivom vajkanju moglo se
naslutiti o čemu se priča i mašta.
Tužno Besimino lice nije slutilo na
dobro. Ona je imala je muža Bakira, pjanduru dobre duše. Majka ga
nije videla u kamionu pored Besime. Kad se napije, Bakir vuče
ukoso bicikl iz pravca fabrike celuloze i papira kao kakvo mrtvo
magare. Tamo je radio na utovarivaču. A odmah na izlazu iz
fabrike, nalazi se kafana koju drži Svrdlar, svojeglavi
zelenaš, bezosećajni prevarant, čovek bez lepe reči o drugima.
Kafančuga je opelješila sirotinjski proleterijat, a mnoga
žena-kućanica čekajući pijanca s platom ostala izbubanih
rebara. Bakir je s magarećim biciklom često navraćao kod
kikotuše Tamare; baci bicikl u dvorište pored pumpe iza kućne
dume i uljegne u dom zgodne Galijanke. Tako smo zvali nekoliko
komšijskih kuća – Galijani.
Teško je reći kakav se kurcšlus
dogodio između Besime i Bakira, ali ga ona, lepotica, nikad
nije tražila kod Tamare iako je sve čula i znala. Tamari ne bi
kazala ni dobar dan, a ovoj je bilo svejedno, gledala je sebe i
svoju zabavu. Osim toga, Tamara se odmetnula i od svoje
porodice po ocu koji je bio vođa neke novokomponovane sekte.
Cela grana porodice po ocu ušla je u tu sektu koja ne priznaje
ikone i freske. To nasmejanu Tamaru nije interesovalo, bila je
jeres za roditelje, neki pričaju da su je se i odrekli.
Besima – uvek uredna i namirisana,
nagizdana kao paunica, ma viša loza lepote – šta da pričam. A
Bakir, baraba i bekrija, znojav i neokupan, kako li ga je u kući
uopšte držala. Imali su i decu, odlični đaci, budući majstori i
inženjeri. Tako to biva u životu, kad se zagasi ljubavna sila
između dvoje, pa jedno, obično muško, otpadne kao suvo blato sa
cipela, i ne preostaje mu ništa do da se propije, a bogami
ponekad i – ubije. Nije Bakir ništa mogao Tamari, ona je rasna
ždrebica koja sa sebe zbaci svakog pastuva, ali je nekakvu utehu
nalazio u razgovoru, razumela ga pijanog, pogotovo kad bi
navratio punog novčanika.
Nego da se vratim na kamion i Besimu
koja je mahnula mojoj majci. Iz tog kamiona majci je mahnuo još
jedan komšija, Mehmed, dobar čovek, radnik u tri smene u rudniku
Ljubija, snašlo ga zlo kao i mnoge sunarodnike u tom kraju. On je
završio u radnom logoru, šta li je već, ne beše prijatno,
naprotiv, a neki, srećom, bili prebačeni do središnje Bosne, do
svojih saplemenika. Besima je navodno stigla do Travnika, a
odatle u Tursku. Pričao mi stric da su Mehmedovi u Drugom svetskom
ratu bili na strani takozvane Nezavisne Države Hrvatske, u
handžar jedinici protiv kozarskih partizana. Sudbinski
bumerang, leteći u krug nekoliko decenija, skrenuo s
mirnodopske putanje i doleteo Mehmedu na čelo. Mahnuo je mojoj
majci, a ona u toj sekundi videla suze na njegovom obrazu, ni
njeno nije ostalo suvo. Jaoj, Bože, ovoga ili onoga imena, sve se u
tebi ponavlja, može li jedan ljudski vek bez patnje i rata u
karakazanu balkanskom?
Čuo sam juče Gojka. Imao je osam godina
kad su ga s Kozare odveli u Jasenovac. U zbegu, seća se on, majka
je čvrsto u naručju držala šestomesečnu kćerkicu. Ustaše su
Gojkovu sestru silom iščupale sa majčinih prsa, a jaka žena kao
lavica dohvatila jednog po jednog, svu četvoricu pobacala po
zemlji. Ustaški čopor se okolo grohotom smejao, a onda su svi
nasrnuli na jadnu ženu, oborili i odsekli sisu kojom je do
maločas dojila devojčicu. Zverski su je zaklali, a detence
bacili u vis i dočekali na vrhove noževa.
Gojko je sve gledao iz
zarobljene grupe što je stajala pod krošnjama kozarskih jela i
borova. Neko mu je iza leđa stavio šake na usta da se ne oglasi,
ustaše bi ga ubile kao pile. Svi su Gojkovi na Kozari stradali,
desetoro najmilijih, osim oca partizana koji je spasavao glavu
u gustim šumama i pećinama.
Gojko je završio u logoru Gradina. U
paklu na zemlji napale su ga sve bolesti ovoga sveta: difterija,
dizenterija, upala porebrice i pluća, rahitis, šuga,
lišajevi, gliste, vaši... Sigurno bi umro da nije naišla Dijana
Budisavljević (Obekser), plemenita austrijska građanka, udata za
srpskog lekara u Zagrebu. Ona je uz pomoć Crvenog krsta, i kruga
odanih saradnika, iz logora izvela dvanaest hiljada srpske
dece! Jaoj, o tome se nije pričalo posle Drugog svetskog rata. U
Titovoj Jugoslaviji nije smelo svašta da se zna.
Humanost svetskih razmera pala je u
zaborav. Komunistička partija Jugoslavije sebi je htela
pripisati poduhvat Dijane Budisavljević. Makar i ćutanjem o
tome. Novoj vlasti nije bilo jasno kako je Dijanin muž Srbin,
čuveni hirurg, mogao sve vreme opstati u Zagrebu bez
kolaboracije s ustašama. Dve godine posle rata, sva Dijanina
dokumentacija vezana za 12000 dece, po naređenju zagrebačke
OZNE, konfiskovana je i zaturena. To za Dijanu beše smak sveta,
vratila se u rodni Insbruk i sve vreme ćutala: „Uradila sam šta sam
mogla.“ Umrla je trideset godina potom.
A ceo svet je znao za Šindlerovu listu,
za Oskara Šindlera koji je sačuvao 1200 Jevreja, pa za Irenu
Sendler koja je spasila 2500 jevrejskih mališana iz varšavskog
geta. Veliko, ali gde je u svemu tome Dijana Budisavljević.
Nesumnjivo, njen poduhvat je najveći te vrste u Drugom svetskom
ratu, ali, po čudnom planu iz senke, niko nije pominjao 12000
spasene srpske dece poreklom sa Kozare, Korduna, Banije, Like i
drugih širokih krajiških i slavonskih prostora.
Dijana je vodila dnevnik na nemačkom
jeziku od 23. oktobra 1941. godine do 13. avgusta 1945. To je
dokument o borbi za život hiljada dečjih duša. Na stranici od 10.
jula 1942. godine piše: „A svako dijete je imalo majku koja je za
njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odjeću, a sad trpano
golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet mjeseci, u bolu rođeno, s
oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju njegovano i odgajano,
a onda – Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im djecu,
pustite ih da propadnu; kakva neizmjerna tuga, kakav bol.“
Dijana se susretala s Kvaternikom, Stepincem, Luburićem i
nemačkim generalima, videla da su nemački vojnici imali više
razumevanja za srpsku decu nego ustaše. Znala je da čamce pune
dece ustaše voze do sredine Save i prevrću u vodu.
Dijana je jednog dana, po dogovoru sa
vlastima, došla po sedmoro srpske dece i, odvodeći ih iz logora,
naišla na smrtno bolesnog Gojka što je kroz mutnu koprenu video
majku i promuklo viknuo: Mama, vodi me odavde! Dijana je zastala
i povela ga za sobom. Na izlazu, sav u vrućici, jedva dišući,
Gojko je na pitanje ustaše-stražara da li želi da ide s tetom iz
logora, rekao da neće. Ustaša se nacerio Dijani da mali ima
pravo, da će do kuće umreti. Onda je Dijana upitala Gajka: Sinko,
zašto nećeš da ideš sa mnom? Hoću da uzmeš i mog prijatelja Boška, ja
s njim delim hranu, zavapio je bolesni Gojko. Hrana, to behu sitne
splačine smućene u mlakoj vodi koja bi se ohladila do poslednjeg
bljutavog zalogaja. Dijana je povela i Boška.
Prebacujući decu vozom do
Zagreba, Dijana beleži u svom dnevniku: „Veća su djeca stalno
sjedila na noćnim posudama, a mala su se prljala. Pod je bio pun
blata i dječjih glista. Nastojala sam koliko sam mogla djecu
premještati kako bi ih izvadila iz blata. Pred jutro, na stanice
su dolazili ljudi, vidjeli jad, dodavali nam vode. Prilikom
duljih zaustavljanja, zdrava djeca su izlazila iz vagona.
Sestre su se iscrpjele spuštajući djecu iz vagona i dižući ih
opet natrag. Mnogi vagoni nisu imali stepenicu. Kod slabih u
zadnja dva vagona nije se moglo ni pomišljati da ih se vadi
napolje. Uspjela sam dobiti grablje, tako da sam barem mogla
izbaciti gliste. Činilo se da prije nego što dijete umre, gliste
napuštaju tijelo, jer prema jutru, kako su neka djeca bivala
slabija, čitava su klupka glista napuštala tijelo.“
Gojko se oporavljao u njenoj
kući. Ona ga je kao majka lečila. Ozdravio je i dobio novo ime,
Bojko – i novo prezime, nije važno koje. Usvojeno dete, uzela ga
zagrebačka porodica bez poroda, negovala i školovala kao
svoga. I Boško, Gojkov drug, dobro je prošao, ušao u novu porodicu
iz Varaždina. U to vreme, u hrvatskim novinama bilo je oglasa za
usvajanje dece.
Nedavno sam čuo da je jedan poznati
jugoslovenski režiser takođe srpsko dete s Kozare. Zvao se,
recimo, Simo Lukić ili Rade Turudija, svejedno. Slično je i sa
krepkom Brigitom Knežević, sa Vračara u Beogradu, ona je tek pod
stare dane saznala da potiče iz porodice Bundalo iz
Potkozarja. Nju je kao dvogodišnju devojčicu usvojila u Zagrebu
Danica Fistrić koja je došla u Zavod za gluvonemu decu, gde su
mališani za prvu ruku pristigli iz logora, i tražila za sebe
zdravo muško dete. No, do nogu joj je dobauljala dvogodišnja
devojčica i protepala: Mâjo! Tako u Potkozarju deca zovu majku.
Videvši je tako lepuškastu i nemoćnu, gospođa Fistrić ju je
usvojila.
Četiri godine posle Drugog svetskog
rata, Gojka je čudom sreo otac koji je tražio izgubljenu
porodicu. Gojko je ubrzo napustio Zagreb, otišao u Beograd i
nastavio školovanje u tehničkoj školi. Danas živi u Banjaluci i
vodi Udruženje logoraša Drugog svetskog rata. Video sam ga u
televizijskom prenosu povodom obeležavanja godišnjice
Jasenovca, položio je buket ruža ispod spomen obeležja. Pre
toga, zviždao je s okupljenima na pojavljivanje premijerke
Kosor, a aplaudirao predsedniku Josipoviću.
Gledao sam Vajdin film o Katinskoj
šumi, jednom od tri mesta na prostoru bivšeg SSSR-a, gde je 1940.
godine na zverski način ubijeno četrnaest i po hiljada poljskih
oficira i jedanaest hiljada civila intelektualaca, onog dela
društvene elite bez koje se zatire prag jednog naroda. Film
zasnovan na dokumentu, nema prevage fikcije. Zločin su
izvršili Rusi, a golemo stratište tri godine posle pronašli
Nemci i razglasili o čemu je reč. Po završetku Drugog svetskog
rata, kao pobednici, Rusi su u poljskim gradovima i selima, na
trgovima, iz velikih kamiona sa ceradama projektovali film u
kojem su Nemci predstavljeni kao izvršioci zločina u Katinskoj
šumi. Oni koji su znali pravu istinu bili su proganjani,
zatvarani i ubijani, neki su i sami digli ruku na sebe. To je
godinama bila tabu tema u Poljskoj.
Beležnica veličine dlana, beše
dnevnik jednog poljskog oficira u kojem je hronološki zabeležen
period zarobljeništva sve do pred sam čin gnusnog streljanja u
Katinskoj šumi. Beležnica kožnog okvira sa stotinak strana
postao je istorijski dokument bez kojeg ne bi bilo moguće
rekonstruisati sve detalje stravičnog nedela. Polovina
stranica ispunjena dnevničkim zapisima, a druga, prazna; zalud
je vetar razlistava tražeći nastavak zarobljeničke priče.
Rubovi listova tog jedinstvenog dnevnika behu za debljinu palca
braonkasti od vlage u masovnoj grobnici gde ležahu tri godine na
grudima ubijenog oficira u unutrašnjem džepu šinjela.
Svaki poljski oficir ubijen je
precizno, metkom u lobanju, s leđa, dok su ga dvojica-trojica
grmalja držala na povodcu oko vrata. U grupama od nekoliko
desetina, oficiri se dopremani iz logora sa obrazloženjem da
idu kući na odmor. Tako su ih ruski egzekutori iz dana u dan, na
prevaru, dovlačili do stratišta i tamanili. Na brzinu, žrtva bi
bila izvučena iz tamnog, neobično dugog kombija, dovedena nad
jamu gde već behu mrtva tela. Užasni prizor zaledio bi bledo lice
naprasno dovedenog nedužnika, i – već mu je potiljak razneo
metak. Kao vreća, žrtva bi bila gurnuta u dugačak jarak širine
dva i po metra. Neki bi, dovedeni na rub jame, videvši užas,
pokušali svom snagom da se istrgnu iz čeličnog stiska
egzekutora. Takvom bi ovi nabacili kapuljaču oko glave i hladno
ispalili metak odgurujući ga u krvavu jamu.
Na isti način, žrtve su dobijale metak
i u kamenoj samici. Brzo, u ritmu životinjskog zbunjivanja
žrtve, oficir bi bio uveden u polumračnu kamenu sobicu gde se
ukazivao mali prozor sa metalnim rešetkama. Ni sekund-dva potom,
sa tek ulovljenim zrakom svetla u očima, s leđa bi skriveni dželat
već ispalio metak u glavu. Vruć krvavi mlaz šiknuo bi po betonskom
podu i zidovima, a dželati bi vodom iz kante pljusnuli po svežim
mrljama i lokvama. Smešana tečnost otekla bi u rupu za odvod
prljavštine. Odatle je svež mrtvac odmah ubacivan u strmi otvor na
zidu, koji liči na šaltere u menzama gde se preuzima hrana na
tacnama, i gde ne vidiš lice kuvara ukoliko se ne sagneš. Tamo je
topli leš preuziman šapama novog zločinačkog dvojca i bacan u
zajedničku grobnicu. I, već je naredna žrtva bila izvedena iz
crnog kombija – ne na zavičajni prag gde joj je obećano, već na
krvavim stopama obeleženu Golgotu.
Predsednik poljske Jan Kačinski,
njegova supruga Marija i još devedeset šest visokih
političkih, vojnih i verskih ličnosti, nalazilo se u avionu
koji je, sedamdeset godina posle, pao u Smolensku, pred Katinskom
šumom. Preživelih nije bilo; na televiziji se danima vrtela
kompjuterska slika aviona iskošenih krila kako pada na šumu.
Svašta se navodilo kao razlog, ponajpre starost aviona
„Tupoljev“, dvadeset godina u upotrebi, a znalo se da je šest
takvih već palo.
Otkud onda tako velika državna
delegacija u tom avionu, zar nisu mogli da se rasporede u više
letelica, pitali su se mnogi komentatori i analitičari
nečuvenog slučaja. To beše glava zamerka za fatalnu grešku
državnog protokola. Birokratija se pre leta ravnala prema
nestašici usred ekonomske svetske krize. Štednju treba
relativizovati kad je sigurnost šefa države i najviših
državnih funkcionera u pitanju, kaže moj komšija što na biciklu
svako jutro zviždućući ide po hleb i mleko.
Poljska je proglasila sedmodnevnu
žalost, a mnoge zemlje, među njima i Srbija, jednodnevnu.
Poljacima se udvostručila katinska tragedija. Čudo tuge i
opomene. A koji dan pre toga u Rusiji, čitam u nemačkoj štampi,
boravio premijer Poljske, Donald Tusk sa svojim ministrima i
održao pomen katinskim žrtvama. Čitam i pitam se kako je moguće
da predsednik i premijer odvojeno idu na pomen istim žrtvama.
Komentator nemačkog lista mi odgovara: Pripadaju različitim
partijama?!
Gde im beše demokratski mehanizam
tzv. kohabitacije vlasti, pa zajedno, u ime svih Poljaka,
poklone se katinskim mučenicima. Poljacima je Katinska šuma od
istoga značaja što i Jasenovac, na primer, Srbima. Nove žrtve na
čelu s predsednikom Kačinskim napokon su svetu donele punu
istinu o nezapamćenom zločinu nad cvetom poljskog naroda kojem
je pretilo duhovno i fizičko zatiranje i sa nemačke i sa ruske
strane.
U dane tuge i sahrane poljskog
predsednika, proradio je vulkan Ejafjadlajokudl na Islandu, nebo
danima u nepreglednim crnim oblacima prašine i gasova. Nad
Evropom se nadneo adski mrak kakav ne pamte mnoge generacije.
Komentari su bili različiti, čak i apokaliptični. Pojavile su
se vizije o smaku sveta 21. decembra 2012. godine. Naime,
kalendar Maja započinje 3114 godina pre Hrista, a periodi
takozvanog Baktuna imaju 394 godine. Trinaest je značajan,
sveti broj za Maje, a 13. Baktun se završava baš 21. decembra 2012.
godine. Kraj tog ciklusa se podudara sa galaktičkim poravnanjem
ose Zemlje, Sunca i središta naše galaksije, kada bi Zemlja
trebalo da nas vrati u doba ameba.
Provalu islandskog vulkana neki su
povezivali sa katinskom tragedijom. Mnoge zemlje su zabranile
avionske letove, širio se strah od ulaska kamenih čestica
prašine u motore aviona, jednom ranije tragedija je jedva
sprečena. Vazdušni saobraćaj omeo je, pored ostalih i Baraka
Obamu da dođe na sahranu. No, ruski predsednik Dmitrij Medvedev
stigao je specijalnim avionom u Varšavu i odao počast poljskom
predsedniku javno osuđujući veliki Staljinov zločin. To je bila
katarzična slika, pored odra stajali su brat blizanac
predsednika Kačinskog i dugokosa kćerka poginulog bračnog
para. Mnogi brata blizanca već vide kao novog predsednika
Poljske.
Došavši s pljuskom kući, odmah sam
upalio televizor. Dok sam u predsoblju skidao mokre cipele, sako
i pantalone, do mene je dopirao razgovor dvojice. Čuo sam da
pominju neke civilizacije stare i do deset hiljada godina.
Pogledao sam ekran i video ogromne zidine sačinjene od blokova
teških i po nekoliko tona. Nalaze se oko Stoca u Hercegovini. Tu
su i oni čuveni stećci o kojima i dalje malo znamo. Ukazala se i
ogromna kamena stolica, mnogo vekova pre Hrista, otud se mesto i
zove Stolac. Zatim se na ekranu pojavljuju snimci iz Makedonije
i Crne Gore, sve zidine sačinjene od kamenih blokova veličine
devojačke sobice, da tako kažem – da bude jasnije. Gde su dosad
bile te mamutske cigle različitih oblika, zašto nismo znali za
njih? Zašto se ćutalo? Zamislite stotine i hiljade naslaganih
gromada, ostatke čudesno glomaznih građevina. Ko je to podizao i
kako?
Gledam snimak iz aviona negde u Bosni.
Na planinskom pustom masivu bez travke i drvceta dužinom od pola
kilometra, široka do metar, možda i više, ravna kao lenjirom
nacrtana, ugaona kamena šina. Ne, to je puzeća skulptura
visine oko pola metra, izgledom poput ogromne „Toblerone“
čokolade, bez onih poprečnih praznina. Okolo su dužinom, po jedan
usek takođe oko metar širine, između kojih pravo ide ugaoni
oblik kamene šine. Nije to cesta, niti pruga, kakve znamo, niko
ne bi mogao po tome, na poznat način, da hoda ili voz. To
geometrijski precizno izvedeno čudo ne vidi se odozdo, iz
podnožja visoke planine, nema dolaznih prečica, vidi se samo s
orlovskih visina, ljudsko oko na nogama nikad nije to videlo.
Bije li to nekakav kosmodrom ili nešto slično, nepoznato, kao da
su tu sletale i odatle odlazile letelice ko zna otkud. Ne, nisam
dete, znam šta pričam. Kameno čudo dugo pola kilometra na vrhu
planinskog prevoja. Ko je to gradio, velim, i kako?
A onda opet prizori ogromnih stena
naslaganih precizno jedna na drugu, različitih oblika,
stabilnih u zidanom nizu visinom i dužinom, posivelih od
milenijumskog zuba. Moćne i tajanstvene gromadne stene klesane
čudom. Ko je to slagao i čime? Setim se Denikena i njegovih
teorija, i sve mi se učini mogućim. Možda sam i sam homosapiens,
svedok velikih tajni. Ne znam više u koje vreme da postavim Potop,
Nojevu barku i kraj sveta, sve postaje relativno, staro i mlado,
u isti mah, moguće i nemoguće. Neko je tu živeo i gradio, živeo i
nestao, ostavio tajnu do tajne. U nemogućnosti dosezanja istine
iz zemaljskih okova sastoji se sav napor čoveka. Sve ostalo je
duvanje u praznu sviralu.
Pomislim na staničnog nosača i
njegovu priču, na Gojka i Dijanu, na Vidana i Lauru, Besimu i
Mehmeda, Jana Kačinskog i sve poljske žrtve, sve koji nađoše
svoje mesto u ovim pričama za romane. O, tragične ljudske stope na
ovome svetu, iščezavate u zlehudom zvonu vremena koje na nebu
ne postoji, a na zemlji se broji i otkucava u našim venama, u
nagonskim sebičlucima i padovima, u plimama zla i osekama
dobra, u pričama o zločinima koji se ponavljaju, u nemoći
ljudskog stvora da se suprotstavi gadnim demijurškim silama
iznutra i izvana.
A onda pročitah u dnevnim novinama
tekst o suncu i eksplozijama na njemu, i pronađoh rečenicu:
„Svako od nas je doslovno živi spomenik davno umrlim zvezdama.“
Javi se, Safete, našao sam novu fotografiju!
nazad
|