Iz rukopisa


Nikola Šindik

PRIMORDIJALNI SKLOP

smerne meditacije sklopljene pod zakriljenim svodom
u okružju zanetih činjenica Tomislava Todorovića

Uvek otkriješ da otkrito najnežnije sniva tamu svog slučaja.1


Na po­čet­ku be­še kraj. Ili obrat­no... Bi­lo ka­ko bi­lo, pre­ži­ve­lih ne­ma.

Sve­do­če­nja o tom pra­či­nu su, što je lo­gič­no, po­u­zda­na kao i od­go­vor na pi­ta­nje ko­li­ko su ži­vi tra­go­vi mr­tvih. Ono što ote­ža­va od­go­ne­ta­nje ove do­da­te apo­ri­je je sa­ma oskud­nost za­pi­sa, na­gri­že­nost ko­jih je po­sle­di­ca ero­zi­je pam­će­nja i ško­lo­va­ne utr­nu­lo­sti ose­ti­la be­le­žni­ka, ili pak, ma­te­rič­ne ru­ti­ne ko­jom pri­ro­da kro­ti si­le po­da­ju­ći se bez sti­da pred­u­mi­šlja­ja, do pra­ha. Trag kad pot­pu­no is­hla­pi, ve­trom je po­no­vo živ. Is­trg­nut iz kru­to­sti (do)mi­sli, raz­ve­jan kao sun­ča­na pe­rut, bo­ji za­la­zak u iz­la­zak... Uho­di­šte smi­sla. Zr­no mor­ske so­li. Su­za. Reč. Uple­te­na su­za. Re­če­na reč. Sa­mi­sao isko­na.

Iz­me­đu re­či po­či­va Bog. U Bo­gu snu­je reč.

Več­no smrt­na reč.

Do­đe su­za­ma to­plo dr­vo ze­mlja­no.1

Ako je su­za reč. Sla­ni trag na obra­zu is­pis je ma­ter­njeg je­zi­ka.

Ako reč ima kri­la i ako je to ve­tar, on­da je reč – me­tak, on­da je reč – me­lem, reč je on­da po­len i mi­o­mi­ris je ne­re­če­na reč. Se­me na ve­tru što mu­ti gled. Sli­ka iz oka is­pa­la. Reč je, on­da, sli­ka. S li­ka oti­snu­ta. Obra­zi­na spa­log li­ca, oslo­bo­đe­na tre­ćeg ste­pe­na žud­nje, si­dri se u pra-slo­var. Ši­frar­nik na­de.

Ma­ske tra­ju du­že od li­ca. Po nji­ma su­di­mo o pro­šlim ste­o­nim bli­sko­sti­ma. Ma­ska je pre­su­da. Pre­po­top­na.

Ko­li­ko su­za gra­di Po­top?

Sto­ji sta­no­vi­šte da je broj su­za ko­na­čan, ni­je pro­por­ci­o­na­lan ko­li­či­ni ljud­skog ma­te­ri­ja­la. To zgod­no do­sta to­ga ob­ja­šnja­va, po­go­to­vo ako se uzme Po­top kao ko­nač­na me­ra. Ti­me je Reč­nik kom­ple­ti­ran, uko­ri­čen i ras­ko­ri­čen isto­vre­me­no.

Sva­ka je reč re­kon­struk­ci­ja sli­ke. Sli­ka: po­nov­no ra­đa­nje re­či. Či­ta­nje pra­ha mo­gu­će je sa­mo ru­ko­pi­som po pra­ši­ni. Ljud­ska me­ra, sit­na i pre­ko­mer­na.

Da­kle, sve je na­pi­sa­no, ali ni­je sve ot­pe­va­no. A je­di­no u pe­va­nju se gne­zdi smi­sao što nad­ra­sta aro­gan­ci­ju ljud­skog do­mi­šlja­ja pri­vre­me­no­sti, sto­pljen s žud­nim trn­ci­ma ko­ji ob­li­ku­ju na­du, pre­če­sto u spa­so­no­snu ne­moć tri­vi­ja­li­ja.

Sklop ili sklop­ka. Po­e­ti­ka ili este­ti­ka. Či­ta­nje i do­či­ta­va­nje ili una­pre­đe­na miš-olov­ka.

Ako je u jed­nom sve, ako u naj­sit­ni­jem zrn­cu zr­na obi­ta­va Bog, on­da je sva­ka ce­li­na pri­vre­me­no uda­lja­va­nje od smi­sla kao, isto­vre­me­no, je­di­ni, is­klju­či­vi  na­čin pri­mi­ca­nja. Traj­na me­ra utro­še­ne ute­he. Slut­nje sa­vr­še­ne klop­ke sa snom o bu­đe­nju. Bu­đe­nje u san. Mi­šo­lov­ka je, na­po­kon, fo­ku­si­ra­na ide­ja slo­bo­de. Za­mak – sti­li­za­ci­ja zam­ke. Dra­ma­tur­ška kon­ven­ci­ja pred­vi­đa ka­tar­zič­nu du­bi­nu po­no­ra što za­mi­šlje­no za­se­ca pro­stor iz­me­đu ku­le i đu­bri­šta. Hi­nje­na ge­o­me­tri­ja tek je­dan od pro­tiv­reč­nih mo­du­sa ha­o­sa. Slo­bo­da pa­da – ide­ja uz­le­ta raz­vi­je­na u pro­sto­ru hor­mon­ske mag­me. Krik sve-mi­ra. Ugao kri­la dik­ti­ra ak­ce­nat.

Sva­ka je Ma­ter-I-Ja
spe­če­na / ste­če­na / za-
te­če­na u oba
sme­ra,
Po­to­pa mi!2

Go­vo­ri­mo li o po­slu To­mi­sla­va To­do­ro­vi­ća, ta­da go­vo­ri­mo, pr­vo, o unu­tra­šnjoj ar­he­o­lo­gi­ji. Ras­ko­pa­va­nju za­reč­ja. Ob­li­ci ko­je iz­no­si su kon­ver­zi­ja sa­mi­sli ko­ja u oba prav­ca be­ži i be­le­ži u čvor smi­sao i mi­sao. Bro­ja­ni­ca ili in­tro­vert­ni Mi­li­on. Od po­la do po­la, iz­me­đu mi­sli i smi­sla, ra­spon je čo­več­ji, sa­mi­sao raz­ma­ha­na vo­lja nad­ljud­ska za­u­zda­na slu­žbom do­zi­va­nja, do­ka­zi­va­nja kri­ka ko­ji ne­do­sta­je, nad­vi­ki­va­nja mla­dog mleč­nog ju­tra ko­ga je raz­ot­kri­la pro­bu­đe­na noć. Jer, odav­no se pe­tli ne ču­ju, de­ca ne zna­ju da ku­ku­ri­ču. Ko će sa­da bu­di­ti noć? Ka­ko bez pa­da usta­ti? Kad je vo­lja vo­do­rav­na a že­lja čvr­sta kao evro u ša­ci sti­snu­toj u mol­bu, reč je, on­da, du­bo­ka kost. Gde bo­li, tu ko­pa­ti.

Kr­ho­ti­ne du­ge ar­ti­kli­sa­ne u re­kon­strul­tiv­ni hra­mo­li­ki am­bi­jent. Is­pli­va­log hra­ma po­to­nu­le ci­vi­li­za­ci­je. Ec­ce ho­mo! Sr­ča ras­pi­sa­na tek­ton­skom lo­gi­kom tre­nja mrč­nih du­ša. Ge­o­lo­ška hi­rur­gi­ja, eks­trak­to­va­ne taj­ne sa­mo­za­se­ca­nja. Is­ce­le­nje na­do­hvat. Mi­lost.

Jer ka­men je oko­van, Pro­me­tej je sa­mo po­či­nuo pod sja­jem oka or­lo­va. Kan­dža, je­tra i kljun – di­sci­pli­na isto­ri­je otrg­nu­te od mi­ta. Isto­ri­je kao na­uč­ne di­sci­pli­ne.

Ne, ov­de ni­je pri­ča o do­bru i zlu,  di­ja­lek­tič­ki na­pe­tom od­no­su gli­ste i hu­mu­sa, li­ci­ta­ci­ji ot­ku­pa, sum­nji­vim ukr­šta­nji­ma oko ka­za­na na sla­boj va­tri, pre­pe­če­noj mu­če­ni­ci i kr­toj kro­ti­ni. To je bi­lo po­sle, ili će bi­ti pre no što eros i ta­na­tos uple­te­ni u že­zlo si­nu u ta­mu. Ta­mu sta­ri­ju od mra­ka. Mla­đu od zor­nog sve­tla.

Ve­ko­vi sa­že­ti u su­vu su­zu. Ne­is­pla­ka­ni. Neo­ka­ja­ni.

To­mi­slav zi­da hram. Ta­ko­đe, hram gra­di To­mi­sla­va. Ka­non po­ka­ja­nja pri­stoj­no je ostao u pri­vat­nim be­le­ška­ma, in­ter­punk­ci­ja sa­mo... Zda­nje ne po za­ko­ni­ma si­ve ma­se, već uskla­đen alo­gič­nom do­ma­hu be­li­ne (kri­la?). Sva­ki ko­mad za­seb­no je se­man­tič­ka kon­stan­ta, ne deo sce­no­gra­fi­je pri­zo­ra, lju­ba­zno ulju­ljan u me­tar pro­gra­ma isto­ri­je umet­no­sti, pot­kre­pljen ob­u­zda­nom ve­šti­nom, ne­sum­nji­vim ume­ćem pre­tvor­be, str­plji­vom me­rom ko­ja je od­li­ka sa­mo ret­kih maj­sto­ra. Steg­nu­ta man­da­la za­klju­ča­nih unu­tar­njih to­ko­va. No slo­že­ni u re­če­ni­cu, oni raz­ot­kri­va­ju jed­ni dru­ge, ot­klju­ča­va­ju zna­če­nja iz ko­jih je, ne­kad, is­te­kla reč, iz ko­jih će, ne­kad, is­te­ći sli­ka. Iz­me­đu, u bruj­nim ali­kvo­ta­ma, ni­če sve­tlo, otva­ra hram u bes­kraj. Ili po­če­tak.

A na po­čet­ku be­še...

_____________
1. Dra­gan Gr­bić – Unu­tra­šnja ar­he­o­lo­gi­ja – Za­laz ot­kri­tog
2. Mi­ljur­ko Vu­ka­di­no­vić – skLe­pa­no za To­mu To­do­ro­vi­ća
 

nazad