|
Iz rukopisa
Nikola Šindik
PRIMORDIJALNI SKLOP
smerne meditacije sklopljene pod zakriljenim svodom
u okružju zanetih činjenica Tomislava Todorovića
Uvek otkriješ da otkrito najnežnije sniva tamu svog slučaja.1
Na početku beše kraj. Ili obratno...
Bilo kako bilo, preživelih nema.
Svedočenja o tom pračinu su, što je
logično, pouzdana kao i odgovor na pitanje koliko su živi
tragovi mrtvih. Ono što otežava odgonetanje ove dodate
aporije je sama oskudnost zapisa, nagriženost kojih je
posledica erozije pamćenja i školovane utrnulosti osetila
beležnika, ili pak, materične rutine kojom priroda kroti sile
podajući se bez stida predumišljaja, do praha. Trag kad potpuno
ishlapi, vetrom je ponovo živ. Istrgnut iz krutosti (do)misli,
razvejan kao sunčana perut, boji zalazak u izlazak... Uhodište
smisla. Zrno morske soli. Suza. Reč. Upletena suza. Rečena reč.
Samisao iskona.
Između reči počiva Bog. U Bogu snuje
reč.
Večno smrtna reč.
Dođe suzama toplo drvo zemljano.1
Ako je suza reč. Slani trag na obrazu
ispis je maternjeg jezika.
Ako reč ima krila i ako je to vetar, onda
je reč – metak, onda je reč – melem, reč je onda polen i miomiris je
nerečena reč. Seme na vetru što muti gled. Slika iz oka ispala. Reč
je, onda, slika. S lika otisnuta. Obrazina spalog lica,
oslobođena trećeg stepena žudnje, sidri se u pra-slovar.
Šifrarnik nade.
Maske traju duže od lica. Po njima
sudimo o prošlim steonim bliskostima. Maska je presuda.
Prepotopna.
Koliko suza gradi Potop?
Stoji stanovište da je broj suza
konačan, nije proporcionalan količini ljudskog materijala.
To zgodno dosta toga objašnjava, pogotovo ako se uzme Potop kao
konačna mera. Time je Rečnik kompletiran, ukoričen i raskoričen
istovremeno.
Svaka je reč rekonstrukcija slike.
Slika: ponovno rađanje reči. Čitanje praha moguće je samo
rukopisom po prašini. Ljudska mera, sitna i prekomerna.
Dakle, sve je napisano, ali nije sve
otpevano. A jedino u pevanju se gnezdi smisao što nadrasta
aroganciju ljudskog domišljaja privremenosti, stopljen s žudnim
trncima koji oblikuju nadu, prečesto u spasonosnu nemoć
trivijalija.
Sklop ili sklopka. Poetika ili
estetika. Čitanje i dočitavanje ili unapređena miš-olovka.
Ako je u jednom sve, ako u najsitnijem
zrncu zrna obitava Bog, onda je svaka celina privremeno
udaljavanje od smisla kao, istovremeno, jedini, isključivi
način primicanja. Trajna mera utrošene utehe. Slutnje savršene
klopke sa snom o buđenju. Buđenje u san. Mišolovka je, napokon,
fokusirana ideja slobode. Zamak – stilizacija zamke.
Dramaturška konvencija predviđa katarzičnu dubinu ponora što
zamišljeno zaseca prostor između kule i đubrišta. Hinjena
geometrija tek jedan od protivrečnih modusa haosa. Sloboda
pada – ideja uzleta razvijena u prostoru hormonske magme. Krik
sve-mira. Ugao krila diktira akcenat.
Svaka je Mater-I-Ja
spečena / stečena / za-
tečena u oba
smera,
Potopa mi!2
Govorimo li o poslu Tomislava
Todorovića, tada govorimo, prvo, o unutrašnjoj arheologiji.
Raskopavanju zarečja. Oblici koje iznosi su konverzija
samisli koja u oba pravca beži i beleži u čvor smisao i misao.
Brojanica ili introvertni Milion. Od pola do pola, između
misli i smisla, raspon je čovečji, samisao razmahana volja
nadljudska zauzdana službom dozivanja, dokazivanja krika koji
nedostaje, nadvikivanja mladog mlečnog jutra koga je
razotkrila probuđena noć. Jer, odavno se petli ne čuju, deca ne
znaju da kukuriču. Ko će sada buditi noć? Kako bez pada
ustati? Kad je volja vodoravna a želja čvrsta kao evro u šaci
stisnutoj u molbu, reč je, onda, duboka kost. Gde boli, tu kopati.
Krhotine duge artiklisane u
rekonstrultivni hramoliki ambijent. Isplivalog hrama
potonule civilizacije. Ecce homo! Srča raspisana tektonskom
logikom trenja mrčnih duša. Geološka hirurgija, ekstraktovane
tajne samozasecanja. Iscelenje nadohvat. Milost.
Jer kamen je okovan, Prometej je samo
počinuo pod sjajem oka orlova. Kandža, jetra i kljun – disciplina
istorije otrgnute od mita. Istorije kao naučne discipline.
Ne, ovde nije priča o dobru i zlu,
dijalektički napetom odnosu gliste i humusa, licitaciji
otkupa, sumnjivim ukrštanjima oko kazana na slaboj vatri,
prepečenoj mučenici i krtoj krotini. To je bilo posle, ili će
biti pre no što eros i tanatos upleteni u žezlo sinu u tamu. Tamu
stariju od mraka. Mlađu od zornog svetla.
Vekovi sažeti u suvu suzu.
Neisplakani. Neokajani.
Tomislav zida hram. Takođe, hram gradi
Tomislava. Kanon pokajanja pristojno je ostao u privatnim
beleškama, interpunkcija samo... Zdanje ne po zakonima sive
mase, već usklađen alogičnom domahu beline (krila?). Svaki komad
zasebno je semantička konstanta, ne deo scenografije prizora,
ljubazno uljuljan u metar programa istorije umetnosti,
potkrepljen obuzdanom veštinom, nesumnjivim umećem pretvorbe,
strpljivom merom koja je odlika samo retkih majstora. Stegnuta
mandala zaključanih unutarnjih tokova. No složeni u rečenicu,
oni razotkrivaju jedni druge, otključavaju značenja iz kojih
je, nekad, istekla reč, iz kojih će, nekad, isteći slika. Između,
u brujnim alikvotama, niče svetlo, otvara hram u beskraj. Ili
početak.
A na početku beše...
_____________
1. Dragan Grbić – Unutrašnja arheologija – Zalaz otkritog
2. Miljurko Vukadinović – skLepano za Tomu Todorovića
nazad
|